„LJUBAVNIK SA MRTVAČKOM GLAVOM U RUCI“
Tim povodom, glas o vampirima u „južnoj Ugarskoj“, kako je tokom te dve decenije austrijske vlasti nazivana Srbija, proširio se Evropom. U maju 1732. list Merkur d’Frans obaveštava svoje čitaoce o čudnim događajima u Beču i u francuski jezik uvodi srpsku reč „vampir“, a već naredne (1733) godine protestantski sveštenik i pisac Mihael Ranft s mešavinom indignacije i zavisti beleži da „na lajpciškom vašaru nije bilo po knjižarskim šatrama drugih knjiga do brošura o sisavcima krvi“. Današnji naučnici objašnjavaju da se odgovor na pitanje zbog čega su iskopana tela izgledala tako kako su izgledala može naći u činjenici da su bili žrtve kolere ili tuberkuloze, čiji mikroorganizmi drugačije utiču na tkiva.
O potresu u evropskim intelektualnim i umetničkim krugovima izazvanim vampirima, Vojislav M. Jovanović objavio je 1912. u Srpskom književnom glasniku opsežnu raspravu i mi se ovde time dalje nećemo baviti. Ali pre nego što se okrenemo manifestacijama vampirizma kroz istoriju, od Dušanovog doba do današnjih dana, napomenućemo, samo golicanja radoznalosti radi, da su se Srbijom i njenim vampirima bavili Volter, Gete, Bajron, Ruso, Igo, Balzak… a da su tek poneki od njih izražavali sumnju u austrijske izveštaje iz Kisiljeva i Medveđe.
Vampiri su, naprosto, ušli u modu. „To je već bilo doba“, konstatuje ne bez ironije Vojislav M. Jovanović, „kad se ljubavnik šetao pod prozorom svoje drage ne sa gitarom već sa mrtvačkom glavo u ruci.“
SLUČAJEVI, SLUČAJEVI…
Vampiri postoje od kada postoje i ljudi. U članu dvadesetom Dušanovog zakonika zabranjuje se da se ljudi vade iz grobova i spaljuju: „Ono selo koje bi to učinilo platiće vraždu (kaznu koja se plaća za ubijenog čoveka), a raspopiće se pop koji bi došao na to.“ Pravoslavni sveštenik Ðorđe Sremac u svojoj hronici na latinskom jeziku, pisanoj u prvoj polovini šesnaestog veka, beleži da je u Temišvaru, posle smrti njegovog kuma Pavla Kinjižija, „bila zaustavljena njegova duša celu godinu, jer se često i noću i danju čula lupa i kako lonce razbija“. Sto godina kasnije u jednoj zbirci crkvenih (pravoslavnih) i pravnih propisa opet se brani spaljivanje vukodlaka i kađenje nad njima, a prestupnicima se preti šestogodišnjom zabranom pričešćivanja. Isto to čini – zabranjuje! – u osamnaestom veku i budimski eparhijski sabor odlukom da se „ovo prebezakono delo zabrani anatemom, a oni koji bi prestupili da se predadu carskom sudu“.
Ni devetnaesti vek (ni dvadeseti, kao ni, uostalom, ni dvadeset prvi) kad su u pitanju vampiri, neće biti izuzetak. Samo se o njima obaveštavamo drugačije: umesto crkvenih zabrana, o ovim slučajevima saznajemo od organa vlasti: kmetova, izveštaja policije, Ozne, MUP… a do 1945. i iz novina. Krenimo, stoga, redom.
