Kad je na Srbiju te 1999-te udarila sila od 19 NATO zemalja tada dvadesetogodišnji Ferenc Tot (43) iz Zrenjanina nije razmišljao ni sekunda – stao je na branik otadžbine. On, dete iz braka Mađara i Rumunke, osećao je obavezu da brani zemlju u kojoj je rođen i odrastao.
Nakon kratke obuke u Valjevu već 10.marta dobio je prekomandu na Kosovo i Metohiju, sa ratnim rasporedom u Peći, kao pripadnik čuvene 125. motorizovane brigade. Ali je ubrzo, zajedno sa svojim drugovima završio na graničnom karauli Košare, koja će biti mesto najveće pogibije ali i najveće herojske epopeje srpske vojske još od prelaska Albanije u Velikom ratu.
Za razliku od Velikog rata, koji je okončan pobedom, ovaj u kome je Ferenc učestvovao neslavno je okončan diplomatskim sporazumom u Kumanovu, a on, heroj Srbije, danas je bolestan i zaboravljen od države za koju je bio spreman da pogine, a koja mu se odužila sa mizernih 7,500 dinara. I to, da nonsens bude veći, ne kao penziju veterana, nego kao socijalnu pomoć.
Da tragedija bude veća, Ferenc je od posledica preživljenog u ratu oboleo od epilepsije, a noge ga ne služe dobro još otkako su promrzle tokom borbi na Prokletijama. Živi u opštinskom stanu ali, kako kaže, ne zna dokle će…
– Neću da kukam, ali teško mi je. Nemam porodicu, nikog svog da mi pomogne, snalazim se kako znam. Sva sreća pa ima dobrih ljudi. Vlasnik jedne pekare (“Pita ispod sača”) u Zrenjaninu mi je dao doživotni vaučer, pa se tamo hranim. Ponekad svrate moji saborci iz 125.motorizovane, pomognu oni iako ni njima nije lako, ni oni se nisu usrećili, ni njih država nije ispoštovala kako dolikuje, kaže Ferenc za Serbian Times.
Najveći problem mu prave epileptični napadi, jer u kući nema nikoga da mu pomogne kad se to desi…
-Epileptične napade sam dobio kada su me sa Košara, promrzlih nogu poslali na VMA. Prvo su krenuli epi napadi, a onda sam počeo da haluciniram. Kada sam se vratio kući, nova muka, majka mi je preminula na rukama. Ostao sam sam, a posle još jednog epi napad pao sam, polomio jagodičnu kost, pa su morali da me operišu u novosadskoj bolnici. Još uvek imam jake vrtoglavice, često moram da zastanem, sednem.
Pre dve godine predao je dokumentaciju kako bi dobio invalidsku penziju, ali je odbijen.
–Zbog bolesti i invaliditeta prvog stepena ne mogu da radim fizičke poslove, a socijalnu pomoć od 7.500 dinara dobijam samo devet meseci u godini. Ta tri meseca mi najteže i padaju, nemam od čega ni dažbine da platim. A u stanu…teško mi je i drva da donesem iz podruma. A bez drva ne mogu da se ugrejem. Vučem još posledice od onih promrzlina na Košarama, jedva ugrejem noge, kaže Ferenc.
Još kao dečak povredio je ruku i na kraju ostao bez jednog prsta, ali kaže da mu to nije bio izgovor da uzme pušku i stane u odbranu Srbije. Da se sutra nešto desi, opet bi išao, “makar da kuva čaj i kafe vojnicima”…
-Geler mi je u borbi još više onesposobio levu ruku, te sad sa njom jedva da mrdam. Pijem gomilu lekova za razne zdravstvene tegobe, više životarim nego što živim, ali bar mi je obraz čist. To najbolje znaju moja braća i sestre po oružju, koji znaju kakav je Ferenc bio kad je bilo teško u ovoj zemlji. Voleo bih da mogu da pomoggnem njima, ali džaba kad ne mogu ni sebi, kaže na kraju svoje tužne ispovesti Ferenc Tot, heroj koga Srbija nije smela da zaboravi.
Svi koji su u mogućnosti da pomognu Ferencu mogu ga kontaktirati na broj telefona +381 63 1996187 ili uplate poslati na račune koje nam je poslao (vidi fotografije ispod).
Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva
