Košarkaš Majami Hita i slovenačke reprezentacije, po ocu poreklom Srbin iz Bosne, govori o velikom prijateljstvu sa srpskim selektorom Igorom Kokoškovim, dometima Luke Dončića, kvalifikacijama za Olimpijadu, svojim planovima kada jednog dana okači “patike o klin”
Dok je kao mali odrastao u Ljubljani, u tadašnjoj Jugoslaviji, levorukog Gorana Dragića (33), terali su da radi stvari desnom rukom. Takva je, prosto, bila vladajuća filozofija, a na nju se nadovezao i trend u pedagogiji. U svetu napravljenom za dešnjake, verovalo se, deca koja “naginju u levo” bila su osuđena na neuspeh. Čak je i Goranova rođena majka, takođe levoruka, insistirala da se on i njegov tri godine mlađi brat Zoran prešaltaju na desnicu, plašeći ih svojim iskustvom, kada su je nastavnici u školi gađali ključevima i lenjirima.
Nije vredelo. Tvrdoglav i uporan kakav već jeste, Goran je ostao pri svome i nije se odrekao levice. Pokazaće se na veliku sreću, jer mu je ona donela mnogo uspeha i sjajnu košarkašku karijeru, koju delom duguje upravo i tome što su njegove kretnje i šut bili nepredvidivi za rivale “baždarene” da čuvaju – desnoruke. Ove sezone ta će “levica” u dresu Majami Hita zaraditi preko 19 miliona dolara (58. najbolje plaćeni košarkaš u NBA), a pre dve godine je Sloveniji donela evropsko zlato u finalu sa Srbijom, što Goran smatra najvećim dostignućem u svojoj karijeri.
A to je finale za njega bilo posebno teško, teže za bilo koga drugog na terenu. Iz nekoliko razloga. Goranova majka je Slovenka, a otac Srbin iz Bosne, Republike Srpske, Kladnja. Zbog tog porekla kao klinac često se suočavao sa balkanskim predrasudima. U Sloveniji su njega i brata pogrdno nazivali Čefurjima, a kada bi došao u Bosnu onda bi im rekli da su Janezi. Ipak, Dragići su uvek držali do svog porekla, slavili slavu i praznike, a svaki porodični odmor Goran je započinjao tako što bi sa porodicom otišao u posetu dedi, koji je živeo u izbegličkom kampu u Zvorniku.
I upravo pred početak prvenstva desilo se ono najgore, njegov deda Miodrag, kod koga je provodio sve letnje raspuste i sa kojim je bio veoma blizak, preminuo je. Dva dana pred početak prvenstva zatražio je od selektora Slovenije Igora Kokoškova da ga pusti na sahranu. Bili su to najteži trenuci u životu, kasnije će priznati. Vratio se i predvodio Sloveniju, pre i posle svake utakmice ponavljajući isti ritual – zagledan u nebo, ruku skupljenih u molitvu, sa njegovih se usana se moglo pročitati “Ovo je za tebe, deda!”
A onda je došlo finale i vreme da se suoči sa – svojom drugom polovinom. Na telefon su stizale poruke od srpskog dela familije i prijatelja, neke šaljive, a neke bogami i ozbiljne. Sve u smislu da tu utakmicu i ne bi trebao “najozbiljnije da shvati”. Nije bio jedini sa sličnim problemom, u ekipi Slovenije pored njega bilo je je još nekoliko igrača sa pomešanim osećanjima, uključujući tu i selektora Kokoškova. Ostatak priče znate… Slovenci su uzeli zlato, prvo u istoriji, a Goran je proglašen za MVP celog šampionata.
Dok pričamo u svlačionici čikaškog United centra, nakon ubedljive pobede njegovog Majamija nad lokalnim Bulsima, prisećamo se tih trenutaka. On sa radošću, ja sa malo gorčine. Nakon zlata na EP usledila je za Dragića nezaboravna sezona u Majamiju. Nekoliko puta proglašavan je za igrača nedelje u Istočnoj konferenciji, a odigrao je i svoj prvi Ol star meč u timu Lebrona Džejmsa. A onda, kako već to biva u životu, usledili su teški trenuci, povreda kolena zbog koje je morao “pod nož” i od koje se još uvek oporavlja, pa ove sezone utakmice počinje sa klupe. Ali kada kroči na teren, i košarkaškim laicima je jasno ko vodi igru i rešava situacije kada je “biti ikli ne biti”
-Ne predstavlja mi problem što ulazim sa klupe, važno je da ekipa pobeđuje. Ove sezone igramo baš dobro, treći smo na Istoku (skor 14-5). Imamo dobru hemiju, dobro se razumemo van terena, što se onda prenosi i na teren. Dobili smo sve utakmice na domaćem terenu (8-0) što je vrlo važno za samopouzdanje ekipe, ali sezona je duga i treba to izdržati. Čini se da smo mentalno sazreli ove sezone kao tim, momci su jaki, fizički i psihički, i to se oseti kada je najvažnije, kada se utakmice lome. Idemo iz sve snage na svakoj utakmici, pobedama u tzv. “malim mečevima” stičemo samopouzdanje i spremamo se za one najjače ekipe. Nismo još igrali protiv svih najboljih timova, videćemo kada prođu utakmice protiv Bostona, Toronta… Mislim da možemo još bolje da igramo, ali vreme će pokazati.
Jesu ambicije tima porasle posle dobrog starta?
-Kad igrate u NBA uvek su velike ambicije, tu nema kalkulisanja. Na početku sastavite najbolji tim koji možete, gledate da se pojačate usput i dogurate što dalje. Ciljevi su da uđemo u plej-of i da pokušamo da napravimo što je više moguće.
Ova NBA sezona se razlikuje od prethodnih, čini se da je više kandidata za titulu i to utakmicama daje draž…
-Mislim da je liga zanimljivija nego ranijih godina, nemate samo dve ekipe (Golden stejt i Klivlend) kao velike favorite, ili čak jednu, kao što je bilo prošle godine bilo sa Voriorsima. Sad se sve zakomplikovalo, bilo je puno transfera ovog leta, pomešale su se karte, mnoge zvezde su promenile timove. Lejkersi, Boston, Toronto, koji više nema Kavaija, ali i dalje ima sistem iz prošle sezone. Tu su i mali timovi, poput Finiksa, Minesote, nas, koji dobro igraju. Pozitivno je što ove godine svako svakoga može da pobedi. Ukoliko ne odigrate svoju najbolju utakmicu, možete da izgubite od ekipe koja na papiru izgleda znatno lošije od vas.
Igrač koji je obeležio početak sezone je svakako Luka Dončić, koji sa samo 20 godina fantastično predvodi Dalas i po mnogima je glavni kandidat za MVP na kraju sezone. Čini se da niko u NBA nije verovao da on može da igra ovako dobro već u svojoj drugoj sezoni…
-Amerikanci su sumnjali u Luku Dončića, prosto nisu mogli da pretpostave da jedan momak u tim godinama može da igra ovako zrelo i konsatntno. Što je i razumljivo, jer nikada pre nisu imali nikoga ko je došao iz Evrope i već iste sezone počeo da dominira. A on jeste prvi Evropljanin i možda prvi beli igrač, posle Leri Birda, kome je to uspelo. A to ne možete da znate niko nije samo gledajući snimke, “hajlajtse” na Youtube, treba da provedete neko vreme sa njim na terenu i svlačionici pa da osetite koja je to energija i samopouzdanje. Dosta ljudi, recimo, nije bilo svesno koliko je Luka visok i jak, valjda ih je zavarao taj njegov bejbi fejs. On maksimalno koristi i glavu i telo, uvek igra u “svojoj brzini”, ima tu svoju comfort zone i ne dozvoljava da ga neko isprovocira ili izbaci iz ritma. Ja sam imao tu priliku da budem sa njim u timu i zato nisam bio iznenađen, verovao sam da može da napravi upravo ono što sada radi. Možda ne da odmah bude MVP, ali je pokazao da je i to u stanju. Ako zadrži ovakav tempo, a verujem da hoće, biće veliki igrač, zapravo, on je to već sad. Takođe, veoma je važno to što je, po mom mišljenju, našao pravi tim. U Dalasu je prva zvezda, oko njega se gradi ekipa, ne podređuje se nikome i može maksimalno da napreduje.
Ove godine Dončić je favorit za titulu MVP, Nikola Jokić je prošle izabran u prvu petorku, a Adetokumbo je bio MVP regularnog dela sezone…Šta nam to govori, da li se može reći da je era apsolutne dominacije Amerikanaca u NBA prošlost?
-Svakako. Ovde dolazi sve više igrača iz Evrope, Južne Amerike, Afrike i oni igraju glavne uloge u svojim timovima. Pored ovih koje si ti nabrojao, od Evropljana smo tu još i Nikola Vučević, Riki Rubio, Mark Gasol, ja…Ona prethodna generacija, sa Divcem, Stojakovićem, Turkogluom, Kukočem, Draženom…je probila led. Njima je bilo puno teže jer niko nije verovao u Evropljane i njihov kvalitet. A onda se to prelomilo sa Dirkom Novickim i sada je situacija drugačija. Evropljane ne gledaju ispod oka, znaju su da smo sposobni za velike stvari i više nas niko ne potcenjuje, ravnopravni smo sa domaćim košarkašima. To je globalno dobro za ovaj sport, da se taj kvalitet internacionalizuje.
O tome svedoči i nedavno završeno Svetsko prvenstvo u Kini, gde je američka selekcija, koju je predvodio Greg Popović, jedan od najboljih trenera svih vremena, završila tek kao sedma…?
-Nikada se više neće ponoviti situacija da Drim tim dominira kao nekad. Amerikancu su imali sasvim solidan sastav na Svetskom prvenstvu, sa nekoliko velikih zvezda, ol-star igrača, pa su zauzeli tek sedmo mesto. Sad sve reprezentacije imaju po nekoliko dobrih NBA ili evroligaških igrača, svi su fizički konkurentni, a taktički možda i bolje spremljeni za FIBA utakmice od Amerikanaca. Čak i da je SAD poslao puno jači tim od ovog, teško bi im bilo da dođu do zlata. Niko se više ne plaši Amerike, tu su Španci, Srbi, Francuzi, reprezentacije koje imaju veliki fond talentovanih i iskusnih igrača.
Sledećeg leta na igraju se kvalifikacije za Olimpijske igre u Tokiju…
-Igore, vrati se, Igore! – uz smeh prekida Dragić moje pitanje naglas dozivajući bivšeg selektora Slovenije (Igor Kokoškov, prim.aut), a onda nastavlja:
-Ja sam se definitivno, posle 12 godina igranja, povukao iz reprezentacije. Dao sam sve što sam imao, osvojio sa reprezentacijiom Evropsko prvenstvo što je bila i kruna moje karijere, tako da je sada na Dončiću i mlađim momcima da guraju dalje. Biće vrlo teško, treba dobiti četiti utakmica (Slovenija igra na turniru u Litvaniji), nemaš pravo na poraz. Boriće se, u to ne sumnjam, i želim im svu sreću.
Sledeće pitanje se samo nametnulo – Igor Kokoškov, veliki prijatelj Gorana Dragića, izabran je nedavno za selektora košarkaške reprezentacije Srbije…
-Čim sam načuo da je Igor izabran za selektora Srbije zvao sam ga da mu čestitam, pre nego što je to zvanično potvrđeno. On je moj veliki prijatelj i čovek koji mi je puno pomogao u karijeri, slobodno mogu da kažem i da je član moje porodice. Kada sam tek došao u NBA, u Finiks Sans, gde je on radio kao pomoćni trener, više sam vremena provodio u njegovoj kući nego u svojoj. Primio me je kao najrođenijeg, kao familiju, što mu nikada neću zaboraviti. Tada se još se nisam bio aklimatizovao na NBA, na život u Americi, američki stil igre, a on mi je bio najveća podrška i najviše pomogao da se priviknem. I kao čovek i kao stručnjak, trener. Vremenom smo postali kao jedna poriodica, njegova i moja žena su super prijateljice, družimo se kad god imamo prilike.
Je li bilo zadirkivanja i prozivki kada si ga pozvao da mu čestitaš izbor za selektora, s obzirom da je do nedavno bio selektor slovenačke reprezentacije, sa kojom ste zajedno stigli do evropske titule?
-Neee, nikad! Prvo što sam mu rekao jeste da sam srećan zbog njega, jer sam znao koliko je želeo da postane selektor svoje zemlje, Srbije. Stalno mi je pričao o tome da je još kao klinac, kada je znao da neće moći da se dalje bavi košarkom, sanjao da postane selektor reprezentacije. U međuvremenu je doneo puno sreće navijačima u Gruziji i Sloveniji, sada je došlo vreme i da obraduje fanove u Srbiji.
Pred Igorom će biti težak zadatak da, maksimalno koristeći svoje NBA, ali i iskustvo u vođenju evropskih reprezentacija, pomiri te dve filozofije, imajući u vidu da će prva petorka srpske reprezentacije biti mešavina NBA i evropskih igrača?
