Connect with us

Istorija

KO JE SVE VLADAO AMERIKOM (VI DEO): Jedan od njih bio je veliki prijatelj Mihajla Pupina i srpskog naroda!

Published

on

Amerika je tokom svog postojanja imala predsednike koji su rekli „ne” trećem mandatu, one koji su doživeli čak četiri mandata, slučajne i ubedljive pobednike, ali i one koje su bili postavljeni bez izbora.

Budući da smo proteklih meseci imali prilike da pratimo još jedne izbore za predsednika Amerike, 59. po redu četvorogodišnje američke predsedničke izbore, zanimalo nas je kako su ti izbori izgledali ranije, od samog početka i uspostavljanja Sjedinjenih Američkih Država.

Do sada smo vam predstavili prvih 25 predsednika Amerike i njihove priče o borbi za ovu prestižnu funkciju, a sada nastavljamo sa narednih 5 i njihovim istorijama.

26. Teodor Ruzvelt – Dva ipo miliona glasova i nikad veća razlika

Republikanska stranka jednoglasno je nominovala aktuelnog predsednika Teodora Ruzvelta za predsednika na njihovoj nacionalnoj konvenciji 1904. godine. Ruzvelt je nasledio mesto predsednika nakon ubistva Vilijama Makinlija.

Tokom predizborne kampanje iste godine, Ruzvelt je pozvao glasače da podrže njegovu politiku „kvadratnog dogovora”. Kandidat Demokratske stranke bio je Alton B. Parker, glavni sudija njujorškog Apelacionog suda, koji je apelovao da se okonča ono što je nazvao „pravilom individualnog hira” i „uzurpacijom vlasti”.

Teodor Ruzvelt je lako osvojio svoj mandat, postajući tako prvi „slučajni” predsednik koji je to učinio. Ruzvelt je osvojio 56,4 odsto glasova naroda. Ruzvelt je pobedio na izborima sa više od 2 ipo miliona glasova. Nijedan raniji predsednik nije pobedio sa tako velikom razlikom.

27. Vilijam Hauard Taft – Komotna pobeda

Popularni, aktuelni predsednik Teodor Ruzvelt, poštujući obećanje da neće tražiti treći mandat, nagovorio je Republikansku stranku da nominuje Vilijama Hauarda Tafta, svog bliskog prijatelja i vojnog ministra, u nadi da će postati njegov naslednik na izborima 1908. godine.

Izgubivši izbore 1904. sa konzervativnim kandidatom, Demokratska stranka se okrenula dvostrukom kandidatu Vilijamu Dženingsu Brajanu, koji je 1896. i 1900. poražen od republikanca Vilijama Makinlija.

Uprkos svoja dva prethodna poraza, Brajan je ostao izuzetno popularan među liberalnijim i populističkim delovima Demokratske stranke. Iako je vodio energičnu kampanju protiv nacionalne poslovne elite, Brajan je pretrpeo najgori gubitak u svoje tri predsedničke kampanje, a Taft je pobedio komotnom razlikom.

28. Vudro Vilson – Jedini izabrani predsednik Demokratske stranke između 1892. i 1932. godine

Izbore 1912. godine obeležila su tri kandidata. Aktuelnog predsednika Vilijama Hauarda Tafta imenovala je Republikanska stranka uz podršku konzervativnog krila. Nakon što bivši predsednik Teodor Ruzvelt nije uspeo da primi republikansku nominaciju, sazvao je sopstvenu konvenciju i stvorio je Naprednu stranku. Nominovali su Ruzvelta i kandidate za druge kancelarije u velikim državama.

Demokrata Vudro Vilson nominovan je na 46. glasanju sporne konvencije, zahvaljujući podršci Vilijama Dženingsa Brajana, trostrukog demokratskog predsedničkog kandidata koji je još uvek imao mnogo odanih pristalica i tokom 1912. godine.

Vilson je na opštim izborima pobedio i Tafta i Ruzvelta, osvojivši ogromnu većinu od strane elektora, a osvojio je i 42 odsto narodnih glasova, dok je njegov najbliži rival osvojio 27 odsto.

Vilson je postao jedini izabrani predsednik Demokratske stranke između 1892. i 1932. godine. Bio je drugi od samo dvojice demokrata koji su izabrani za predsednika između 1860. i 1932. godine.

Ovo su ujedno bili i poslednji izbori na kojima je na drugo mesto došao kandidat koji nije bio ni republikanac ni demokrata, putem narodnog glasanja ili na Izbornom koledžu. Sve ovo, odigralo se na prvim izborima na kojima je učestvovalo 48 država kontinentalnog dela SAD.

Predsednički izbori 1916. godine održali su se dok je Evropa gorela u plamenu Prvog svetskog rata. Mišljenje i osećanja javnosti u još uvek neutralnim Sjedinjenim Američkim Državama naginjala su prema britanskim i francuskim (savezničkim) snagama, zbog oštrog tretmana nemačke vojske prema civilima

Međutim, uprkos simpatiji prema savezničkim snagama, većina američkih glasača želela je da izbegne učešće u ratu i radije je nastavila politiku neutralnosti.

Kampanja je suprotstavila aktuelnog predsednika Vudro Vilsona demokratskog kandidata sudiji Vrhovnog suda Čarlsu Evansu Hjuzu, republikanskom kandidatu. Nakon napornog takmičenja, Vilson je tesno pobedio Hjuza. Vilsonu je pomogao i slogan njegove kampanje „Održao nas je izvan rata”.

29. Voren G. Harding – Ubedljivi pobednik

Na izborima 1920. godine dominirale su posledice Prvog svetskog rata i neprijateljska reakcija na Vudro Vilsona, demokratskog predsednika. Ratni plamen se ugasio. Političari su se prepirali oko mirovnih ugovora i pitanja ulaska Amerike u Društvo naroda.

U inostranstvu je bilo ratova i revolucija. U Americi, 1919. godinu obeležili su veliki štrajkovi u mesnoj industriji i čeliku, kao i veliki rasni neredi u Čikagu i drugim gradovima. Teroristički napadi na Vol Stritu proizveli su strah od radikalnih terorista.

Odlazeći predsednik Vilson postajao je sve nepopularniji i posle teškog moždanog udara 1919. godine više nije mogao da govori samostalno. Ekonomija je bila u recesiji, javnost je bila umorna od rata i reformi, irska katolička i nemačka zajednica bile su ogorčene na njegovu politiku, a njegovo sponzorstvo Društva naroda proizvelo je izolacionističku reakciju.

Demokrate su nominovale izdavača novina i guvernera Džejmsa M. Koksa, a zauzvrat, republikanci su izabrali senatora Vorena G. Hardinga, drugog izdavača novina u Ohaju.

Koks je pokrenuo energičnu kampanju protiv senatora Hardinga i učinio je sve da ga pobedi. Da bi potpomogao svojoj kampanji, izabrao je, budućeg, predsednika Frenklina D. Ruzvelta za svog kandidata.

Harding je gotovo ignorisao Koksa i u suštini vodio kampanju protiv Vilsona, pozivajući na povratak u „normalnost”. Sa skoro 4:1 prednošću u potrošnji, pobedio je ubedljivo.

Hardingova pobeda i dalje je najveća procentualna razlika glasova u broju narodnih glasova (60,3 odsto prema 34,1 odsto) na predsedničkim izborima nakon pobede Džejmsa Monroa na izborima 1820. godine.

30. Kalvin Kulidž – Zasluge za procvat ekonomije

Kulidž je postao predsednik 1923. godine nakon smrti tadašnjeg predsednika Hardinga. Pripisane su mu zasluge za procvat ekonomije u zemlji, mada nije bilo vidljivih kriza ni u inostranstvu.

U velikoj meri pomogao mu je raskol unutar Demokratske stranke. Redovni demokratski kandidat bio je Džon V. Dejvis, malo poznati bivši kongresmen i diplomata iz Zapadne Virdžinije.

Budući da je Dejvis bio konzervativac, mnoge liberalne demokrate su podržale nezavisnu kampanju senatora iz Viskonsina Roberta M. La Foletea, starijeg, koji se kandidovao kao kandidat Napredne stranke. Ovo su bili prvi predsednički izbori na kojima su svi američki Indijanci bili građani, tako da im je bilo dozvoljeno da glasaju. Kulidž pobeđuje sa 54 odsto glasova na narodnom glasanju i osvaja 404 glasa elektora od ukupno 531.

Izvor: Danas Foto: Wikipedia

Advertisement