Chicago, IL
63°
Clear
5:26 am8:07 pm CDT
Feels like: 63°F
Wind: 0mph NNW
Humidity: 73%
Pressure: 29.84"Hg
UV index: 0
7 am8 am9 am10 am11 am
64°F
66°F
68°F
72°F
75°F
SunMonTueWedThu
68°F / 57°F
82°F / 63°F
81°F / 61°F
72°F / 55°F
75°F / 57°F

Published 5 days ago

By Antonije Kovačević

EKSKLUZIVNI INTERVJU, JACK BEAUMONT, ŠPIJUN I PISAC BESTSELERA: Francuski oficiri znaju da su im Srbi uvek bili saveznici (FOTO)

Zapazili ste u seriji Le Bureau des legendes, kad se Malotru vrati sa zadatka kako dugo ide po Parizu, iz kola u kola, iz garaže u jedan pa drugi stan, sve dok sa sebe ne otrese jedan identitet pod kojim je bio skriven i vrati se u onaj pod kojim inače živi, ako ga se još uvek seća? U romanu “The Frenchman” Jacka Beaumonta saznao sam šta sve moraju da urade da bi prešli iz jednog života u drugi i još je komplikovanije nego u seriji.

Priča o tome kako sam posle skoro dve godine uspeo da dođem do intervjua sa Jackom Beaumontom liči na triler, i o njoj ću pisati nekom drugom prilikom.

Sve bi bilo lakše da je Jack Beaumont samo pisac špjunskih romana. U stvari sve bi bilo lakše da Jack Beaumont nije pseudonim.

On je zapravo penzionisani špijun koji je pre ulaska u francusku tajnu službu DGSE bio pilot francuskog vazduhoplovstva odakle je morao da se povuče posle povrede kičme zadobijene usled prinudnog sletanja. Krenuo je da leti na transportnim avionima i posle nekoliko uspešnih tajnih misija u kojima je prevozio i neke funkcionere DGSE, čak i ovde u nekadašnje krajeve razdružene Jugoslavije, prepoznat je kao istinski talenat.

Postao je špijun i to specijalizovan za infiltracije pod lažnim identitetom, na kratkotrajne misije, gde se brzo donose odluke, a protivnici teraju na greške zbog kojih će se kajati ceo život. Kada više nije mogao da spava i kada je u svakom slučajnom pogledu prolaznika video pretnju za sebe i svoju porodicu, povukao se.

Danas radi nešto drugo i vrlo je važan i uspešan. Dogovorio se sa mnom da nećemo o tome.

Svoje iskustvo je pretočio i u romane. Oni još uvek nisu objavljeni na srpskom, ali vredi uložiti vreme da se savladaju na engleskom ili francuskom. Ponudio je jedan dinamičan i nepretenciozan a opet veoma autentičan pogled na rad tajnih službi, traume koje proizvodi i uneo je nešto sveže u ovaj žanr koji ne izlazi iz mode.

Kao autoru serije Državni službenik u kojoj sam pokušao da po prvi put na ekranu dam identitet jednoj tajnoj službi koja se nije mnogo pojavljivala u dramskoj produkciji, bilo mi je veoma zanimljivo da porazgovaram sa čovekom koji radi nešto slično sa jednom većom službom koja je možda još i više izbegavala prikazivanje u popularnoj kulturi od naše.

Uživao sam u ovom razgovoru onako kako se i očekuje od komunikacije sa čovekom kome je jasno šta ko treba a šta ko ne treba da zna.

  • Vaš roman nema mnogo veze sa Jamesom Bondom. Mnogo je realističniji i napetiji ali je zanimljivo da i Vi lično i Vaš lik delite neke sličnosti sa Bondom. Kao i Bond dolazite iz aristokratskog miljea, Vaš lik je recimo potomak Huguesa de Paynsa, osnivača templarskog reda. Bond je u nekim pričama o svojoj predistoriji bio pilot pre nego što je postao tajni agent i leteo je na tajnim zadacima zahvaljujući kojim je regrutovan. Koliko je James Bond kao lik uticao na ljude da se priključe tajnim službama u stvarnosti?

-Pretpostavljam isto koliko je i film Top Gun uticao na pilote lovačkih aviona! Svi mi formiramo sliku sveta koji ne poznajemo na bazi filmova i knjiga, i sigurno um izabere da upamti samo one privlačne delove onoga što smo videli. Stoga, sigurno su mnogi sanjajući da postanu James Bond odlučili da se pridruže tajnim službama svojih zemalja. Ali, kao i sa pilotima lovačkih aviona, ubrzo shvatite da to nije James Bond.

-U mom slučaju, to je bio produžetak nečega započetog ranije. Ulazak u vojsku i služenje mojoj zemlji su mi bili u krvi i bili su deo mog vaspitanja. Zato sam želeo da moj glavni junak takođe ponese to breme, ili porodičnu tradiciju, na svojim plećima. I onda kada mi je doktor rekao da više neću moći da letim zbog operacija leđa koje sam imao posle nesreće, i kada mi je ponuđeno da odem na testove za tajnu službu DGSE, delovalo mi je logično.

  • Kad govorimo o književnim uticajnima, jedan od najboljih prikaza francuskih tajnih operacija bio je OAS u romanu Fredericka Forsytha “The Day of the Jackal”. I ja lično mislim da Vaši romani dobro stoje u poređenju sa Forsythovim najboljim delima. Ko su bili Vaši književni uzori?

-Hvala puno na ovom poređenju! Lično sam veliki obožavalac Fredericka Forsytha! Mali broj pisaca špijunskih romana je uspeo da napravi istinski realistična dela koja zalaze u duboku tamu sveta špijunaže, njegove usporenosti i složenosti. Mnogi romani, iako vrlo prijatni za čitanje, nude sliku koja je bliža holivudskim klišeima i daleko su od realnosti. Drugi pisci koji su uticali na mene su John le Carre, Tom Clancy, Robert Ludlum i Graham Green, i da ne zaboravim, roman I Am Pilgrim koji je pisao Terry Hayes.

  • Vaš jezik je francuski ali ipak prvo izdanje Vašeg romana je na engleskom a na francuskom izdanju je potpisan prevodilac. Na kom jeziku ste zapravo napisali ovaj rukopis?

-Oba romana sam pisao na engleskom. Moja majka je Engleskinja, živim u Australiji i delovalo mi je logično da pišem na engleskom jer sam tako i dobio pristup većem tržištu. Učestvovao sam u nastanku francuskog prevoda kako bih korigovao terminologiju i očuvao duh izvorne knjige.

  • Da li ste slali rukopis DGSE-u radi odobrenja?

-Nisam im slao rukopis, ali obavestio sam ih da pišem roman. Neki kad odu iz Službe i pišu poprilično autobiografske knjige, a pored toga što je to zabranjeno, pogrešno je. To je greška zato što je svet obaveštajnog rada namerno veoma usitnjen i niko nikad zapravo ne zna celinu operacije, njenih činilaca i njen obim. Pišući autobiografiju, neko može nesvesno dovesti u opasnost ljude koji su bili uključeni ili su još uvek angažovani na terenu. Pošto imam prijatelje koji rade u Službi, nije dolazilo u obzir da ih izlažem dodatnim rizicima. Otud, napisao sam roman a to ne zahteva odobrenje DGSE.

  • Joe Weisberg, čovek koji je kreirao seriju The Americans napisao je špijunski roman i koristio redakcijsko zatamnjivanje teksta kao izražajno sredstvo. Na kraju su krupni delovi teksta naprosto bili prekriveni crnom bojom. Pose svega, CIA je u svom internom biltenu objavila kritiku romana i kolegi koji ga je čitao se nimalo nije dopao. Da li ste Vi dobili neke kritike na nekim DGSE forumima ili internim biltenima?

-Ne da ja znam. U principu, kada bivši pripadnik napiše knjigu posle povlačenja, postoji interni zahtev da sa njim niko iz Firme više ne kontaktira. Tako da je objavljivanje knjige jedan od načina kako da se kupi sloboda i da se raskinu sve veze sa Službom. Jedini fidbek iz tih krugova koji sam dobio bio je veoma pozitivan.

DANI VISOKOG LETENJA: Jack Beaumont u kokpitu francuskog borbenog aviona

  • Kako gledate na penzionisane ljude iz Službi širom sveta koji pišu knjige čim se povuku s terena i ponekad vrlo nepovoljno govore o svojim Službama?

-Kako sam već rekao, neki zbilja pišu autobiografije u kojima iznose svoje frustracije i ukazuju na propuste, i po meni, to je pogrešno. Kao i sve organizacije i društva, sigurno ima nekih disfunkcionalnosti, i neki ljudi se loše provedu. Ali to nije razlog da se iznosi u javnost. To ne čini dobro instituciji i generalno loše izgleda i za onog koji kritikuje.

  • Špijunski romani majstora kao što je Le Carre uvek uključuju i porodice glavnih junaka što stoji nasuprot Bondove paradigme da tajni agent ne može imati porodicu. U temeljnoj televizijskoj seriji ovog žanra, pomenutoj The Americans, sovjetski tajni agenti ubačeni na neprijateljsku teritoriju takođe imaju porodicu. Ipak, Vaš prikaz porodice u romanu “The Frenchman” pomera tu temu na drugi nivo. Da li je ova porodična dinamika nešto što vidite kao svoj autentični doprinos žanru?

-Da, apsolutno, iako ne tvrdim da sam lično doneo neki konkretan doprinos žanru. Međutim, smatram da u većini špijunskih romana i serija mi gledamo junake koji su singl i bez dece, dočim su u stvarnosti, velika većina nas oženjeni i već roditelji. Taj porodični život bi trebalo da bude utemeljenje koje nas vraća sebi i uvodi nazad u realnosti posle zadataka na kojima imamo lažne identiete. U onome što javnost nužno ne prepoznaje krije se prava opasnost i teškoće. Identifikacija naših porodica od strane neprijateljskih službi može biti korišćena za pritisak kojim bi se agentom moglo manipulisati ili ga prevesti na protivničku stranu. Doći sebi i ponovo biti ono što jesi posle operacije pod lažnim identitetom je psihološki veoma teško.

  • Za razliku od Bonda, glavni junak Vaših romana Alec nikada nema seksualne ili romantične odnose sa svojim pozicijama iako se sa mnogim od njih veoma zbliži. Izašla su već dva romana i čini se da Alecovo odusustvo seksa – kao što Batman i Superman ne ubijaju ljude. Hoće li se to promeniti u sledećim romanima?

-Možda, nisam još ništa odlučio o tome. Prva dva romana sam bazirao na svom životu i odlukama koje sam ja donosio ali to je samo moje iskustvo. Možda sada moram da se malo odmaknem od glavnog junaka i pustim ga da izgradi svoj moralni kodeks i sam donosi odluke, možda na radost čitalaca.

  • DGSE je služba koja se držala veoma diskretno. Ipak, Vi živite u Australiji koja je vrlo blizu Novog Zelanda gde se odigrala afera “Rainbow Warrior” koja je na kraju postala možda i najpublikovanija kontroverza francuske tajne službe. Da li ponekad osećate posledice tog događaja u australijskoj javnosti?

-Da. Desilo mi se po prvi put pre nekoliko nedjelja na promociji romana Dark Arena. Iz publike se javio neko i sa dosta emocija me pitao da li tu operaciju smatram uspehom ili neuspehom. Odgovorio sam mu da, pored toga što u tome nisam učestvovao jer sam tada imao desetak godina, očigledno je reč o neuspehu jer kad tajna služba uspešno izvede operaciju za to niko ne čuje!

