Princ Filip Karađorđević svojom je pojavom i javnim istupima probudio nade uspavanih i razočaranih monarhista da bi Srbija jednoga dana mogla ponovo postati ono što je bila, kraljevina.

Kada mu pomenete tu mogućnost princ Filip skromno priznaje da mu nije namera da menja republikansko političko uređenje Srbije, ali da, s druge strane, kao član dinastije Karađorđević, oseća obavezu da pomogne svojoj zemlji na način koji neće imati političku pozadinu.

U prvom delu intervjua dotakli smo se epidemije i njegovih dana izolacije u Londonu, gde boravi sa suprugom, princezom Danicom, i njihovim dvogodišnjim sinom Stefanom. Korona virus je odložio njegove planove da sa porodicom preseli u Beograd, ali nam je otkrio da će se to sigurno desiti do kraja godine. Malo ljudi zna čime se princ zapravo bavi, pa smo ovaj deo intervjua načeli upravo tom temom…

-Bavim se analizom finansija u timu za kvantni kapital jedne renomirane Londonske firme za upravljanje aktivima. Trenutno radim na društveno odgovornom investicionom projektu gde sarađujem s kompanijama po pitanju zaštite životne sredine, socijalne politike i upravljanja. Verujem da je društveno odgovorno ulaganje važno sredstvo u poboljšanju sveta u kom živimo, a sada u vreme pandemije koronavirusa to je značajno više nego ikad. COVID-19 je razotkrio sve slabosti našeg sistema. Po mom mišljenju, verujem da je mnogim korporacijama dozvoljeno da se izvuku iz ove krize na dosta nemoralan način. To se mora promeniti. Nadam se da igram svoju ulogu u ovoj neophodnoj promeni.

Sve vreme od povratka Vaših roditelja u Srbiju 2001. godine živite i radite u Londonu. Zbog čega ste se odrekli privilegija koje je država Srbija obezbedila porodici Karađorđević i odlučili da gradite karijeru nezavisno od Vaše prinčevske titule. Da krenete putem kojim se ređe ide…

– U svojim odlukama sam dosledan sebi, na to su uticale mnoge životne okolnosti. Iako sam često posećivao oca i maćehu u Srbiji, i bio sam svestan da život u Srbiji i na Dvoru mogu doneti brojne olakšice i privilegije, moja braća i ja to nismo želeli. Naša majka, princeza Marija de Glorija, nas je učila da svojim radom i trudom stičemo poštovanje, i da ljudi treba da nas poštuju zbog naših rezultata, a ne zbog toga što smo nosioci prinčevskih titula. I to je zapravo jedino smisleno, jer mi titule nismo zaslužili, stekli smo ih rođenjem, i moramo da opravdamo tu istorijsku čast. Titule su privilegija, ali i odgovornost, i mi želimo da ih koristimo isključivo u kontekstu promocije istorije i kulture svoje zemlje i svog naroda. Iz tog razloga je odluka moje braće i mene bila da se školujemo i da svojim radom gradimo karijeru, bez obzira na naše prinčevske titule. Tako je i danas, i tako će biti i u budućnosti. Radiću naporno i trudiću se da imam sve što imam zahvaljujući svom poslu. U karijeri sam stekao veliko iskustvo koje mogu da primenim u svojim budućim projektima koje planiram da realizujem u Srbiji. Samoodrživi ciljevi donose bolju, zdraviju i izvesniju budućnost.

Vaš sin Stefan je prvi Karađorđević rođen u Srbiji posle 90 godina… Da li postoji neki poseban razlog zbog kog ste kao otac insistirali da se Princ Stefan rodi u Beogradu?

-Posle dve generacije Karađorđevića rođenih u egzilu, posle bezmalo jednog veka, Karađorđev potomak se rodio na tlu Srbije. Osećao sam da je to moja lična obaveza prema dinastiji i prema precima i jedna sasvim prirodna odluka koju smo Danica i ja doneli. Stefanovo rođenje u Beogradu predstavlja značajan momenat u našim životima, kao i u životima mnogih poštovaoca Krune, jer je Stefan jedini naslednik iz najmlađe generacije Karađorđevića. Kada se Stefan rodio, Patrijarh srpski Irinej blagoslovio je da njegovo rođenje oglase sva zvona na hramu Svetog Save i zvona manastira Žiča. Osetio sam veliki ponos zbog toga, ali i odgovornost. Veliki broj građana Srbije se radovao sa nama; primili smo veliki broj čestitki i lepih želja.

U sporu oko vraćanja vrednih slika sa Kraljevskog Dvora u Narodni muzej, o čemu su mediji opširno izveštavali, otvoreno ste stavili do znanja da je slikama mesto u Muzeju i da ono što “pripada dinastiji, treba da služi narodu”. U tom trenutku to je bio potpuno suprotan stav od zvaničnog stava Dvora. Da li ste zbog toga imali problema sa ocem?

-Ostajem pri stavu da sve što pripada dinastiji treba sa služi narodu, i to može da se primeni i da se svedoči na razne načine, pa i u načinu života, što je oduvek bio moj cilj. Svi članovi porodice Karađorđević imaju obavezu da služe Srbiji i njenim građanima, uprkos činjenici da je Srbija danas Republika. Mi imamo tu obavezu iz poštovanja prema delima naših predaka, od Vožda Karađorđa do kralja Petra II.

–Moj otac je razumeo i poštovao moj stav i normalno je da zbog generacijske razlike imamo različite stavove po određenim pitanjima. Disonantni tonovi možda dolaze od nekih drugih ljudi, ali oni su potpuno irelevantni i ne želim da se bavim njima. Ja sam Karađorđević, a biti Karađorđević, između ostalog, znači biti dostojanstven. Vredno radim i živim od svog rada sa svojom porodicom, i to je put koji sam ja izabrao. Želim da se posvetim i da budem od koristi svom narodu, koliko god je to u mojoj moći. Verujem da svojim iskustvom i radom mogu da dam doprinos našem društvu, i da – definitivno se zalažem da kolektivni interes mora biti ispred ličnog interesa, u svakom pogledu.

Vaše roditelje mediji često osuđuju zbog “raskošnog života o trošku države” a naročito je predmet negativnih komentara loše znanje srpskog jezika Vašeg oca? Kako Vi gledate na te komentare i osude…?

-Ne mogu ovo da komentarišem, jer, kao što znate, ne živim sa ocem i maćehom u Dvorskom kompleksu, i nikad nisam živeo “dvorski život” osim kad sam bio u kratkim posetama Beogradu. Što se tiče srpskog jezika, svaka kritika je opravdana. Veoma je važno da dobro poznajemo i govorimo srpski jezik jer je to osnova za apsolutnu identifikaciju s kulturom i tradicijom, ali i sa našim sunarodnicima pre svega. Odrastanje moje braće i mene daleko od Srbije onemogućilo nam je bliskost sa našom zemljom i srpskim jezikom onako kako je to moralo i trebalo da bude. Ako se suočim sa kritikama na kvalitet mog znanja srpskog jezika, shvatiću te kritike samo kao želju mog naroda da njihov princ govori tačnim jezikom svojih predaka, i moj cilj će biti da tu želju ispunim.

Pre izvesnog vremena oglasili ste se na Fejsbuku, porukom koja se tiče Vašeg oca i koja je mnoge iznenadila svojom iskrenošću. U njoj govorite o tom nekom jazu koji postoji između Vašeg oca i dela srpske javnosti, a koji svakako ima veze i sa prethodnim pitanjem, njegovim nepoznavanjem jezika, koji je od početka prilično uticao na njegov imidž među narodom…

-Znam da neki ljudi u Srbiji ne misle baš najbolje o mom ocu, ali siguran sam da bi bilo drugačije kada bi imali priliku da upoznaju njegovu dušu i njegovo srce. On je dobar čovek koji je imao veoma teško detinjstvo. Rođen je i odrastao u izbeglištvu, ali se vratio svojoj Otadžbini i na Oplencu sahranio posmrtne ostatke svojih predaka koji su umirali u izgnanstvu. Time je ispunio zavet svog pradede kralja Petra I. Dočekao je moj otac i da mu se unuk rodi u Beogradu i tako postao prvi Karađorđević koji je dočekao da vidi svoje unuče, što je istorijski raritet. Uskoro će moj otac dočekati i da mu unuk živi u Srbiji, da u Otadžbini odrasta i školuje se. Biće to prvi put u istoriji da u Srbiji istovremeno žive tri generacije Karađorđevića. To je zasluga i delo mog oca. I hvala mu na tome.

Oko dvora na Dedinju poslednjih godina kolaju razne priče, između ostalih i ona da trojica braće, Vi, Petar i Aleksandar, nisu u najboljim odnosima?

-Na moju veliku žalost i razočarenje, postoji jedan mali krug ljudi koji u ovom trenutku gravitira oko dvora i ne želi dobre odnose među nama, braćom. Taj krug već izvesno vreme pokušava na razne načine, spletkama, da u javnosti stvori sliku i predstavi nas trojicu na način koji bi doveo do kvarenja bratske ljubavi, a time da nadalje spreči povratak moje uže porodice u Srbiju. Srećom, ne postoji ništa jače, iskrenije i veće od bratske ljubavi. Volim Aleksandra i Petra, volim moju braću.

Vaš sin princ Stefan uči srpski od rođenja, da li je to bila Vaša želja? Kojim jezikom pričate u kući? Osim jezika, šta je ono čime kod malog Stefana Vi i supruga razvijate osećaj za srpsku kulturu, tradiciju…?

-Normalno je da se u svakoj srpskoj kući govori srpski jezik. Na žalost, moja braća i ja taj luksuz nismo imali. Danas sam zahvalan Bogu što kraj sebe imam Danicu i Stefana, i što se to u mom životu promenilo. U našoj kući priča se srpski i meni je to veliko olakšanje, i mnogo mi znači jer tako bolje učim i usavršavam znanje srpskog jezika. Želim to bogato nasleđe koje imamo kao narod, a koje se najpre ogleda u jeziku, da omogućim svom sinu, Stefanu Karađorđeviću, čija je majka Srpkinja i zbog čega je ovom najmlađem članu porodice Karađorđević srpski – maternji jezik. Jačina našeg naroda se ogleda u povratku korenima, poštovanju i očuvanju kulture i tradicije, a za mene lično i u poštovanju zaveštanja Doma Karađorđevog. Danica je izuzetni poznavalac i ljubitelj srpske književnosti i umetnosti, i sama se bavi umetnošću. Stefana uči pesmice na srpskom jeziku koje je ona učila kao dete, priča mu priče, crtaju, prave kolaže i na taj način podstiče u njemu kreativnost i ljubav prema srpskom jeziku. Njegove prve izgovorene reči bile su na srpskom jeziku iako se trudimo da paralelno uči i engleski jezik.

S druge strane, ja sam uvek govorio engleski i španski jezik. U školama i na fakultetima, na poslu i sa svojim kolegama i prijateljima, engleski jezik je opšte prihvaćen jezik koji omogućava univerzalnu komunikaciju a i nije bilo prilike da sa bilo kim koristim srpski jezik. Sada pričam srpski jezik u kući, jer da biste savladali jezik, morate ga intenzivno koristiti. U šali kažem da kada se vratim u Srbiju, prva tri meseca ne želim da čujem nijednu reč na engleskom jeziku.

Da li i koliko imate kontakta sa Vašim brazilskim plavokrvnim rođacima, sa majčine strane, da li ste bilo skoro u Brazilu…?

-U Brazilu sam bio davno, u Petropolisu, rodnom gradu moje majke. Brazil ima posebno mesto u mom srcu. Moja majka je brazilska kraljevska i carska princeza. Njena titula glasi: Njeno carsko i kraljevsko visočanstvo princeza Marija da Glorija od Orleana i Braganse i ona ima izuzetno duboke i razgranate prodične veze u romanskim kraljevskim kućama. Porodične veze su toliko brojne da bih se ograničio samo na carske i kraljevske glave. Njena majka, Marija de la Esperansa je rođenjem od kraljevske kuće Burbona od Dve Sicilije koja je bočna strana španske kraljevske kuće i koja je vladala Kraljevstvom Dve Sicilije, na jugu današnje Italije. Ta grana takođe vodi poreklo od francuske kraljevske dinastije Kapet, što znači da su mi preci bili francuski kraljevi. Moja baka je bila tetka prethodnog kralja Španije, Huana Karlosa I, koji je sin njene rođene sestre princeze Marije Mersedes od Burbona od Dve Sicilije.

Drago mi je što imam prilike da sagledam svoje porodično stablo i sa očeve i sa majčine strane jer učeći o svojim precima saznajemo više o sebi. Radujem se danu kada ću moći mom sinu Stefanu da pričam o njegovom poreklu, i da zajedno porodično ponovo posetimo Brazil.

Vaš rođak i prijatelj Hari odselio se iz Bakingema i sa suprugom odrekao svih kraljevskih beneficija…Kako komentariše taj gest? Družili ste se sa njim i prestolonaslednikom Vilijemom, kakve ste utiske stekli o njima?

-Brojna dešavanja u poslednjih nekoliko meseci otvorili su pitanja o značaju i važnosti kraljevskih porodica za jednu zemlju. Svako ima pravo na svoju viziju budućnosti. Poznanstvo sa Vilijamom i Harijem mi daje samo još veći motiv da verujem u značaj i budućnost naše dinastije, i zato ću se ja potruditi da dam svoj doprinos očuvanju korena i tradicije kraljevske porodice Karađorđević. Članovi kraljevskih porodica širom Evrope pripadaju jednoj velikoj kraljevskoj nadnacionalnoj porodici i to je veliki kapital koji može biti samo od koristi svakoj od zemalja koja ima svoje predstavnike među njima.

Od plemićkih sportova – lovio sam fazane

Da li ste ikada upražnjavali tradicionalne sportove britanskog plemstva, poput kriketa, pola, ili možda lova na lisice?

Što se tiče tzv. “Sportova britanskog plemstva”, išao sam u lov na fazane, ali to nije moj favorit među tim aktivnostima. Kada sam bio mlađi, kod moje majke u Španiji voleo sam da se bavim jahanjem. Međutim, danas, kako bih ostao u dobroj formi bavim se trčanjem. Poznato je da sam istrčao nekoliko svetskih maratona i polumaratona. Takođe, uživam i u kuvanju, tu pronalazim svoju kreativnost i opuštam se. Vjerujem da su održavanje kondicije i zdrava ishrana ključni za naše zdravlje.

Vaskršnja čestitka Princa Filipa

Povodom predstojećeg praznika Hristovog Vaskrsenja, princ Filip Karađorđević uputio je Vaskršnju čestitku Patrijarhu srpskom, episkopima Srpske pravoslavne Crkve i svim pravoslavnim vernicima koji ove godine praznik Vaskrsenja Hristovog proslavljaju u vanrednim okolnostima:

“Iako ove godine najveći hrišćanski praznik, Vaskrsenje Hristovo, proslavljamo u neprirodnim i teškim okolnostima izazvanih pandemijom koronavirusa, želim da svi pravoslavni hrišćani budu ispunjeni radošću, ljubavlju i nadom, koje oslikavaju ovaj praznik nad praznicima.

Bez obzira na okolnosti, Vaskrsenje Hristovo ćemo uvek slaviti kao praznik nade, vere, ljubavi i radosti.

Božija milost i ljubav su neprestalno uz nas, a Hristovo Vaskrsenje će uvek biti to svetlo ka kom ćemo koračati u tmurnim vremenima, suočeni sa najvećim iskušenjima i nevoljama, jer je On naša nada i naš Spasitelj.

U ovim vaskršnjim danima, više nego ikad, molimo se za snagu naše zemlje i svih njenih građana, moleći Gospoda da zaštiti i sačuva sve nas.

Hristos Voskrese!” Filip Karađorđević

Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva/Marko Vučković, Nikola Rudić, Dalibor Danilović, Point de Vue, Huan Carlos Amaya