Connect with us

Srbija

VAMPIRI SU MEĐU NAMA: Neobična istorija vampirizma u Srbiji

Published

on

Vest u dnevnim novinama glasila je: Tokom druge polovine aprila i prve nedelje maja, nepoznata osoba u niškom selu Šarlinac obavljala je misteriozne obrede na mesnom groblju, a potom čupala krstače sa grobova i ostavljala ih u dvorištima svojih suseda.

Kako to već biva, „brzom akcijom policije“ N. N. osoba je uhapšena, a javnosti je sugerisano da je reč o psihičkom bolesniku. Iz šturih informacija sa lokalnih portala može se pak zaključiti da je reč o starom obredu povezanom sa verovanjem u vampire – što je u Srbiji stolećima tabu.

Carevi, Crkva, komunisti, demokrate… kroz istoriju su imali samo jednog zajedničkog neprijatelja – vampire!

SVE JE POČELO U KISILJEVU

Prvi dokumentovani i zvanično – od vlasti i lekara – potvrđen slučaj vampirizma desio se u Srbiji 1725. godine. Tih godina, između Požarevačakog i Beogradskog mira, odnosno između 1718. i 1739. godine, i deo Srbije ispod Save i Dunava našao se u sastavu Austrijskog carstva. Pored ostalog, taj je predah od turske vlasti imao za posledicu i nemački pedantno vođenje arhiva.

Opis tadašnje Srbije nimalo nije laskav: „Posle dugih i krvavih ratova zemlja je ostala pusta, a stanovnici podivljali i nezadovoljni novim gospodarima. Neuko sveštenstvo, zauzeto borbom protiv katoličkih misionara, stajalo je nemoćno pred nemoralom i sujeverjem svoje pastve. Bigamija i višeženstvo predmet su mnogobrojnih optužaba od strane vlasti“, kaže se u jednom izveštaju i dodaje: „U to doba padaju i česti slučajevi vampirizma u narodu!“

O ovom poslednjem, bečki Viner dijarijum i nemački Fosiše cajtung, u leto 1725. godine, štampali su kao veliku senzaciju izveštaj austrijskog administratora sa sedištem u Velikom Gradištu nadređenima u Beču. Deset nedelja ranije umro je u tamošnjem selu Kisiljevu neki Petar Plogojevic (Blagojević) i „sahranjen po rackom (srpskom) običaju“, dakle zakopan. Ali posle izvesnog vremena, u osam dana umrlo je devet meštana, koje mladih, koje starih, od bolesti čije trajanje nije bilo duže od 24 sata. Svi odreda izjavljivali su na samrtnoj postelji da im je, dok su su spavali, dolazio Blagojević, naslanjao se na njih i davio ih „i da zato sada moraju da umru“. U Kisiljevu nastane strah, Blagojevićeva žena, posle jedne noći kad joj se umrli muž javio da je pita gde su mu opanci, pobegne kod svojih u drugo selo, a meštani reše da otvore grob.

Obrate se austrijskom predstavniku vlasti (zvao se Frombald) za dozvolu, ali on pokuša da ih odvrati, izgovarajući se da za to mora da traži saglasnost od Beča. Kad mu Kiseljevčani kažu da će oni grob svakako, i bez njega, otvoriti, ili će se svi iseliti iz svojih kuća, carski provizor pristane i sa seoskim popom krene za gomilom na groblje, gde je Blagojević deset nedelja ranije bio sahranjen.

IZVEŠTAJ PEDANTNOG FROMBALDA

U Beč je, „slavnoj administraciji“, Frombald javio:

„Prvo, nismo osetili ni najmanje zadah od ovog tela, niti iz njegovog groba, niti onaj opšti mrtvački miris. Telo, sem nosa, koji je bio malo spljošten, ostalo je potpuno sveže (‘ganz frisch’). Kosa, brada i nokti, mesto već opalih, izrasli su novi. Mesto stare kože, koja je postala svetlobela, pojavljuje se nova sveža koža. Lice, noge i ruke i celo telo tako su sačuvani da nisu mogli bolji biti ni za života. U njegovim ustima primetio sam sa najvećim iznenađenjem malo sveže krvi, koju je, prema opštem kazivanju i mišljenju, isisao iz onih koje je umorio. In summa, bile su sve indicije nađene koje takvi ljudi treba da imaju. Pošto smo ja i pop sve ovo videli, narod je u najvećoj hitnji zaoštrio jedan kolac i njime probio mrtvaca posred srca. Pri ovom bodenju pojavila se sasvim sveža i crvena krv, koja je potekla i na uši i na nos. Posle su, po običaju za ovakve slučajeve, spalili telo i pretvorili ga u pepeo.“

U aprilu 1952. godine, akademik dr Tihomir Ðorđević, komentarišući ove navode na sednici odeljenja društvenih nauka SANU, primetiće: „Ja bih rekao da se iz cele sadržine ovog izveštaja vidi da nije sastavljen po onome što je sreski starešina video, već po verovanju seljaka i po njihovom kazivanju.“

Izgleda da je i sam Frombald u svom srcu gajio izvesne sumnje, pa pismo u Beč završava ovako: „Ako slavna administracija nalazi da je ovde učinjena kakva pogreška, onda molim da se ona ne pripiše meni, već narodu, koji je bio izbezumljen od straha…“

NEMIRNA DUŠA ARNAUTA PAVLA

Ali događaji koji su usledili razvejali su sumnje u obmanu čula. U drugoj polovini 1732. godine pukovniku Bota d’Adornu u Beograd je stigla vest da u Medveđi, u jagodinskom okrugu, vlada strašna epidemija. Smesta pošalje na lice mesta „kontagions-medikusa“ Glazera da izvidi stvar, a ovaj mu posle nekoliko dana pošalje „jedan vrlo konfuzan izveštaj“ i zahtev da mu se dopusti da „u medveđskom groblju izvrši hirurgičesku vizitaciju“, da otkopa neke grobove. Tako je počelo da se odmotava klupko priče jezivije od one iz Kisiljeva…

Hajduk Arnaut Pavle iz Medveđe (očito doseljen s Kosova) poginuo je 1727. godine pod prevrnutim kolima sa teškim tovarom sena. Mesec dana kasnije umrla su i četvorica njegovih suseljana – na način na koji se vazda umiralo od vampira: iznenadna kratka bolest, kazivanje na samrtnoj postelji o vampiru i kraj u mukama… U Medveđi su se tada setili da je Pavle za života pričao kako ga je nekad na Kosovom polju mučio turski vampir i da se napasti oslobodio kad se najeo zemlje iz Turčinovog raskopanog groba. U selu zaključe da lek nije bio dobar i da se zato i sam Pavle povampirio. Seljaci ga iskopaju i nađu „crvenog kao vatra, kose, noktiju i brade poraslih, žila punih tečne krvi koja se razlivala na pokrov“. Odseku mu glavu i spale ga, a isto postupe i sa one četiri njegove žrtve, iz straha da se i oni ne povampire. Posle pet godina stigne u Beograd ona depeša o epidemiji, ali izaslani lekar, posle „hirurgičeske vizitacije“, na groblju ustanovi da Pavle za života nije sisao krv samo onoj četvorici nego i brojnim domaćim životinjama, preko čijeg mesa se zarazilo pola sela. Od otkopanih četrdeset leševa preminulih u „epidemiji“, na sedamnaest su nađeni „najočigledniji tragovi vampirizma“! Kao pređašnjima, i njima su Cigani, posebno dovedeni za to, poodsecali glave i trupla spalili, a pepeo je prosut u Moravu.

O svemu ovom carska komisija sastavila je zvanični zapisnik ispod kog su se potpisali svi prisutni oficiri i vojni lekari, a onda je izveštaj upućen Ratnom savetu u Beč, gde je car Karlo VI formirao specijalnu komisiju da ga prouči.

NASTAVAK TEKSTA NA SLEDEĆOJ STRANI

Pages: 1 2 3

Advertisement