Knez Miloš je 1820. godine pustio iz zatvora nekog „Iliju vampirdžiju“ s pretnjom „ako bi se ubuduće vampira u kom selu raskopavati usudio da će biti… navek u tamnici zatočen“; protu negotinskog i paroha radujevačkog 1838. vladika timočki Dositej poslao je na pokajanje u manastir jer su dopustili radujevačkim seljacima da otkopavaju mrtva tela koja su proglašena za vampire; požarevački okružni sud odrezao je pet dana zatvora i dvadeset pet batina Miliću Stojadinoviću iz Šapine jer je „svoju ženu iz groba iskopao, pokrov joj s nogu na glavu metnuo i opet zakopao“…
VRANAC JE PRESKOČIO DEČJI GROB
U broju od 31. decembra 1933. beogradski dnevni list Vreme piše da su dva brata u selu Čičkovi, u srezu ariljskom, „probili u groblju telo svoje mrtve matere držeći da se povampirila“. Politika od 9. avgusta 1934. javlja iz Smedereva: „vampir se najpre pojavio kod Ðure Karanovića. Od straha, žena i deca g. Karanovića bežali su od kuće, dok najzad nije došao i sveštenik, očitao molitvu i oterao utvare iz kuće.“ Na celoj strani Vreme 6. oktobra 1938. piše o vampiru u Kneževcu, „selu nadomak prestonice, čije su se kuće izmešale sa rakovičkim vilama“. Na kuću siromašnog kolara Mihaila Ðoševića navrzao se vampir i nikakve molitve ni bajanja nisu pomagali. „Svake noći, kao od najstrašnijeg zemljotresa, trese se tavan nad glavama članova siromašne porodice i u gluvo doba, kad već celo spava mrtvim snom, nešto kmeči u njihovoj sobi, zove ih i ceri se!“ Ðoševićima su susedi svake noći pravili društvo i do zore istom držali strah, a kad im je kneževačka vračara na glasu otkrila da se to povampirila Mihailova ćerkica, malo pre toga sahranjena, celo selo je od opštine zatražilo dozvolu da se dečji grob otkopa „da vide da devojčica ne leži naopako“. Pošto im opština ništa nije odgovorila, Kneževčani su na svoju ruku raskopali zemlju i u sanduk zaboli glogovo trnje. Reporteri Vremena ovome dodaju priču seljaka, koji su, po savetu nekog stranca, naišavšeg kroz selo, u groblje odveli neosedlanog crnog konja: „Vodili smo ga cele noći po groblju, ali preko onog malog groba nikako nije hteo da pređe! A trebalo je da preskoči njega, da zgazi nečastivog! I najzad, na silu boga, naterasmo ga! Preskoči konj kao mahnit i zavrišta koliko je mogao! A posle stade i strese se kao da ga priteže neki veliki teret…“
ISTRAGA JOZEFA EKERTA
U januaru 1942. godine – doba je, dakle, ratno – policijski činovnik iz Kraljeva u beogradsku centralu javlja o neverovatnom („unglaublich“) događaju, o kojem se „ne bi usudio da piše da mu nemački vojnici nisu potvrdili kazivanja lokalnog stanovništva“: vodeći se svojim običajima, „nepojmljivim nemačkim navikama“, meštani sela Ratina otkopali su jedan grob, a patrola nemačke vojske, privučena gužvom i uzvicima, svojim očima se uverila da je telo u sanduku bilo belo i naduto, „bez ikakvih tragova raspadanja… iako je sahrana obavljena četiri meseca ranije“. Visoki policijski činovnik Jozef Ekert, upućen da istraži ovaj slučaj, u dva je navrata izneo svoja zapažanja: prvi put 23. februara 1942. u izveštaju nadređenima i drugi, 17. decembra 1946. pred Vojnim sudom u Beogradu. Budući da njegova zlodela nisu bila upitna, istraga je trajala samo od 9. do 19. decembra, a streljan je tri dana kasnije. Njegovog islednika, nekog poručnika D. Ovuku, „istraga o vampirima“, u koje, jasno je, nije verovao, zanimala je samo zbog Ekertvovgo prisustva u Ratini, jer su tih dana tri zarobljena partizana streljana u obližnjem selu Metikoš…
Docnije, milicija će u slučajevima vampirizma poklanjati mnogo više pažnje. U prvim godinama nakon rata svaki takav slučaj bio je tretiran kao delatnost koja podriva jedan od stubova na kojima počiva mlada država – dijalektički materijalizam, učenje da je smrt nepoziva, a da duše nema. Ako su činjenice govorile drugačije, tim je gore po činjenice i one koje su ih navodili bilo. U sedamnaest slučajeva zabeleženih u arhivama užičke Ozne, dvanaest muškaraca i tri žene posle istrage priznali su „vršenje neprijateljske propagande iz reakcionarnih pobuda“ i zbog toga upućeni na robiju u trajanju od sedam do 11 godina (priznanje se tih godina nije uzimalo kao olakšavajuća okolnost). Što statistika uspešnosti užičke Ozne nije stopostotna, kriv je slučaj: dva muškarca koja su za jednog streljanog četnika tvrdili da se povampirio umrla su u zatvoru pre nego što su priznali…
Docnijih godina odustalo se od ovako rigidne politike. Tvrdnje o pojavi vampira proglašavane su za „versku propagandu“ ili „nazadnjaštvo“, a na teren su, po potrebi, upućivane komisije agitatora da drže predavanja o religiji kao o opijumu za narod.
NASTAVAK TEKSTA NA SLEDEĆOJ STRANI
