Amerika je tokom svog postojanja imala predsednike koji su rekli „ne” trećem mandatu, one koji su doživeli čak četiri mandata, slučajne i ubedljive pobednike, ali i one koje su bili postavljeni bez izbora.
Budući da smo proteklih meseci imali prilike da pratimo još jedne izbore za predsednika Amerike, 59. po redu četvorogodišnje američke predsedničke izbore, zanimalo nas je kako su ti izbori izgledali ranije, od samog početka i uspostavljanja Sjedinjenih Američkih Država.
Do sada smo vam predstavili prvih 30 predsednika Amerike i njihove priče o borbi za ovu prestižnu funkciju, a sada nastavljamo sa narednih 5 i njihovim istorijama.
- Herbert Huver – Pobediti protivnika na domaćem terenu
Godine 1928. suprotstavili su iz redova republikanca Herbert Huver demokrata Al Smit. Republikanci su se poistovetili sa procvatom ekonomije iz dvadesetih godina 20. veka, dok je Smit, rimokatolik, politički patio zbog antikatoličkih predrasuda, svog antiprohibicijskog stava i priče o korupciji u vezi sa Tamani Holom sa kojom je često dovođen u vezu.
Huver je odneo pobedu obećavajući da će nastaviti ekonomski procvat iz Kulidžovih vremena. Smit je osvojio glasove elektora samo na tradicionalno demokratskom jugu i u dve države Nove Engleske. Huver je čak i usko pobedio u Smitovoj matičnoj državi Njujork.
- Frenklin D. Ruzvelt – Jedini predsednik u četiri mandata
Efekti pada Vol Strita i Velike depresije 1929. godine intenzivno su počeli da se osećaju širom zemlje, pa je već tokom 1932. došlo do novih izbora.
Popularnost predsednika Herberta Huvera padala je jer su glasači osećali da nije u stanju da preokrene ekonomski kolaps ili da se pozabavi prohibicijom. Frenklin D. Ruzvelt je iskoristio kao platformu za sopstveni izbor ono što je nazvao Huverovim neuspehom – da se nosi sa tim problemima.
Obećavao je reformu u svojoj politici nazvanoj Nju Dil. Ruzvelt je ubedljivo pobedio, a ovi „kritični izbori” označili su krah progresivne ere. Glasači su ubrzo prekomponovani u partijski sistem kojim je dominirala Ruzveltova koalicija za Nju Dil.
Predsednički izbori iz 1936. godine bili su najprostraniji predsednički izbori u istoriji ove zemlje u pogledu glasova elektora. U pogledu narodnog glasanja, to je bila treća najveća pobeda od izbora 1820. godine, koja nije ozbiljnije osporavana.
Izbori su se održali kada je Velika depresija ušla u osmu godinu. Aktuelni predsednik Frenklin D. Ruzvelt i dalje je radio na implementaciji odredbi iz svoje ekonomske politike Nju Dil kroz Kongres i sudove.
Međutim, delovi Nju Dila koje je već uspeo da sprovede u praksu, poput socijalnog osiguranja i naknada za nezaposlene, pokazale su se veoma popularnim kod većine Amerikanaca.
Ruzveltov republikanski protivnik bio je guverner Alf Landon iz Kanzasa. Iako su neki politički stručnjaci predviđali napetu trku, Ruzvelt je nastavio da beleži visoke rezultate, odnoseći sve osim 8 glasova elektora. Ruzvelt je pobedio i u svim državama osim Mejna i Vermonta.
Izbori 1940. godine vođeni su u senci Drugog svetskog rata dok su SAD izlazile iz Velike depresije. Aktuelni predsednik Ruzvelt prekinuo je tradiciju i kandidovao se za treći mandat, što je postalo glavno pitanje u političkim krugovima.
Iznenađeni republikanski kandidat bio je ekonomista Vendal Vilkij, čovek na koga se malo računalo i koji je ratovao protiv Ruzveltovog neuspeha da okonča depresiju i želju za ratovanjem.
Ruzvelt, svestan snažnog neutralističkog raspoloženja u SAD, obećao je da neće biti ratova ako bude ponovo izabran. Vilkij je vodio energičnu kampanju i uspeo je da oživi republikansku snagu u oblastima Srednjeg zapada i severoistoka.
Međutim, Ruzvelt je izvojevao lagodnu pobedu dobijajući snažnu podršku od sindikata, političke mašinerije u velikim gradovima, etničkih glasača i tradicionalno demokratskog solidnog juga.
Kasnije, usvajanjem 22. amandmana na Ustav 1947. godine ovi izbori (p)ostaju jedina situacija u američkoj istoriji u kojoj je kandidat izabran na treći mandat za predsednika. Ruzvelt je izabran i za četvrti mandat 1944. godine, ali je umro samo nekoliko meseci nakon toga.
- Hari S. Truman – Najveće izborno razočarenje
Većina istoričara izbore iz 1948. godine smatra za uzrok najvećeg izbornog razočarenja u američkoj istoriji.
Praktično svako predviđanje (sa ili bez ispitivanja javnog mnjenja) ukazivalo je na to da će sadašnjeg predsednika Harija S. Trumana pobediti republikanac Tomas E. Djui.
Truman je pobedio, prevazilazeći raspad u svojoj stranci. Trumanova iznenađujuća pobeda bila je peta uzastopna pobeda Demokratske stranke na predsedničkim izborima.
Kao rezultat kongresnih izbora 1948. godine, demokrate će povratiti kontrolu nad oba doma Kongresa. Tako je Trumanov izbor potvrdio status Demokratske stranke kao većinske stranke u državi, status koji će zadržati do 1952. godine.
- Dvajt D. Ajzenhauer – Posle 20 godina ponovo republikanci
U eri kada je hladnoratovska napetost između Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza brzo eskalirala, održani su izbori 1952. godine.
U Senatu, republikanski senator Džozef Mekarti iz Viskonsina postao je nacionalna ličnost nakon što je predsedavao kongresnim istragama o pitanju komunističkih špijuna u američkoj vladi.
Mekartijev takozvani „lov na veštice”, u kombinaciji sa nacionalnom napetošću i umorom nakon dve godine krvavog zastoja u Korejskom ratu i rane recesije pedesetih godina prošlog veka, pripremio je scenu za predsedničku borbu koja se žestoko vodila.
Nepopularni aktuelni predsednik Hari S. Truman odlučio je da se ne kandiduje, pa je Demokratska stranka umesto toga nominovala guvernera Adlaija Stivensona iz Ilinoisa.
Stivenson je stekao reputaciju u Ilinoisu kao intelektualan i elokventan govornik. Republikanska stranka suprotstavila se popularnim ratnim herojem generalom Dvajtom D. Ajzenhauerom i odnela pobedu, okončavši 20 uzastopnih godina demokratske kontrole na Belom kućom.
Na izborima 1956. godine popularni Dvajt D. Ajzenhauer uspešno se kandidovao za reizbor.
Aktuelni predsednik Ajzenhauer bio je popularan, ali je imao zdravstveno stanje koje je postalo rizično. Stivenson je ostao popularan u jezgru liberalnih demokrata, ali nije imao funkciju i nije imao stvarnu bazu glasača.
On i Ajzenhauer su uglavnom ignorisali pitanje građanskih prava. Ajzenhauer je završio Korejski rat i nacija je bila prosperitetna, tako da reizbor harizmatičnog Ajzenhauera nije bio previše upitan.
- Džon F. Kenedi – Pobeda za 0.1 odsto
Predsednički izbori u Sjedinjenim Američkim Državama 1960. godine označili su kraj dva mandata Dvajta D. Ajzenhauera kao predsednika. Ajzenhauerov potpredsednik, Ričard Nikon, koji je svoj kabinet transformisao u nacionalnu političku bazu, bio je republikanski kandidat, dok su demokrate nominovale senatora iz Masačuseca Džona F. Kenedija.
Glas elektora bio je najujednačeniji no na bilo kojim predsedničkim izborima od 1916. godine. Na narodnom glasanju, Kenedije odneo 49.7 odsto glasova, a Nikson 49.6 odsto čineći pobedu Kenedija među najbližim ikada u američkoj istoriji.
Izbori 1960. takođe ostaju izvor rasprave među nekim istoričarima o tome da li je krađa glasova u odabranim državama pomogla Kenedijevoj pobedi. Virdžinijski senator dobio je 15 elektorskih glasova od 14 neovlaštenih birača Južne i jednog neklasiranog birača iz Oklahome.
Izvor: Danas
Foto: Wikimedia Creative Commons
