Connect with us

Istorija

KAKO SU TURCI POBEDILI NA KOSOVU: Vuk Branković je imao najviše uspeha u boju, a poraz jednog viteza je slomio srpski otpor u “bitki nad bitkama”!

Published

on

Prave uspehe u bici na srpskoj strani imao je samo Vuk Branković

Pred Srpsko-turski rat 1876. napadali su srpske granične karaule, upadali u Srbiju, palili i pljačkali srpska naselja. Učestvovali su, razume se, u oba rata na strani Turaka. Ostavili su dubok otisak na Kosovu kada im je narod pripisao rešavajuću ulogu 1389. ali to je mogao učiniti tek posle njihove pojave na Kosovu početkom druge polovine XIX veka, jer inače otkud bi narod znao za Čerkeze. Verovatno tada su oni i ubačeni u priču.

Ono što nam izvori uskraćuju moramo dopuniti obazrivim kombinacijama.

Najpre o Lazarevoj besedi vojsci o kojoj govore mnogi izvori, najviše narodna tradicija. Da je Lazar pred borbu ohrabrio svoju vojsku više je nego verovatno – to preporučuje i Janičar hrišćanskim vladarima – mada se sigurno nije poslužio onim rečima koje mu Orbini stavlja u usta pevajući svoju himnu slobodi i hrabrosti. Takve se stvari uvek stilizuju post festum, kao na primer, Napoleonov govor vojnicima pod Piramidama na koje je tobože gledalo četrdeset vekova.

Govor ili ne, Srbi su napali prvi na celom frontu manje-više jednovremeno. Uspeha je bilo samo prema turskom levom krilu koje je sasvim potisnuto desnim srpskim krilom Vuka Brankovića i delom Lazarevog centra. Tu se izrazio najveći srpski napor. Na turskom centru i desnom krilu očito nije bilo uspeha ako su uopšte ozbiljno napadnuti. Lazar je naišao na tvrde janičare koje niko dotle nije pobedio – uspeh na centru značio bi bezmalo pobedu – a Vlatko Vuković se verovatno nije sasvim angažovao, što je redovna pojava za saveznike kada ratuju daleko od svoje zemlje. Neuspeh centra i levog srpskog krila izvori prećutno potvrđuju, govoreći samo o uspehu prema turskom levom krilu. Prema Nešriju je ovo potpuno razbijeno, no videli smo da spahije i akindžije tog krila nisu bile izbačene iz borbe.

Povlačenje turskog levog krila otkrilo je levi bok centra. Nemamo podataka o tome kako su Turci doskočili toj opasnosti. Bilo bi sasvim prirodno da je njihov centar zalomio svoje levo krilo unazad. Tako se uvek radi. Možda je centar svud naokolo bio zaštićen preprekom kao što je posvedočeno za bitku kod Filokrene i kako su prema Konstantinu Janičaru Turci redovno činili. Ako je u tom času Miloš ubio Murata, što nije bez osnova u izvorima, onda je kriza za Turke dostigla vrhunac.

Za objašnjenje srpskog poraza na Kosovu nije potrebna izdaja. Na Kosovu su se sudarila dva oprečna politička organizma: srpski, već rastočen unutrašnjim suprotnostima, bez jedinstvene državne misli, i drugi, turski, mlad i poletan, koji je u borbu mogao uvesti sve snage države. Otuda su se na Kosovu sudarile i dve različite vojske. Srpsku je činio niz delova, labavo povezanih, bez zajedničke komande i discipline. Turska vojska bila je organizovanija, pod zajedničkom komandom, fanatično verna svom vođi, obučena i disciplinovana. Najzad, ishod bitke bio je uzrokovan i turskom brojčanom nadmoćnošću, ali glavni razlog njihove pobede nije broj, nego – jedinstvo komande, koje srpske feudalne vojske nisu mogle postići.

Rasplet ili prekretnica bitke se u Nešrija jasno uočava. Nastupa u trenutku kada Bajazit uvide da su Osmanlije blizu poraza. Obeležava ga vika bozundžija da je neprijatelj tobože pobegao. Nema nikakve sumnje da intervencija ovih vikača predstavlja zapravo naređenje za protivnapad, a to naređenje – možemo slobodno zaključiti iz kompozicije i duha Nešrijevog dela – izdao je Bajazit koji je već bio zamenio svog smrtno ranjenog ili preminulog oca. Ne vidim razloga zašto bi Nešri u tom najvažnijem trenutku bitke prećutao Murata koji je – ponavljam – među osmanlijskim vladaocima zauzimao uglednije mesto od svog sina, umrlog posle teškog poraza u mongolskom zatočeništvu. Ne treba da nas buni što je – po Nešriju – Bajazit u trenutku raspleta bio još uvek na desnom krilu. Nešri ga je prećutno ostavio tamo gde ga je bio postavio pred bitku, jer bi inače morao priznati da je Murat ubijen za vreme bitke.