-Sigurno je da će sa Jokićem, Bogdanom, Bjelicom… imati dobru ekipu i ne sumnjam da će uspeti da uklopi NBA i evropske igrače poput Teodosića, koji je i dalje mnogo znači Srbiji. Kod nas je Kokoškov imao sličan izazov i uspeo je da sve kockice posloži, igrali smo brzo ali insistirali na odbrani, on je vrhunski majstor da prilagodi igru ekipe igračima koje ima u timu. Inače, gledao sam Svetsko prvenstvo u Kini, ali sam pratio i srpske medije, i mislim da je bio veliki pritisak na igrače. Svi su ih još pre prvenstva proglasili najvećim favoritima, maltene je već bilo viđeno finale sa Amerikancima, a u takvoj situaciji je teško igrati. Pogotovo što se ekipa prvi put našla u tom sastavu, a falio je Teodosić.
Kakvi su tvoji planovi za budućnost, koliko još planiraš da igraš i šta planiraš nakon što završiš karijeru?
-Prošle sezone sam imao tešku operaciju kolena, tako da mi je prva želja da ostanem zdrav. Planiram da igram dokle god mogu, guram već 12.sezonu u NBA, ako uspem da odigram 16 ili 17 sezona biće super. Da kucnem o drvo. A za posle…Prva stvar o kojoj sanjam kada prestanem da igram jeste da se posvetim porodici, koja me je svih ovih godina strpljivo čekala. Imam kod kuće ženu i dvoje dece koji su mi najvažniji na svetu i kojima ću da poklonim te prve godine života “na slobodi”. Da budem malo ćale (smeh). U Sloveniji imam košarkaški kamp na koji svake godine dođe po 150 dece, što mi pričinjava veliko zadovoljstvo. Dopada mi se da radim sa tom decom od 8-12 godina, da ih gledam kako rastu i uče košarku i pomažem im da ostvare svoje košarkaške snove, kao što sam ja ostvario svoje.
Trenerska karijera?
-Uf, ne znam, nekako me ne privlači taj poziv trenutno, ne vidim sebe u nekom stručnom štabu. Puno je tu nervoze, sekiracije. Ko zna, možda jednog dana promenim mišljenje i krenem Igorovim stopama…
Bliže se praznici…Tvoji pratioci na društvenim mrežama znaju koliko držiš do tradicije jer redovno kačiš porodične fotografije sa proslava Božića i slave u kući Dragića. U Americi se pravoslavni praznici ne slave, NBA karavan je tada u punom jeku, kako se snalaziš u takvoj situaciji…?
-Poslednja dva Božića sam slavio kod kuće i bilo je super. Kada sam na putovanjima to ide malo teže. Ponekad moram Amerikancima da objašnjavam zašto ne slavim Božić istog dana kada i oni, da sam ja pravoslavan. Saslušaju me, skapiraju o čemu se radi. Kod nas se u porodici drži do toga, slavimo praznike, uvek smo vodili računa o tome. Uskoro će i naša slava, Sveti Jovan, kada se po tradiciji u našoj kući okupe prijatelji, nekad dođe rodbina iz Bosne, Slovenije. Moja žena je Srpkinja, njeni su iz Banjaluke, i pravi je majstor za sve te domaće specijalitete, bosanske pite, za Božić zamesi pogaču u koju stavljamo dukat, uvek bude veselo…
BRAT ZORAN SANJE EVROLIGU
-Moj tri godine mlađi brat Zoran igra u Nemačkoj, u Ulmu, prošle sezone se vratio posle teške povrede, završio sezonu u Trstu. Vraća se u formu, igra sve bolje. Njegov cilj je Evroliga, tako da se nadam da će se sledeće godine pojaviti u nekom boljem evropskom timu. On je završio sa NBA karijerom, nema više ambicije u tom pogledu.
KAKO SMO NOSILI ŠEKOV POKVARENI KLAVIR
Svoju prvu NBA sezonu (2008/2009) Goran Dragić je odigrao u ekipi Finiks Sansa, u kojoj je te sezone igrao i legendarni Šekil O`Nil. Kao ruki, početnik, Dragić je morao da ispunjava određene zadatke starijih igrača:
-Morao sam da donesem 24 krofne pred svaku utakmicu. Imali smo mnogo veterana koji su zdravo jeli – Neš, Grent Hil, Amare Stodemajer… Mislim da je Šek jedini uz trenere jeo te krofne. Nekada bi Šek na predstavljanju bio Supermen, pa smo mi morali da ga nosimo, ja sam držao desnu nogu, a tu su bila još trojica. Na gostovanjima smo morali da nosimo njegov klavir – nikada ga nismo čuli da svira i na kraju sezone smo ga pitali zašto ga nosimo. Tek tada nam je rekao da je pokvaren, izjavio je Goran svojevremeno za Blic.
Izvor: Preokret/Antonije Kovačević Foto: Miami Heat/Twitter/FIBA
