Connect with us

Istorija

KAKO SU TURCI POBEDILI NA KOSOVU: Vuk Branković je imao najviše uspeha u boju, a poraz jednog viteza je slomio srpski otpor u “bitki nad bitkama”!

Published

on

Srpska vojska bila je osuđena na napad. Nemajući dovoljno dobre pešadije, snagu je zasnivala na teškoj konjici – oklopnicima. Čak i turski taktičari i vojni komandanti priznaju: srpske oklopnike ništa ne može zadržati, oni ne znaju da odstupe.

A snaga turske vojske je pre svega u pešadiji – janičarima, “koje još niko do tada nije pobedio”. Zato su Srbi primorani na ofanzivnu taktiku. Muratov strateg pobede na Kosovu, Evronos-beg, planirao je defanzivnu taktiku – izazvaće srpski napad zasuvši konjicu strelama, zatim ih propustiti duboko u turske redove, zaplesti u konje i kamile komore, obilaziti lakom konjicom i napadati s leđa, buzdovanima. I u povoljnom trenutku preći u protivnapad.

I zaista: Srbi napadaju. “Otisnuše se niz polje kao gvozdeni bregovi”, opisuju turski letopisci taj napad, “krenuše napred valjajući se i hučeći kao more”

Muratova pogibija, ma koliko je izvori naglašavali kao središnji događaj bitke, nije nimalo uticala na njen tok. Nigde se ne vidi da je obeshrabrila Turke ili osmelila Srbe. Osmanska snaga nije bila u ličnosti vladaoca nego u sistemu. Na Kosovu, prikrivši Muratov udes mudro i vešto, kako kaže Duka – njegova se okolina obezbedila od iznenađenja. Bitka je za Turke uprkos smrti vladaoca i vrhovnog komandanta tekla po planu.

Knez Lazar i sultan Murat / Wikimedia Creative Commons

A kakav je bio Muratov plan?

Jedan od najopširnijih opisa bitke može se naći u turskoj istoriji Mula Mehmeda Nešrije. Prema ovom izvoru, glavni strateški savetnik sultana Murata je Evrenos-beg, jedan od turskih komandanata koji imaju najveće iskustvo iz borbi sa hrišćanima.

Mula Mehmed opisuje trenutak kad su vojske već postrojene za bitku i navodi kako Evrenos-beg daje sledeća uputstva, upozoravajući Murata da srpske oklopnike ništa ne može zaustaviti.

“Oni se nikad ne odvajaju, niti znaju da odstupe. Valja im se skloniti s puta, pa im doći odastrag i tada, opskakujući oko njih, treba ih udarati neprestano i ubijati, jer su obučeni u oklop od željeza. Inače ih natrag suzbijati nije moguće!”

Stevan Stevo Todorović – Sabor u Prizrenu pred Kosovsku bitku / Wikimedia Creative Commons

Turska odbrambena taktika

Za Turke, koji su rešili da tuku odbrambenu bitku, kao prvi problem postavljalo se pitanje kako da odbiju napad neprijateljskih oklopnika kojima njihovi lakši konjanici i pešaci – osim donekle janičara – nisu bili dorasli.

U vekovnoj borbi između oklopnika Zapada i lakih konjanika Istoka prvi su imali ozbiljna preimućstva u borbi prsa u prsa, a drugi u pokretljivosti i manevru. Taktika koju Evrenos-beg izlaže Muratu je najcelishodnija taktika koju laki konjanici mogu primeniti protiv oklopnika: izbeći frontalan udar, pa oblećući protivnika udarati po njemu buzdovanom koji je protivu oklopa pogodniji od sablje i handžara.

Najveće uspehe imao je Vuk Branković, koji je gotovo samleo Jakubovo levo tursko krilo. Centar koji je vodio lično Lazar, izgleda da nije uspeo da probije janičare postrojene ispred sultanovog šatora okruženog gardom. A srpsko krilo Vlatka Vukovića (bosanski odred) prvo se povuklo, bez većih gubitaka.

Prisilno povlačenje Vuka Brankovića

Bitka je najveći intenzitet dostigla u trenutku kad je srpski centar bio obuhvaćen sa istoka, odakle je potisnut Vlatko Vuković, pod čijom komandom je bio i hrvatski odred Ivana Horvata. Kad je srpski centar poražen, Vuk Branković se našao u bezizglednom položaju, i povukao se prema Drenici.

Konstantin Janičar kaže u osnovi isto u svojim savetima hrišćanima kako da se bore protiv Turaka: bolje je časno se povući – kaže on – nego ostati na mestu i poginuti. I on preporučuje upotrebu buzdovana. Ovde moramo ponovo naglasiti da srpski oklopnici na Kosovu nisu bili toliko brojni u odnosu na celinu, niti toliko oklopljeni kao zapadni vitezovi onog vremena.

Vratimo se na Kosovo polje. Vojske su postavljene jedna naspram druge. Bitku započinje Murat, komandom strelcima. Taktika je da se razbiju zbijene srpske konjičke falange.

Strelci istrčaše napred da bi došli na domet strela kojima su obasuli srpske konjanike i to ne samo konjanike krila, nego verovatno i centar, jer kako smo pretpostavili, srpski centar je natkriljivao turski centar pa je prelazio i prema turskim krilima.

Adam Stefanović – Kneževa večera / Wikimedia Creative Commons

Pljusak strela spustio se na srpske oklopnike

Kad se pljusak strela spustio na srpske oklopnike koji su dotle stajali kao gvozdeni bregovi – nastavlja istoričar Nešri – krenu oni napred valjajući se i hučeći kao more.

Navališe na strelce s leve strane, suzbiju ih pa udare na isturene redove centra, probiju se kroz falange, jednu za drugom, dopreše do vojničke čaršije u pozadinu vojske i razbiše je. No, mesto gde je bilo smešteno slagalište meda, masla i pirinča ostalo je puno. Mazge, konji i denjkovi behu se tako izmešali da se načinila kao neka brana. Nisu utekli. Polomiše se, izgiboše za veru. Nevernici bejahu potpuno porazili levo krilo. Pošto je orijentalnom rečitošću opisao žestinu borbe, Nešri nastavlja: “Posle toga je nevernik, kad je otud došao, postao još oduševljeniji, jer toplota na kraju bude.”

Ukratko, možemo ponoviti Nešrijeve reči da su Srbi potpuno porazili tursko levo krilo. Samo, ovaj uspeh ne smemo preceniti. Azapi su mogli biti pregaženi, komora ispreturana, ali su spahije i akindžije više potisnute nego potučene. Setimo se Evrenosovih reči o elastičnoj borbi. U Nešrijevom opisu osećamo (brana!) kao da su Srbi ovde dostigli kulminacionu tačku napada u Klauzevicevom smislu.

Anastas Bocarić – Propast Srpskog carstva na Kosovu 1389 / Wikimedia Creative Commons

Šta kažu drugi izvori?

Ašik-paša Zade i Dukin prevodilac tvrde izričito da su Srbi otpočeli borbu, slažući se sa Nešrijem. Crijević i Halkokondil kazuju da su Turci prvi napali, ali prvi odmah dodaje da su Turci, dakle napadači, jedva odolevali srpskom napadu, po čemu se mora zaključiti da su Srbi ipak pošli prvi u napad. Po anonimnom dervišu izgleda da su protivnici pošli jedan drugome u susret, mada pisac očigledno ne nastoji da to naročito utvrdi.

Dukin prevodilac tvrdi da je Lazar naredio Vlatku Vlađeniću (Vukoviću) da otpočne borbu. Ostali se izvori ne izjašnjavaju o tome. Pogledom na jasna svedočanstva Nešrija, Ašika i Dukinog prevodioca, a još više s obzirom na strukturu protivničkih vojski i njihovu taktiku, moramo prihvatiti da su Srbi pošli napred još u toku turskog napada strelama.

Isto tako možemo prihvatiti i Nešrijevo tvrđenje da je tursko levo krilo razbijeno. To izričito potvrđuje Ašik-paša Zade iako se – kaže on – Jakub borio uspešno. Konstantin Filozof svedoči takođe da su Srbi isprva nadvladali, a posle njega to kažu mnogi naši izvori. Ne precizirajući mesto borbenog poretka, Crijević govori da su jedni (Turci) malo odstupili, a drugi se spremali da beže. Urudž takođe govori da je turska vojska u prvoj fazi bitke iznemogla oslabivši do krajnosti.

Brašić Janko – Kosovski boj / Wikimedia Creative Commons

Srbi su isprva nadvladali

U drugoj fazi bitke Nešri govori o protivnapadu Turaka.

Dok je Jakubovo levo tursko krilo trpelo poraz, Bajazit – kaže Nešri – na desnom krilu stajao je nepomično i dostojanstveno ćutao. Kada vide da posao ide nekako kako ne treba, malo je još trebalo pa da vojska islamska bude pobeđena, odjednom bozundžije počeše da dovikuju govoreći: “O gazije, što stojite? Nevernik je razbijen. Pobeže…

Posle toga odjednom Bajazit han snažno stiže pred nevernika kao grom… – dakle krene u protivnapad. Ugledavši se na njega, krenu napred Ali-paša, Evrenos-beg, Jahši-beg, Šahin-beg, Isa-beg, Sarudža-paša, Ejne-beg subaša, Kara Mukbil, Indžendžik Balaban, Tovudža Balaban i “jaja” (pešak po prvom prevodu) Šir Merd. Za Ali-pašu znamo, po Nešriju, da je bio veliki vezir pa je prema tome morao biti u centru uz Murata; Evrenos-beg je, takođe po Nešriju, bio na krajnjem desnom krilu borbenog poretka, Ejne-beg i Sarudža-paša na levom, a Balabani su bili raspoređeni desno i levo. Mesta ostalih u borbenom poretku Nešri nam nije saopštio, ali i ovoliko je dovoljno za zaključak da je sva turska vojska krenula u protivnapad.

Boj mora da je zaista bio strašan. Opisi pominju strele koje sunce zaklanjaju a “beše toliki zvek i grohot, da se potreslo mesto na kome se boj zbivao“, a mrtvih i ranjenih bilo je toliko da se “tolika krv prolila, da se konjima kroz prolivenu krv trag poznavao”. Bitku opisuju kao dva mora koja se izmešaše, “sablje svetleše kao blistavi nebeski plamen”, od kopalja ni vetar nije mogao da duva, a od konjskih nogu, ni bujica, da je bila, ne bi mogla proći. Ipak, najfantastičniji je opis koji kaže kako je “od piske vojničkih rogova zverinje u šumama crkavalo”. Da li je u pitanju preuveličavanje, istočnjačka retorika? Preterivanje? Ali, zašto takvog preterivanja nema u opisima drugih turskih bitaka?

Po čijem naređenju? U bici kod Konje Nešri nam kazuje da se Bajazit bacio ocu pred noge da bi izmolio dopuštenje za protivnapad. Izbor momenta prelaza iz odbrane u napad je u odbrambenim bitkama bio oduvek vrlo delikatno pitanje, koje načelno rešava vrhovni komandant. Na Kosovu je po Nešriju jasno da je odluku doneo Bajazit, a ne Murat. Po Bajazitovom naređenju su bozundžije stale da viču, jer je Murat po svoj prilici bio mrtav ili na samrti. To nam je upravo dalo pravo na raniji zaključak da se i kod Nešrija oseća da je Murat ubijen u toku bitke pre rešenja.

PROČITAJTE JOŠ:

SRPSKA NAUČNICA IZ NJUJORKA O VAKCINI: Ne dajte da vas lažu, evo šta stvarno stavljaju unutra!

PONOS SRBIJE: Miloš Biković glumac godine u Rusiji!

NAUČNO OTKRIĆE GODINE: Srpkinja otkrila mrežu ‘auto-puteva’ kroz Sunčev sistem! (FOTO)

Takve bitke i takvog loma nije bilo od stvaranja sveta

I ona vojska – nastavlja Nešri – koja beše odstupila, vide da su muslimani pobedili nevernike. Ohrabri se, pa se ponovo vrati i poče nevernika da bije sabljama…”Poduhvatiše nevernika u ruke i tako ga razbiše, da takve bitke i takvoga loma nije bilo od stvaranja sveta. Dan se još ne beše završio, a nevernička vojska bila je malaksala i došla do poraza.”