Naređenje za protivnapad nije moglo biti izazvano samo opasnošću koja je pretila sa levog krila. Situacija je morala sazreti i na ostalim delovima fronta. Dotle su morali biti odbijeni i napadi na turski centar i desno krilo sa gubicima po Srbe.

Đorđe Putnik – Boško Jugović (levo); Aleksandar_Dobrić – Miloš Obilić (desno) / Wikimedia Creative Commons

Bajazit i vezir prelaze u protivnapad

Protivnapad su, svakako, otpočeli turski konjanici s desnog krila. Oni su zahvatili srpsko levo krilo – Bosance – i deo centra. Srpski konjanici su ih morali dočekati protivudarom. Konjica ne može na mestu dočekati protivnički konjički juriš. Ali je u pitanju da li su to mogli učiniti pošto je njihov prvi napad bio odbijen. Za prvi mah glavni udar primili su Bosanci. Morali su biti odbačeni jer je tursko desno krilo bilo ne samo apsolutno nego i relativno nadmoćno. Posle ovog uspeha tursko desno krilo se očigledno okreće protiv srpskog centra, protiv najvažnijeg napadnog objekta, i napada ga bočno. U tom trenutku konjanici turskog centra su morali stupiti takođe u akciju, a za njima i janičari. Nešri donekle potvrđuje tu pretpostavku time što odmah iza Bajazita pominje Ali-pašu kako prelazi u napad, a ovaj, kao veliki vezir je morao biti u centru.

Ne može se pretpostaviti da je turski centar pošao u protivnapad jednovremeno sa desnim krilom. Istaknuto je ranije da je bio stožer borbenog poretka, dakle imao je prvenstveno defanzivnu ulogu, a taj zadatak je morao zadržati sve dotle dok napadom desnog turskog krila na srpski centar nisu stvoreni izgledi na potpun uspeh. Prerano angažovanje turskog centra (čija je defanzivna snaga – janičari – bila znatno jača od ofanzivne koju je predstavljala malobrojna konjička garda) na jak srpski centar mogao bi kompromitovati čitavu bitku, naročito usled nepovoljne situacije, stvorene na turskom levom krilu.

Bekstvo Vlatka Vukovića i Ivana Horvata

Vrlo je mogućno – kako tvrdi Dukin prevodilac – da je Vlatko Vlađenić (Vuković) posle ovog ponovnog neuspeha okrenuo leđa i “brzo pobegao” sa bojišta, bilo zavaran da su neki velikaši izdali Lazara, bilo što je iz drugih razloga smatrao da je bitka izgubljena. Veliko je pitanje da li je taktički bilo moguće da se vrati u borbu u pomoć srpskom centru, jer je, svakako, bio odbačen na Lab. Otuda on je odstupio bez pritiska najkraćim putem u Bosnu. Sigurno je da su Bosanci pretrpeli umerene gubitke. Znamo da su Turci zarobili neku bosansku vlastelu. Bez obzira na Tvrtkove tvrdnje Trogiranima o svojim nevelikim gubicima, to možemo zaključiti iz činjenice da je Tvrtko u avgustu uputio nove snage u Dalmaciju gde je razvio veliku aktivnost a i Hrvati Ivana Horvata, koji su bili u sastavu bosanskog odreda, postaju posle Kosova ponovo aktivni u Slavoniji.

Kada su Bosanci odbačeni, srpski centar se našao u borbi protiv turskog desnog krila i centra, bio je, dakle, obuhvaćen sa istoka, na svom levom krilu. Bitka je tu dostigla najveći intenzitet. Brojno slabiji i taktički u težem položaju, srpski centar je morao podleći. Podlegao je posle vrlo oštre i krvave borbe što jednodušno potvrđuju svi izvori. Posle poraza ostaci su verovatno odstupili u neredu.

Pavle Čortanović i Adam Stefanović – Miloš Obilić posle zavere pred šatorom Muratovim / Wikimedia Creative Commons

Povlačenje Vuka Brankovića preko Sitnice

Crijević nam priča da je Lazar u toku borbe ostavio umornog konja pa seo na drugog. To zbuni Srbe. Izgubivši ga s očiju, pomisle da je pao. Tada Turci udare još žešće i razbiju zaplašene i umorne Srbe. Uvidevši zabludu svojih, Lazar polete kroz redova njihove trudeći se da ih vrati u borbu – Lazar je bio prešao šezdesetu godinu života – ali videći da njegovo pozivanje ništa ne pomaže, stane i sam da beži.

U toku mnogih bitaka onog vremena i kasnije, vojskovođe su menjale konje, najčešće ako su pali pod njima ili ranjeni. Konj je pružao veću metu a manje bio zaštićen. Otuda se promena konja javlja i kao konvencionalna funkcija da se podvuče aktivnost i neustrašivost komandanta pa se pojavljuje i tamo gde nema istorijskog oslonca. Nešri kaže da je i Bajazit u toj bici promenio konja kome se kolan otpasao, da je kao munja skočio na rezervnog konja koji je bio spreman. Ovu epizodu je Nešri verovatno ubacio da bi još jednom istakao brzinu Bajazita Munje kome turci zahvaljuju pobedu.

Možemo poverovati Nešriju i Ašik-paši Zadeu da je i levo tursko krilo prešlo u protivnapad, samo neće biti – kako to tvrdi inače umereni i ozbiljni Ašik – da je ono tamo razbilo srpsko desno krilo. Nimalo nije verovatno, da su poraženi iz prve faze u drugoj fazi bez ikakve pomoći tukli pobedioce. Treba više vere pokloniti Nešriju da je tursko levo krilo stupilo ponovo u akciju čim je zapazilo da se stvari na centru i desnom krilu počinju da razvijaju u povoljnom smislu.

Koliko je trajala bitka

U trenutku kada je otpočeo protivnapad turskog desnog krila, srpsko desno krilo nije još uspelo da svoj uspeh prenese i na centar, ako je to i pokušavalo. Uskoro zatim ono je ponovo angažovano sa Jakubovom konjicom, a možda i sa delom snaga centra, pa nije bilo u mogućnosti da pritekne u pomoć Lazaru na centru, bar ne sa velikim snagama. Kada je srpski centar poražen, Vuk Branković je došao u bezizlazan položaj, pa se verovatno povukao preko Sitnice u Drenicu, svoju užu postojbinu, bez većih gubitaka.

O trajanju bitke imamo u izvorima najmanje podataka. Crijević tvrdi da je počela pri izlasku sunca i trajala gotovo do 8 časova, što znači da je trajala oko 3 časa. Slično kaže i Ašik-paša Zade: do pola vremena između dva namaza – što je Olesnicki protumačio da je jamačno reč o prvom i drugom namazu (sabah i podne), pa je izračunao da je 15. juna za kosovski meridijan bila sredina između njih u 8 časova i 7 minuta. Ašik ne kaže kada je boj počeo, ali moramo pretpostaviti da je otpočeo zorom. Iz kosovskog natpisa Đ. Radojčić je utvrdio da se kosovska bitka završila u 10 i po ili 11 časova. Nešri u drugom Elezovićevom prevodu: dan se još ne beše završio, a u prvom još sunce ne beše zašlo – što bi se moglo prihvatiti kao isto vreme izraženo na dva razna načina. Kod Bernauera dan još nije zapadao (es hatte sich der Tag noch nicht geneigt), što ukazuje na raniji završetak bitke jer se dan (astronomski) počinje da naginje već u podne.

Ostali izvori prećutno ostavljaju bitku u okvir jednog dana. Izuzetak čini Konstantin Janičar za koga je bitka trajala od srede do petka u podne. Konstantin je očigledno pogrešio. Bitka nije mogla početi u sredu jer se odigrala na Vidovdan, a Vidovdan je 1389. pao u utorak a ne u sredu. Utorak 15. juni 1389. je dan Kosovske bitke, o čemu nema diskusije. To je fiksirao već Konstantin Filozof. Niti možemo prihvatiti Janičarevo trodnevno trajanje. Bitke hladnim oružjem kao intenzivni sudari izgarali su za nekoliko časova.

Petar Lubarda: Kosovski boj / Wikimedia Creative Commons

Smrt kneza Lazara

Nemamo razloga da posumnjamo u mnogobrojne izvore koji govore da su Turci preduzeli gonjenje posle bitke.

Da je Lazar zarobljen u toku gonjenja svedoče samo Janičar i Crijević. Prvi tvrdi da su ga Turci uhvatili blizu jedne crkve Bogorodičine, po imenu Samodreža, i da je na tome mestu postavljen visok stub kao znak hvatanja kneza Lazara. Uz Lazara, po Janičaru uhvaćen je Krajmir, navodno vojvoda toplički koji inače nije poznat, a mnogo druge gospode je na tom mestu pobijeno – što se mora protumačiti da se pri Lazarevom zarobljavanju odigrala oštra borba. Crijević pominje samo da je Lazar skrenuo s puta i pao s konjem u vučju jamu (pokrivenu prućem), gde su ga gonioci stigli i ubili.

Ako prihvatimo Janičarev podatak da je Lazar zarobljen kod Samodreže moramo uvideti da nije odstupio kuda ga je vodila odstupnica, preko Kuršumlije za Kruševac, već prema Vučitrnu i Mitrovici. Ovo se lako objašnjava obuhvatnim turskim manevrom posle povlačenja Bosanaca koji ga je odbacio na zapad, odnosno potvrđuje se pretpostavka da su Turci zaista napali levi bok centra, Lazarev bok.

Suprotno Crijeviću, velika većina izvora govori izričito ili se može naslutiti da je Lazar uhvaćen živ i pogubljen. Među njima ima samo nijansa. Po Pećkom tekstu Lazar pada u ruke Muratova sina koji mu odseče glavu; po Studeničkom i Cetinjskom tekstu Bajazit mu lično odseče glavu; u mlađim letopisima ima verzija da je Lazara ubio Murat, pored onih da su ga ubili Turci i onih da je našao smrt u bici; pohvalna slova su složna u tome da su Lazaru odsekli glavu, što tvrde Konstantin Filozof i Dukin prevodilac. Po Orbiniju i Tronoškom Lazar je uhvaćen u bekstvu i pogubljen. U tome su složni i turski izvori. Klaviho je jedini koji tvrdi da je Lazara ubio Bajazit svojom rukom u boju.

Deo izvora svedoči da je uz Lazara pogubljeno mnoštvo vlastele. Vrlo pouzdani Konstantin Filozof navodi da je zarobljena srpska vlastela izmolila od Bajazita da bude posečena pre Lazara da ne vide njegovu smrt, a Janičar nam saopštava da je Bajazit pogubio Lazara i Krajmira, a posle kratkog vremena i sve one nevernike koji su se nagledali boja koji su ostali (su) kao izdajnici, s objašnjenjem: “Kad ste svome gospodaru bili tako neverni u njegovoj nevolji to isto biste i meni učinili”. Ovo je nejasno. Biće da se to odnosi na vlastelu koja se nije odazvala Lazarevu pozivu, dakle, koja nije učestvovala u bici. Ispalo bi da je kao suveren osvetio Lazara, kolegu-suverena. Setimo se da je kasnije Bajazit savetovao svome zetu Stefanu Lazareviću da svoju vlastelu drži čvrsto u ruci.

Zemlja hučaše, a strele lećahu sunce zaklanjajući

Retko se žestina bitke opisuje složno i obostrano tolikim superlativima i hiperbolama: beše toliki zvek i grohot, da se potreslo mesto na kojem se boj bio i tolika se krv prolila, da se konjima trag poznavao kroz prolivenu krv… beše bahat neki i neiskazani tutanj, čujaše se, strele laćahu sunce zaklanjajući… zemlja hučaše…(pohvalna slova); Bugarska hronika govori o velikom krvoproliću, Crijević o žestokom boju; po Ahmediju takve bitke svet nije zapamtio, a po Šukrulahu obe vojske zametnu takvu borbu kakve od postanka sveta nije bilo; a Nešri: … izmešaše se jedno s drugim dva mora. Sablje su svetlele kao nebeski blistavi plamen, od kopalja ni vetar nije mogao da puše, a od konjskih nogu ni bujica da je, pa nije mogla proći… od piske rogova… zverinje je u gori crkavalo… Reći će se, istočnjačka retorika, ali u bitkama kod Konije i Nikopolja o njoj nema traga u Nešrijevim opisima.

Takvoj žestini odgovarali su i gubici. Nema mnogo bitaka gde ih izvori toliko naglašavaju i uravnoteženo prikazuju: bezbrojno je mrtvaca bilo; bezbrojna množina obojih pobijenih, to jest Srba i neprijatelja, po Kosovu Polju ležala; svuda reka od krvi i mnogi trupovi; kao klasje na njivi, tako vojnici od oštrog oružja na zemlju padahu (pohvalna slova).

Po Urudžu vojske naneše jedna drugoj velike gubitke i bezbrojno pogibe mačem; Šukrulah: neizmerno mnoštvo ljudi izgibe na jednoj i drugoj strani. Jedini Mezjer navodi cifre: 20.000 palih Turaka a približno toliko Srba, što je mnogo za jedne i druge. Nemoguće je dati određene cifre ali možemo pretpostaviti da su srpski gubici bili veći, apsolutno i relativno, po opštem pravilu koje jedva da zna za izuzetke, da je danak poraženog krvaviji. Narodna pesma to lepo opisuje:

Od Turaka nešto i ostalo,
A od Srba i što je ostalo
Sve ranjeno i iskrvavljeno.

Od jednodušnog isticanja obostranih gubitaka odvaja se jedino Tvrtko u svom pismu Trogiranima gde govori da je iz bitke malo Turaka živu glavu iznelo uz izvesne svoje, ali ne velike gubitke. Tvrtko očigledno govori o svom kontingentu za koji već znamo da nije mnogo nastradao. Najveće gubitke na srpskoj strani pretrpela je Lazareva vojska. Ne treba se osvrtati na Dukinog prevodioca koji govori da je Lazar poginuo bez borbe. (…)

Uroš Predić – Kosovka Devojka / Wikimedia Creative Commons

Kao klasje na njivi, tako vojnici padahu

Uzroci poraza i pobede su oduvek bili od velikog interesa za hroničare i istoričare. Za Kosovo rani turski izvori od Ahmedija do Šukrulaha objašnjavaju tursku pobedu Alahovom pomoći. Ašik ne daje uzrok, a Nešri je objašnjava Bajazitovom žestokom intervencijom. O Božjoj volji govore i prvi srpski izvori. U drugoj svojoj belešci Mezjer slično Halkokondilu daje uverljivije razloge: Murat i Bajazit – kaže on – nisu olako savladali carstva i kraljevstva kao što bi se moglo misliti, već efikasnošću oružja (vailance darmes) i čvrstom borbenom disciplinom (par regle bien gardee en leur host).

Srpski narod, za koga je poraz na Kosovu značio kraj državne samostalnosti i početak vekovnog robovanja Turcima, nije se mogao zadovoljiti iznetim mističnim, ili racionalnim razlozima za objašnjenje te velike narodne nesreće. Srbi su tražili očigledniji uzrok porazu. Dok ga Konstantin Filozof još objašnjava Božjom voljom, kasnije se postupno i stidljivo razvija ideja o izdaji. Svaki dodaje ponešto da bi se što bolje objasnila katastrofa čije su se posledice sve jače osećale.

Pećki tekst ne zna da li je Lazar pri kraju bitke pobeđen zbog izdaje nekog od njegovih ili Božjom voljom.

Studenički i Cetinjski tekst tvrdi već određeno da neki pobegoše sa bojišta, samo ne znaju da li iz straha ili neverstva.

U belešci pisanoj u prvoj polovini XIV veka Turci nadvladaše zbog bekstva nekih srpskih četa, ali su te reči ubačene kasnije na izradirana mesta što neposredno dokazuje da ideja o bekstvu nije postojala u vreme kada je beleška pisana.

Konstantin Janičar precizira da je to bilo baš iz neverstva: da su se gospoda odana knezu Lazaru borila pored njega verno i junački, a druga da su gledala kroz prste i da je zbog nevere, zavisti i nesloge nevernih i nevaljalih ljudi bitka izgubljena.

Dukin prevodilac krajem XIV veka imenuje krivca – Dragoslava Probišića ali dodaje da su taj glas možda ubacili Turci.

Crijević zna da je neko od njegovih takmaca optuživao Miloša za izdajstvo ali ne govori ni o kakvom izdajniku, a Kuripešić na licu mesta nije ništa saznao ni o izdajstvu ni o izdajniku.

Nema osnova da je bilo izdaje na Kosovu

Posle ovog prekida eskalada se nastavlja. Narodno predanje se nije moglo zadovoljiti sa nepoznatim Probišićem Dukinog prevodioca i njegovom hipotetičnom krivicom. Za Orbinija krivac je Vuk Branković, ali nije sasvim siguran u to. Za Lukarića nema više sumnje. Iz tog vremena je i naj-stariji srpski sačuvani letopis koji optužuje Vuka Brankovića i druge da su izneverili Lazara bekstvom sa bojišta.

Narodno predanje je oba motiva, Vukovu izdaju i junaštvo i vernost Miloševu, spojilo u jedinstvenu dramu.

Piše: Petar Tomac za Srpsko Nasleđe
Foto: Wikimedia Creative Commons

Pages: 1 2

Advertisement