  • Kroz lik Pukovnika u romanu The Frenchman dali ste nam vrlo zanimljiv uvid u ISI, zloglasnu pakistansku tajnu službu koja je poznata po svojoj dvoličnosti ali i po visokoj efikasnosti. To je najbolji lik bliskoistošnog obaveštajca još od Hanija Paše iz romana Body of Lies Davida Ignatiusa po kom je Ridley Scott snimio film. Koje od ovih manje poznatih tajnih službi najviše cenite?

-Opis ovog lika i njegovih profesionalnih sposobnosti nije ni u kom slučaju bio znak poštovanja prema službi ISI koja je poznata po surovosti.

Ovo je teško pitanje jer manje poznate „male službe“ obično imaju ograničena sredstva i samim tim se specijalizuju za tematske mete sa kojima mogu da izađu na kraju jer ne mogu da pokriju sve. Na primer, neke su vrlo poznate po sajber sposobnostima dok su neke druge specijalizovane za azijske zemlje u koje se teško prodire. U „velikim“ Službama koje imaju više sredstava i mogućnosti, metodologije su različite i uglavnom imaju korene u istoriji, recimo francuska Služba je bazirana na temeljima Pokreta otpora u Drugom svetskom ratu.

  • Jedna od najzanimljivijih stvari u Vašem romanu je kako glavni junak uspeva da održi svoju anonimnost i razne tajne identitete. Pariz je ogromna metropola i lakše je sačuvati anonimnost u takvom gradu. U Srbiji je recimo rad za Službu nešto čime se ljudi ponose i zaposleni to ne kriju toliko, niti mogu u tako maloj sredini. Da li ste primetili različite pristupe toj problematici među Vašim kolegama širom sveta?

-Da, premda oni koji otvoreno pokazuju svoje veze sa Službom u svojoj zemlji mahom rade unutrašnje zadatke. Kada države imaju operativce zadužene da rade u inostranstvu pod lažnim identitetima, oni moraju da sačuvaju njihov „stvarni život“ i da budu vrlo diskretni čak i u manjoj zajednici. Ali, istina je da u nekim zemljama obaveštajni rad nosi negativnu konotaciju, a u nekim se glorifikuje.

  • Jedan od razloga što je DGSE ostao diskretan je način prikazivanja u popularnoj kulturi. Nesumnjivo, bilo je nekih romana na tragu Bonda koje je pisao Jean Bruce o agentu OSS117, i oni su u svoje vreme i ekranizovani, međutim taj lik je postao popularan tek u parodiji Jean Dujardina mnogo kasnije. Tokom sedamdesetih francuske službe su na filmu prikazivane kao negativci u lokalnim političkim trilerima. Čak i kad su glamurozni Vincent Cassel i Monica Bellucci zaigrali u filmu Agents secrets nije to baš bio primer dobrog rada DGSE. Ipak, sada se stvari menjaju sa Vašim romanom i serijom Le Bureau des legendes. Da li smatrate da je DGSE namerno izbegavao eksponiranje u popularnoj kulturi?

-Kako rekoh ranije, smatram da postoje istorijski razlozi za ovo. Francuska nije među državama gde su obaveštajci dobro prihvaćeni. U kolektivnom mentalitetu, na njih se gleda kao na nužno zlo, a u one koji to rade nema poverenja. Otud je DGSE bio diskretan, pre svega zato, mada možda to i nije loše za tajnu službu…

  • Kad je Nic Pizzolatto podelio informaciju da piše adaptaciju Vašeg romana, knjiga je privukla globalno interesovanje. To je bilo iznenađenje jer je Nic Pizzolatto prvoklasni scenarista čiji svaki korak prati esnafska štampa. Ipak, ova saradnja je bila sačuvana u tajnosti – nije bilo priča o prodaju prava, nisu se pominjali producenti, samo je iznenada najavio svoje scenario. Kako ste se povezali sa njim i kakvi su vam planovi?