Ostali izvori ne dopunjuju ovaj sumoran Nešrijev opis druge faze bitke. Jedini konkretni podatak dao nam je Ašik-paša Zade zabeleživši da je Jakubova strana sama razbila nevernike što može samo da znači da sa centra i desnog krila nije pojačana, a to je bilo normalno u turskoj taktici.

Dukinom prevodiocu dugujemo jedan originalan podatak: Vlatko Vlađenić (Vuković), pošto je prvim naletom odbacio Turke, vraćao se da prema vojničkom pravilu napadne drugi put (Et girando per entrar lla secondo Tordine della militia) kad se bojištem razneo glas da je Despotov (tj. Lazarev) vojvoda Dragoslav Probišić (Probiscio) okrenuo oružje protiv hrišćana; čuvši to Vlatko odmah okrete leđa, brzo pobeže sa bojišta i vrati se u Bosnu sa svojim odredom (La ljual voce Vlatcko Vlajenico subito volto le spalle et con grande fuga se disparati tornando verso Bossnia con la sua compagnia); ovaj glas ubaciše – kaže Dukin prevodilac – ili Turci, ljudi vrlo mudri, da bi uplašili našu (hrišćansku) vojsku ili je tako htela sudbina nenaklonjena sirotim hrišćanima zbog njihovih grehova. Lazar ostavljen od svojih vojvoda, bez boja bi živ uhvaćen sa svom svojom vlastelom.

Prema Dukinom prevodiocu moramo biti dosta obazrivi jer on zastupa jednu verziju bitke koja stavlja Bosance u povoljno svetlo. O uzrocima poraza, upravo o Vlatkovom odlasku sa bojišta i o intenzitetu bitke govorićemo kasnije.

Zasad se treba samo osvrnuti na ono vraćanje u borbu prema vojničkom pravilu. U doba Kosovske bitke nije bilo nikakvog ordene della militia po kome se napadalo u više naleta. Dukin prevodilac govori očigledno o svom vremenu, o harasiranju ili karakoliranju po kome su konjanici, postrojeni u više vrsta, prilazili neprijatelju u kasu, na domet pištolja ili karabina kojima su bili naoružani, pa su ih po vrstama ispaljivali, vraćali se nazad, punili oružje i ponovo prilazili neprijatelju. Ova se praksa izgradila u drugoj polovini XV veka. Nema nikakve veze sa kosovskom bitkom.

Đorđe Putnik – Boško Jugović (levo); Aleksandar_Dobrić – Miloš Obilić (desno) / Wikimedia Creative Commons

Otkud Čerkezi u Kosovskoj bici

Po Novakovićevoj narodnoj priči Turci su napali Srbe dok se Lazar nalazio u samodreškoj crkvi, a tada je Vuk Branković pobegao sa 7.000 ljudi. Lazar besedom ohrabri vojsku i krene u boj. Do podne su pobeđivali Srbi, a posle podne Turci.

Milojevićeva narodna priča deli takođe bitku u dve faze. U prvoj, koja se odigrala između Samodreže i Laba, tursko levo krilo je sasvim satrveno. Bajazit se zatim povuče iza Prištine, gde ih Srbi ponovo napadnu i ponovo ih potisnu posle četiri časa ljutog boja. Tada Bajazit naredi da stupe u akciju 20.000 Čerkeza koje zaobiđu i napadnu umorne Srbe. Ovi tada počinju da se polako povlače sa namerom da kod Samodreže ponovo prime borbu, ali za vreme odstupanja Lazaru padne konj pa ga Turci zarobe, posle čega obustave gonjenje.

U ovim narodnim pričama ima, očigledno, realnih i fantastičnih elemenata. Zadržaću se samo na Čerkezima. Znatni delovi ovog kavkaskog naroda emigrirali su 1857-64. u Tursku pred ruskim nadiranjem, a Turci su ih naselili u Evropi kao graničnu miliciju najviše na Kosovu prema Srbiji, oko 40.000.

Pages: 1 2

Continue Reading
Advertisement
1 Comment

1 Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement