DA SE HEROJ NIKADA NE ZABORAVI: Branislav je dao život za Kosovo, njegove kosti nikada nisu pronađene! (FOTO)

Branislav Negić, junak sa Košara, poginuo je pre 27 godina. Danas su mu odali počast predstavnici SUBNOR-a i porodica u Banji Koviljači.

Branislav Negić, pripadnik 125. motorizovane brigade, poginuo je pre 27 godina na današnji dan u borbama protiv albanskih terorista i NATO agresora na Košarama. Tim povodom vence na njegov spomenik na groblju u Banji Koviljači danas su položili predstavnici Gradskog odbora SUBNOR-a Loznice u prisustvu Negićeve majke, sestre i prijatelja.

Negić je bio vojnik na karauli Košare.

Rođen je 25. febuara 1978, odrastao u Banji Koviljači, srednju završio u Kraljevu kao šumarski tehničar, a samo godinu dana radio je u Malom Zvorniku. Plan mu je bio kada oduži dug državi da paralelno završava i Šumarski fakultet, nije krio simpatije prema tom pozivu. Bio je sportista, karate, košarka, kasnije i fudbal… Vikendom je silazio do Drine, voleo je da peca.

Zauvek će ostati večiti dečak: Nikada bez osmeha na licu, uvek pedantan, nije umeo da se naljuti

Na odsluženje vojnog roka otišao je u junu 1998. kao i njegovi mnogobrojni drugovi u Valjevo. Odatle su zajedno u noći 9-10. septembar 1998. krenuli vozom u Kosovsku Mitrovicu, odlazili su sa pesmom ,,Sve što želim u ovom trenutku“.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели МЕГДАН (@megdan.rs)

U Juniku je uglavnom provodio vreme u Komandi, ali mu nije bilo strano ni da ode na teren, u slobodno vreme je pravio slova od pertli… Kada god se čuo sa roditeljima, govorio je da je dobro i da je pored drugova koje nikada ne bi napustio.

U svoju poslednju akciju je krenuo 14. aprila 1999, rejon Karaule Košare, nosio je RUP umesto drugog vojnika, iako nije bio vezista.

Taj dan rame uz rame sa svojim najboljim drugom krenuo je sa osmehom na licu, hrabro uzdignute glave, kao i uvek pedantno nameštene kragne čak i posebno izglancane čizme, sa teškom opremom gazio je po dubokom snegu.

Taj sneg je i doprineo da mu se noga zaglavi u nekom granju ispod istog. Po svemu sudeći vrebao ga je snajperista iz Legije koji je ubijao naše vojnike nemilosrdno od od 9 do 27. aprila…

Drug ga je povukao i zajedno padaju u zaklon, tada ga pogađa prvi metak u list, dok je previjao list – usledio je udarac u butinu. Svestan je bio da će se teško izvući sa obe ranjene noge, drugar ga održava svesnim dok se oko njih po snegu sve više širi crvena mrlja, treći udarac je bio koban.

Uz zaleđen osmeh i pogled: „Šure, gotov sam…“

Odlikovan je Ordenom zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena, jedna ulica u njegovoj Banji Koviljači nosi njegovo ime, a do danas nisu nađeni njegovi posmrtni ostaci.