-Ono što mogu da kažem jeste da sam prodao prava kući Inkfactory koja je producirala seriju The Night Manager. Oni su kontaktirali Nica koji je posle čitanja knjige pristao da piše scenario za seriju. Imao sam mnogo sreće jer je Nic izuzetno talentovan i odmah je u potpunosti shvatio tamu i psihološku složenost sveta špijunaže, kao i sami rukovodioci Inkfactorya koji su zapravo sinovi Johna le Carrea!

  • Da li biste prihvatili neke fundamentalne izmene, recimo da Alec postane Amerikanac?

-Uprkos tome što sam uključen u projekat kako bi serija, ako se desi, ostala realistična kao i knjiga, ne verujem da bih mogao da odbijem izmene koje bi zahtevali producenti ili studio. Naravno, nadam se da će Alec ostati operativac DGSE jer ostale serije uglavnom govore o CIA i MI6, ali i zato što može da pruži drugu vrstu geopolitičkog gledišta.

  • Le Bureau des legendes takođe dobija američki rimejk, da li mislite da će to biti korisno za ekranizaciju Vašeg romana?

-Ne, mislim da neće uticati. Američka verzija Le Burea će sigurno govoriti o CIA, pretpostavljam… Ali, baš zato i verujem da adaptacija mog romana treba da govori o DGSE kako bi se po tome izdvojila.

  • Nic je radio na filmu sa Melanie Laurent i samim tim je upoznat sa francuskom filmskom industrijom. Ima li šanse da scenario na kraju završi kao serija na francuskom?

-Ne znam. Možda jednog dana! Ono što je sigurno jeste da me je scenario za pilot epizodu ostavio bez reči i da je izvanredan.

  • Ko bi bio Vaš izbor glumaca za glavne likove?

-Glumac koji je sposoban da bude i plemenit i zlokoban, i koji može podjednako dobro da igra i prosjaka i ministra. Kao i pravi špijun. Ali, smatram da je najvažnije da to bude neko ko razume psihologiju tog konkretnog sveta i u potpunosti je posvećen ulozi.

  • Srbi, Bosna i Kosovo vrebaju u pozadini ovih romana kao deo prošlosti Vašeg junaka. Postoje samo kratki odbljesci ovih iskustava. Da li ste još uvek bili pilot Miragea kada su francuski lovci oboreni iznad Bosne a piloti zarobljeni? Kako su Vaše kolege reagovale tokom te kontroverzne afere?

-Tad sam još uvek bio na obuci ali se sećam svega toga, naravno, i za sve nas je to bilo zabrinjavajuće jer ne želite da vam braća po oružju pate ili poginu. Kao vojna lica, mi izvršavamo naređenja naše komande i neprijatelji kog nam odrede nam postaju neprijatelji. Tačka. Nema prostora za drugačije razmišljanje.

SEĆAM SE OBARANJA FRANCUSKIH PILOTA U BOSNI: Mladi Jack na obuci

-Konflikti iz određenih perioda rezultat su političkih odluka koje su napravljene u prethodnih deset ili dvadeset godina i bazirani su na drugim događajima… Da se ovaj rat desio posle 11. septembra, možda bi međunarodna zajednica zauzela suprotnu stranu… ko zna!

  • Srpska javnost doživljava francuske tajne službe kao tradicionalno naklonjene našoj stvari zbog zajedničkih napora u Velikom ratu pa i u nekim znatno kasnijim dešavanjima kao što je građanski rat u Zairu krajem devedesetih i konačno gest Pierre-Henri Bunela koji je predao NATO planove napada našoj vojsci 1999. godine. Da li ta naklonost zaista postoji u francuskim službama ili je to samo zabluda srpske javnosti?

-Među francuskim vojnim licima je jako dobro poznato da su Srbi bili među našim najbližim saveznicima, od Napoleonskih ratova pa nadalje. Ali, kako sam rekao, političke odluke jednog doba mogu biti drugačije koju godinu pre ili kasnije, a vojna lica su tu da sprovode te odluke.

  • U Vašem novom romanu Dark Arena bavite se ratom za izvore energije i opisujete ga kao ključni sukob našeg vremena. Smešten je u vreme od zaključenja Vašeg prvog romana The Frenchman sve do ruske invazije na Ukrajinu. Imate neka vrlo interesantna mišljenja o ovom ratu koja se na Zapadu ne gledaju kao mejnstrim. Kakve su bili reakcije na roman Dark Arena i da li je izazvao kontroverze?

-Uglavnom sam imao jako dobre reakcije na drugu knjigu Dark Arena. Ljudi kažu da im je i bolja i da ih je uhvatila snažnije nego The Frenchman, i da im je geopolitička vizija priče otvorila oči oko toga šta je izazvalo ovaj rat, baš zato što nije mejnstrim!. Ono što je zanimljivo je da sam ovaj zaplet napisao 2021. i 2022. godine… Iz toga možete da zaključite šta god želite… (smeh)

  • Mnogi agenti tajnih službi priznaju da su pasionirani čitaoci jer im posao podrazumeva mnogo putovanja i čekanja. Da li ste i Vi postali pasionirani čitalac na poslu?

-Istina je da ima mnogo čekanja, ali je to uglavnom čekanje gde morate da budete jako obazrivi i osmatrate okruženje, ili da vršite posmatranje i da vam ne promakne meta. Samim tim, čitao sam više u to vreme nego ranije ali nisam postao pasionirani čitalac. Međutim, tada sam naučio da pišem! Sve što radimo mora biti zapisano do najsitnijeg detalja i sa najfinijim opisom, sve u trećem licu. Otud, svaki izveštaj posle obavljene misije podseća na mali roman.

  • Oko kog špijunskog romana kao najboljeg se slažu svi operativci tajnih službi i koji im je generalno omiljeni špijunski film?

-Pretpostavljam da to zavisi od službe koju pitate i od države! Generalno, John le Carre se smatra kraljem špijunskog romana. Kad je reč o filmovima, slično je, a Francuzi naročito ističu Les Patriotes sa Yvanom Attalom u glavnoj ulozi. Režirao ga je Eric Rochant koji je kasnije radio Le Bureau.

  • Uprkos tome što je svoje helikopterske snage delom bazirala na helikopterima Gazelle koje je proizvodila po licenci, kad je reč o avionima, prošao je skoro vek od kada je srpska vojska poslednji put kupila francuske vazduhoplove. Sad smo kupili lovce “Rafale” za jednu veoma veliku sumu. Kao nekadašnji pilot lovačkog aviona, kako Vam se čini uloga te avijacije u savremenom ratovanju, naročito u svetlu rata u Ukrajini gde su se protivavionske rakete ispostavile kao ključne. Da li Vam se čini da lovački avioni i dalje zaslužuju tako visoku cenu? Šta Srbija dobija ovom kupovinom lovaca Rafale osim ojačavanja ekonomskog partnerstva sa Francuskom?

-Ja sam pilot lovac, dakle prirodno, za mene je lovačka avijacija vrhunac svega! Šalu na stranu, iako su tehnike ratovanja evidentno evoluirale poslednjih godina, kako vidimo u Ukrajini sa dronovima i nekonvencionalnim napadima, ono što lovac sledeće generacije kao Rafale može da postigne pre slanja trupa na zemlji je fenomenalno. Ne govorim o starijoj generaciji aviona za koje je teško da zaobiđu protivvazdušnu odbranu sa zemlje, ili da je izbegnu, ometaju i neutrališu. Ovde je reč o višenamenskom avionu koji može istovremeno da vrši dejstva vazduh-vazduh, vazduh-zemlja, vazduh-more i da izviđa.

Na obuci sam se suočio s njima dok sam leteo na avionu Mirage 2000-5 koji je tada bio uzorni lovac presretač opremljen raketama sa aktivnom radarskom glavom i imao sam osećaj kao da sam naleteo na X-WIng iz Star Warsa.

Razgovarao: Dimitrije Vojnov Foto: Privatna arhiva

YOU MAY LIKE