Connect with us

Amerika

KAMIONDŽIJSKA KOLUMNA: Kamion, droga, joga…

Published

on

Ne znam gde će to biti. Znam da sam na to mesto pošao kamionom, a jedva čekam da saznam čime ću stići. I ako sam se nadao da ću se od ovog posla obogatiti za kratko vreme, za sada mogu samo sa sigurnošću da tvrdim jednu stvar…

,,Ja se baš ne razumijem, ja malo šta umijem…”

Ovaj refren pesme koju je pre petnaest godina otpevao Dino Šaran mogao bi se (paradoskalno) smatrati najboljim motivacionim stihom koji možete da zamislite, samo ako ga pravilno razum(ij)ete. Jer, postoji li bolja motivacija od one da ništa ne razumete i da isto toliko umete, a ne želite da ostanete na tome? Čak i da sve umete i sve razumete, daleko ćete stići sa stavom da je to sve zapravo ništa i da želite još mnogo, mnogo više, umeća i “razumeća”. 

Još jedan stih iz iste pesme je rečenica koja mi se deset godina prevrće po glavi, a u poslednjih pet ume da me navede na najkorisnija i najprosvetljenija razmišljanja. ,,I nije važno je li droga ili joga. Samo je bitno čemu dođeš putem toga.” Naravno, neću vam sada pisati ni o drogi ni o jogi, jedino što ću konstatovati je to da obe imaju izuzetno korisna svojstva ukoliko se upražnjavaju na pravi način. Svaka pogrešna upotreba može biti izuzetno bolna.

Dakle, ono što je mene umelo da protrese u Dinovom stihu je to da se (kao što bi rekao moj školski Čikoš na kraju svakog prvog polugodišta) računi svode na kraju, i da tek tada znate da li je to nešto bilo dobro za vas i gde vas je dovelo. Ili bar imate neke naznake, ako ste i dalje na tom putu.

Ta samoća je ujedno bila prosvetljujuća, lekovita i destruktivna, a nekada sve to u jednom danu, često i satu. Za ovih pet godina sam shvatio koliko znači prijateljski susret i koliko nedostaje kada ga nema danima. Kada prođe deset dana i vi skontate da se ni sa kim niste rukovali, da se nikom niste obradovali, i da sve ljude koje ste sreli ne morate više nikada da sretnete. Svi su stranci.

Ne mogu da objasnim šta sam očekivao od Amerike, i kako sam tada zamišljao svoj put jer to je bio neki klinac koji je bliži šetnaestogodišnjaku, nego odraslom čoveku. Ali znam tačno kako su izgledale moje ambicije i planovi kada sam prvi put stegao volan i uhvatio menjač. Što više dolara za što kraće vremena! Naravno, kao i sve u životu što se tiče novca, stvari uglavnom nisu kao što vam drugi kažu, ili kao što sami sebe ubedite kada počinjete. A ono što je najdrastičnija razlika u odnosu između očekivanja i ostvarenja, je to da je od tog momenta prošlo duplo više vremena nego što je planirano, a da se ista multiplikacija nije odrazila na bankovno stanje. Ipak, i pored te dve činjenice, ne smatram ishod lošijim nego što bih sebi poželeo. 

Kamion, koji je skoro pet godina bio moja joga, a još češće droga, doveo me je na razna mesta. Osim onih geografskih na koja sam mogao da stignem i polovnim “prius”-om, pet godina me je vozio po svim onim unutrašnjim nedođijama za koje nisam znao da postoje. Ta samoća je ujedno bila prosvetljujuća, lekovita i destruktivna, a nekada sve to u jednom danu, često i satu. Za ovih pet godina sam shvatio koliko znači prijateljski susret i koliko nedostaje kada ga nema danima. Kada prođe deset dana i vi skontate da se ni sa kim niste rukovali, da se nikom niste obradovali, i da sve ljude koje ste sreli ne morate više nikada da sretnete. Svi su stranci.

Isto tako, oni izuzeci od takvih dana su me naučili da jedna sitnica može da vam ulepša dan, kada vam neko nakon istovara ostavi papire u prikolici i umesto da ih pritisne kamenom, on ostavi kutiju keksa. Kada dobijete bombonjeru nakon istovara u fabrici čokolade. Kada vam u sred snežnog nevremena najnadrndaniji portir kaže “Vozi polako po snegu. Ako ti se nešto desi ja neću imati koga da drndam sutra”.

Sve te stvari zapamtite, i koliko god da su retke, prenose nešto ljudsko na vas što ćete vi sutra preneti na nekog drugog i njemu ostati u sećanju. Kada sam na jednom parkingu objasnio dekici od sedamdeset i kusur godina gde da ide da uplati parking, on se okrenuo dok je odlazio i pitao me da li mi treba nešto iz prodavnice, pošto već ide u tom pravcu. Taj sedi kamiondžija je u tom momentu meni bio zamena i za brata, i za oca, strica, dedu i sve one koji su mi u životu stavljali do znanja da žele nešto nesebično da učine za mene. Svaki takav gest, uticao je na stvaranje onog što sam ja, i da se nije desio tokom kamiondžijskog staža možda bi se desio u nekim drugim okolnostima. Ipak, želim da verujem da su svi ti ljudi bili deo tog puta, i da su neki od njih činili dan težim kao najteža droga, a da su neki samo sa dve rečenice postizali efekat meditacije. Jedan od takvih momenata se desio upravo juče, i nije uključivao nijednog kolegu, niti slatkiše ili portire. To je samo jedna tabla koja je stajala na izlazu iz fabrike u kojoj sam pokupio deset tona kafe u džakovima. Na tabli je pisalo: ,,Probudi se. Pomiriši kafu. Budi oprezan! Nesreće bole!”

Sve što vam treba da bi jedan dan bio dobro započet i uspešno završen piše na toj tabli. Onaj koji je tu postavio, želeo je da podseti vozače da ne voze umorni, da vežu pojas i da budu pažljivi u toku vožnje. Mene je podsetio šta je u stvari bitno, u danu ali i u životu. I da nisam ništa korisno video niti čuo za vreme mog šoferskog mandata, ova tabla bi mi ostavila dovoljan utisak. I baš ta tabla je ono iz Šaranove pesme što te odvede tamo gde treba da završiš.

Ne znam gde će to biti. Znam da sam na to mesto pošao kamionom, a jedva čekam da saznam čime ću stići. I ako sam se nadao da ću se od ovog posla obogatiti za kratko vreme, za sada mogu samo sa sigurnošću da tvrdim jednu stvar, a to je da ako se ispuni jednog dana ona čuvena “This time next year we’ll be millionaires”, to će biti zbog toga što sam u jednom periodu svog života proveo 5 godina kao kamiondžija između Pacifika i Atlantika.

Piše: Darko Nikolson Foto:

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement