Connect with us

aktuelno

ISPOVEST, VOJA ANTONIĆ: Kako sam kao 65-godišnji imigrant u SAD doživeo najveće priznanje u životu, i završio na “crnoj listi” Vučićevaca (VIDEO)

Published

on

Jugoslavija, zapravo Srbija, još 1961. godine dobila je svoj prvi kompjuter, CER-10, a slučaj je hteo da bude napravljen u Institutu “Mihajlo Pupin” u Beogradu, par minuta pešice udaljenog od stana u kome je kao tinejdžer živeo Voja Antonić, čovek koji je napravio prvi personalni računar na Balkanu.

Iako je u to vreme Jugoslavija bili tek šesta zemlja na planeti koja je imala svoj kompjuter, stvari se dalje, na žalost Voje i brojnih IT entuzijasta, nisu razvijale u pravom smeru, pa je čitav region počeo da zaostaje u svemu, pa i u računarskoj tehnologiji…

Zato na pitanje “je li i zašto je moralo da bude tako”, i ne postoji bolji sagovornik od Antonića, koji je, umesto da u svom gradu uživa plodove brojnih inovacija kojima je oplemenio ovaj svet, u penzionerskoj dobi (65) pre tri godine morao da emigrira u Sjedinjene Američke Države, gde danas živi i radi (o čemu nam je govorio u prvom delu ove ispovesti).    

-Ako sada sve sumiram, bio bih iznenađen da nije bilo tako. Jedino ne znam kakav je “glič u Matriksu” učinio da taj fantastičan tehnološki prodor 60-tih dopre i do nas, ali dobro je što je bilo tako, jer nam je to pokazalo da i mi možemo da učinimo nešto, samo ako nam se dozvoli. Imali smo u to vreme svoj kompjuterski sistem, prvi u Južnoj Evropi i šesti u svetu. Bila je to decenija velikog entuzijazma, kad se letelo na Mesec, pevale pesme o miru i ljubavi u svetu i propovedala jednakost. Šta se kasnije dogodilo, pa je ceo svet potonuo za pedalj, a mi za cela tri hvata, neka objasne budući istoričari i sociolozi, analizira istorijske okolnosti tvorac čuvene “Galaksije” i dodaje:

Kompjuteri i magnetne papuče

-CER-10 (a za njim još sedam modela iz serije CER) je stvorila grupa sjajnih entuzijasta iz Instituta “Mihailo Pupin”, za šta su zaslužili veliku stranicu u našoj istoriji. A znate li šta danas proizvodi isti taj institut? Magnetne papuče! Obične papuče, u čiji đon su ugrađeni magnetići koji, po narodskim verovanjima, leče sve bolesti. Zašto da ne? Ako magneti mogu da privuku eksere, zašto ne bi mogli i bolest? Eto, ponovo smo prestigli ceo svet, koji možda ima pseudonauku u jeftinoj štampi i populističkoj literaturi, ali mi smo otišli korak dalje – imamo pseudonauku u naučnim institucijama. I niko se ne štreca zbog toga.

Dalje nas tema vodi ka njegovim savremenicima Stivu Džabsu, Stivu Vozniaku, Bilu Gejtsu i drugim pionirima digitalne ere, poređenjima, ako za njih uopšte i ima mesta…

-Ne poredim njihov i svoj životni put jer se on odvijao na dve različite planete, ali ne smatram sebe gubitnikom. Da su oni rasli u Srbiji, verujem da bi Vozniak bio prvoklasni hobista i konstruktor sa puno maštovitih projekata, Džobs mi je nejasan ali za njega mislim da bi napravio dobru karijeru u nekoj drugoj oblasti, a Gejts bi završio kao šef knjigovodstva u nekoj sumnjivoj državnoj firmi, a možda i kao direktor, sa članskom kartom. Meni je dovoljno to što sam ovde u Americi upoznao i družio se sa nekoliko sjajnih ljudi. To su Bil Herd, koji je projektovao nekoliko modela čuvenog “Komodora”, kao i Mič Altman, autor legendarnog projekta “TV-B-Gone” i veliki popularizator samograditeljstva u domenu digitalne elektronike.

ŠTA BI BILI DA SU ODRASLI U BEOGRADU: Stiv Vozniak i Stiv Džabs, osnivači “Epla”

Da su oni rasli u Srbiji, verujem da bi Vozniak bio prvoklasni hobista i konstruktor sa puno maštovitih projekata, Džobs mi je nejasan ali za njega mislim da bi napravio dobru karijeru u nekoj drugoj oblasti, a Gejts bi završio kao šef knjigovodstva u nekoj sumnjivoj državnoj firmi, a možda i kao direktor sa članskom kartom

Vraćamo se na trenutak u godinu 1991. na početak građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, u vreme kada poštari po beogradskim kućama i stanovima raznose vanrednu poštu. Jedan od “poziva koji menja sve” stiže i na adresu Voje Antonića u Profesorskoj koloniji, na uglu Ulica Čarlija Čaplina i Ilirske.

-Bio je to jedan od filmičnih detalja iz ranih 90-tih, ali je svaki detalj priče istinit. Dobio sam hitan poziv za regrutaciju, nekako sam zaboravio na svoje hipi godine 60-tih i na svoj pacifizam, zgrabio četkicu za zube, brijač i mali vokmen, i došao na zborno mesto. Atmosfera je bila kao u krdu goveda pred klanicom. Posle nekoliko dana vežbi i gađanja, u rano jutro smo sedeli na travi i vetrili naftalin iz uniforme, a starešina je pitao svakoga od nas šta radi u civilstvu. Kad sam stigao na red, nisam bio opširan nego sam samo rekao da radim s kompjuterima.

Starešina mi je rekao da u komandi imaju jedan kompjuter Apple II koji je godinama pokvaren i pitao me da li bih mogao da učinim nešto. Mogu da pokušam, rekao sam, ali kod kuće. Odmah sam dobio džip sa vozačem i ponovo se našao u svojoj sobi, za koju pre par dana nisam znao ni da li ću je ponovo videti. Lako sam locirao i otklonio kvar, a onda sam rasklopio ceo kompjuter i pažljivo oprao sve zamašćene i prljave delove. Sijao je kao nov kad je džip sutra ujutru došao po mene. Starešina mi je vratio vojnu knjižicu i rekao reči koje neću zaboraviti: “Idi kući i čuvaj se, jer mi trebaš živ. Ko zna kad će se ovo sranje ponovo pokvariti”. Nikad ga više nisam čuo ni video.

U prvom prilogu TV Dnevnika Slobodan Milošević drži vatreni govor a narod skandira u zanosu. U sledećem prilogu Vuk Drašković, na improvizovanoj pozornici, diže ruke ka nebu i izgovara nešto u odglumljenom transu.

Dani provedeni u uniformi te 1991. dosta su uticali na njega. Predosećao je da se nešto loše sprema.

-Videvši sav taj strah u očima ljudi koji su krenuli u nepoznato, da budu pod komandom i voljom ljudi sumnjivih sposobnosti, postalo mi je jasnno u šta svi kolektivno srljamo. Jedan od vojnika, koga sam odranije poznavao, pucao je sebi u dlan ne bi li se oslobodio svega. Uspeo je da se oslobodi, ali i da ostane doživotni invalid. Vratio sam se kući predveče, taman da vidim TV Dnevnik. Zvuk je bio utišan do kraja, a bio sam suviše umoran da tražim daljinac, pa sam, preko stola sa večerom, gledao samo sliku.

U prvom prilogu Slobodan Milošević drži vatreni govor a narod skandira u zanosu. U sledećem prilogu Vuk Drašković, na improvizovanoj pozornici, diže ruke ka nebu i izgovara nešto u odglumljenom transu. Slede ranjenici, krv, raskomadana tela mrtvih, a onda voditeljka dugo miče usnama kao riba na suvom i gleda pravo u mene. Po mimici shvatam da ni ona ne zna šta čita sa “idiota” ispred kamere, čak i da je to ne zanima. Svi su samo delovi velike propagandne mašine čiji je jedini zadatak da ljude dovede pred cevi tamo negde daleko na frontu.

Tada je shvatio da sve informativne emisije treba gledati bez zvuka, jer se tako zapravo vidi istina, a “laž se krije u vešto sročenim rečenicama koje izgovara spiker”.

-Ubrzo sam počeo da pišem tekstove u štampi i da na radiju govorim na teme koje se nisu svidele tadašnjoj vlasti (gle, dugo nisam rekao: kao, uostalom, i danas). Ubrzo mi se na vratima pojavila policija sa rešenjem kojim mi se oduzima pasoš, što je bila najblaža mera prema domaćim disidentima u to doba. Dobio sam ga nazad tek s početkom sledećeg milenijuma.

INTERVJU: Voja Antonić prilikom prijema njegovog kompjutera u Muzej u Kaliforniji

Za razliku od 90-tih, kada smo bili robovi nečijih pogubnih ideala i snova, sada robujemo nečemu za šta ne samo da nismo spremni, nego za šta nemamo ni reč. Možda bi najbliži izraz bio mafija, ali je samo uslovno možemo tako nazvati, jer u pravoj mafiji postoji bar ono što se u literaturi zove “lopovska čast”

Te 1995. svet je velikim digitalnim koracima grabio u budućnost, a pionir te ideje u Srbiji bacio je u kontejner sve svoje projekte. 

-To je jedan od trenutaka koje, kako je rekao Ivo Andrić, “nije moguće preživeti, nego ga treba preskočiti”. Uz sve ranije nedaće , godina 1995 počela je tako što sam u prve dve nedelje izgubio dve osobe iz najuže porodice. Našao sam se sam na svetu, sa sinom koji nije napunio ni dve godine. Bez novca i reči utehe, dobio sam rok od tri dana da se iselim iz stana u kome smo živeli i da krenem neznano gde. Morao sam da svedem broj stvari za selidbu na minimum, pa se gomila ličnih i dragih predmeta našla u obližnjem kontejneru. Bilo je tu mnogo mojih projekata i razvojne opreme koju sam godinama razvijao i pravio, pa i nekoliko prototipskih primeraka “Galaksije”. Skoro da ništa nije ostalo, ali to nije ni bilo važno. I tako sam tada za Galaksiju dobijao samo uvrede i podsmehe, pa mi nije bilo teško da se rešim ružnih uspomena.

Godine su prolazile a on je, umesto da, poput mnogih njegovih kolega, krene preko granice, u potragu za zemljom i kompanijom u kojoj bi svoj talenat mogao da naplati, bar za meru normalnog života.

-Dolazio sam iz sredine koja je izgubila propagandni rat, a time i svoje dostojanstvo, svi smo ga izgubili. Nisam ništa preduzimao jer sam se, negde duboko, nadao da će jednom, kad se rešimo tiranije, nastupiti nov život, sa više dostojanstva. Ko je mogao da pretpostavi da ćemo se uskoro naći pod još gorom vlašću? Za razliku od 90-tih, kada smo bili robovi nečijih pogubnih ideala i snova, sada robujemo nečemu za šta ne samo da nismo spremni, nego za šta nemamo ni reč. Možda bi najbliži izraz bio mafija, ali je samo uslovno možemo tako nazvati, jer u pravoj mafiji postoji bar ono što se u literaturi zove “lopovska čast”, neka vrsta kodeksa koji se poštuje. Ne bi mi bilo lako da definišem aktuelnu vlast, možda nešto između mafije, sekte i “broda ludaka”.

A onda je pre tri godine Voja Antonić dobio ponudu koja ga je ne samo iznenadila, nego i pokazala koliko je bio naivan i neobavešten.

-U moru birokratije kroz koju je trebalo proći, najteže mi je bilo da napišem CV, jer šta da napišem kad konkurišem za mesto inženjera, a nemam nijednu diplomu (čak ni iz FDU), nikada nisam nagrađivan (sa izuzetkom nagrada na školskim takmičenjima, što, naravo, nisam ni pomenuo) niti počašćen makar i najmanjom titulom. Umesto toga, ponudio sam listu svojih projekata i stručnih tekstova.

Iz advokatske kancelarije koja je vodila moj slučaj dobio sam mišljenje da je lista projekata impozantna, pa su me pitali da li se slažem da umesto vize H-1B zatraže od države vizu O-1. Nisam ništa znao o formalnim detaljima, pa sam rekao da im dajem slobodu da učine kako smatraju da je najbolje. Tek kad su mi javili da je viza odobrena u rekordnom roku, pogledao sam na Internetu šta znači ta nova oznaka i iznenadio se kad sam video da je viza O-1 rezervisana za vrhunske naučnike i javne ličnosti.

Odlazak u pečalbu u 65.godini za nekoga može zvučati kao prokletstvo, a za Voju je bio spas u zadnji čas. Silicijumska dolina, lokacija iz Vojinih mladalačkih snova, dočekala ga je tako što je njegovu “Galaksiju” stavila u stalnu postavku Muzeja Istorije Kompjutera. Posle toliko godina borbe i poniženja koja je usput doživeo, dočekao je satisfakciju. Nikad nije kasno…

U Muzeju (CHM, Computer History Museum), koji se nalazi u mestu Mountain View, u srcu Silicijumske Doline, bio sam samo jednom, kad sam odgovorio na poziv da odnesem primerak Galaksije i da dam intervju, i to je sve. Možda zvuči autistično, ali je i to bolje nego sa Muzejem Nauke i Tehnike u Beogradu. U njemu je Galaksija izložena skoro 20 godina, a ja sam bio lenj da ga bar jednom posetim. Stidim se zbog toga i svakako ću da ispravim tu nepravdu pri mom prvom putovanju u Srbiju.

KONAČNO U SILICIJUMSKOJ DOLINI: Antonić ispred Muzeja istorije kompjutera

Ljudi u mojoj okolini su mi bili apsolutno najprijatnije iznenađenje. Otvoreni, uvek bezuslovno prijatni i neformalni u kontaktu, čak i kad vas ne poznaju.

-Pasadenu, u kojoj sada živim, posetio sam dve godine pre mog konačnog preseljenja i odmah sam se zaljubio u taj prelepi tihi gradić na jugu Kalifornije i ne nameravam da se selim odavde. Sad kad su me tako lepo primili, neće me ni motkama isterati (smeh).

Ja sam loš sagovornik u vezi mesta za provod i zabavu, mada ponekad odem sa društvom. Mnogo više volim da obilazim okolne gradove, bar kad mi to posao dozvoljava. Tako sam se uverio koliko su ta mesta, a naročito duh ljudi koji u njima žive, različiti. Ljudi u mojoj okolini su mi bili apsolutno najprijatnije iznenađenje. Otvoreni, uvek bezuslovno prijatni i neformalni u kontaktu, čak i kad vas ne poznaju. Često mi se dogodi da doznam ponešto novo od prolaznika koji pored mene čeka prolaz za pešake na semaforu, ili od prodavca, ili šalterskog službenika. Pravo je čudo koliko ti ljudi imaju naviku da budu prijatni i društveni.

U Srbiji se trenutno snima dokumentarac o njemu i njegovoj “Galaksiji”, što ga čini veoma ponosnim…

-Ideja i scenario za snimanje dokumentarca potiče od grupe sjajnih entuzijasta iz Novog Sada, koju čine Aleksandar Marić, Mladen Dinić, Vukašin Živaljević i Žarko Živanov. Oni nameravaju da film obogate i nekim igranim scenama, za koje će angažovati profesionalne glumce. Neću im se mnogo mešati u posao, mada bih voleo kad bi postojala mogućnost da budem tu tokom snimanja ključnih scena, ne bih li pomogao da se postigne što veća autentičnost i faktička tačnost.

OTIŠLA U LEGENDU: “Galaksija” na aerodromskoj kontroli na putu ka Muzeju u SAD

Koliko sam obavešten, do odbijanja je došlo iz političkih razloga, da se slučajno Vučić ne uznemiri što finansiraju film koji pominje nekoga ko o njemu javno iznosi loše mišljenje. Ništa novo, ni neočekivano.

Priznajem da me zamisao snimanja filma čini ponosnim, naročito posle silnih godina podsmevanja karakteristikama “Galaksije” po štampi, pa čak i u jednoj knjizi, ne vodeći računa o tome da je taj računar pripadao nekom davnom vremenu i da ga je neumesno porediti sa savremenim telefonima i tabletima. Bilo bi to kao kad biste pokazivali svoju nadmoć nad nekim ko je 1915. napravio svoj avion i leteo njime, tako što biste brzinu tog aviona uporedili sa savremenim turbomlaznim lovcem.

Snimanje filma će, inače, pratiti i akcija ponovnog javnog sklapanja računara “Galaksija”, prilagođena nostalgičarima i ljubiteljima starih računara, kakvih ima dosta po svetu. Još jednu zanimljivu akciju planira i PC Press, redakcija najvećeg domaćeg kompjuterskog časopisa, koja će izdati reprint prvog broja časopisa “Računari u vašoj kući”. U tom izdanju, lansiranog pred Novu 1984. godinu, izašlo je detaljno uputstvo za sklapanje Galaksije”. Zbog lošeg kvaliteta papira na kome je časopis tada štampan, klasičan reprint je nemoguć, pa su svi tekstovi ponovo prelomljeni i slike ponovo snimljene. Tokom mog prošlogodišnjeg boravka u Beogradu, sklopili smo još jednu “Galaksiju” i snimili ceo postupak, trudivši se da slike budu što je moguće sličnije originalima.

Ispostavilo se da vlasnici domaćih IT kompanija, ljudi koji jašu i lepo žive na njegovom entuzijazmu, ne osećaju potrebu da pomognu ovakvom projektu…

-Bio sam u toku dok su autori vodili pregovore sa firmom koja je obećala da će finansirati film, pa se predomislila. Te ljude ne poznajem, mada sam jednom, na njihov poziv, skoknuo do Novog Sada da održim predavanje u njihovim prostorijama. Koliko sam obavešten, do odbijanja je došlo iz političkih razloga, da se slučajno Vučić ne uznemiri što finansiraju film koji pominje nekoga ko o njemu javno iznosi loše mišljenje. Ništa novo, ni neočekivano.

Tako sam autore filma uvalio u nevolju, ali pravi entuzijasti nikad ne odustaju. Oni su imali jaku želju da stvar isteraju do kraja, pa su potražili spas u javnom finansiranju preko platforme Crowd Supply. Uspeh je prevazišao očekivanja, jer su već sakupili više od dvostruke tražene sume, mada akcija još uvek traje.

Voja Antonić nam otkriva da trenutno radi na više projekata. Najvažniji je ergonomski uređaj koji spada u grupu HID (Human Interface Device) i koji bi trebalo da pomogne čoveku pri pretraživanju velikih baza podataka.

Drugi projekat na kome radim jeste nezavisni edukacioni uređaj i bilo je planirano da to bude zvanični bedž na trećoj konferenciji “Hackaday” u Beogradu, u junu ove godine. Nažalost, epidemija je odložila taj plan.

ČEKA SE SLEDEĆA PRILIKA: Konferencija “Hackaday” u Beogradu 2018.godine

Ako za sebe misliš da si genije koji sve zna pa samim tim ne mora ništa da uči, onda je možda bolje da se učlaniš u neku stranku (po mogućstvu onu koja je na vlasti), jer tamo baš takve traže i geniji u njima najbrže napreduju

Nezvanično, radim i jedan projekat “za svoju dušu”. To je nova i originalna logička igra, koju više igrača igra na stolu, pomerajući male kontrolere koji komuniciraju međusobno kad se nađu jedan pored drugog. Algoritam i pravila igre razvijam (preko Skajpa) sa svojim starijim sinom Markom, koji radi u Beogradu kao profesionalni kreator igara.

Na pitanje šta bi danas i iz ove perspektive poručio svojoj digitalnoj deci, a bogami i unučićima…Da li i koga da slušaju, kako da misle, da li da idu ili da ostanu, Voja kaže:

-Mojoj rođenoj deci, dok su bila mala, uvek sam pred izlazak iz kuće govorio da, dok su sami, budu SKORO dobri. A ozbiljan savet mojoj “digitalnoj deci” bio bi da nikome ne dozvole da im sugeriše gde će živeti i raditi, jer to svako mora sam za sebe da odluči. Ako nisi siguran, potrudi se i u sebi ćeš naći odgovor šta zaista želiš. Nema ničeg bolnijeg od povratka posle poraza, ili od utiska da si silne godine straćio ne usuđujući se da digneš jedra i otisneš se.

Svim roditeljima dobronamerno savetujem da ne guše instinkte i porive svoje dece i da svoje intervencije i usmeravanja ograniče samo na domene koji bi za decu mogli da budu opasni, kao što je kriminal, psihoaktivne supstance, rizična vožnja i slično.

Zapitaj se, recimo, da li želiš da živiš u dinamičnom svetu u kome, kako je jedan moj prijatelj rekao, “moraš da se dokazuješ”, ili ti je lakše da životariš neprimećeno tu gde jesi. Kolika je tvoja želja da stalno učiš i napreduješ, jer je u digitalnoj tehnici to osnovni uslov opstanka. Zapravo je to jedino pravo pitanje, jer ako za sebe misliš da si genije koji sve zna pa samim tim ne mora ništa da uči, onda je možda bolje da se učlaniš u neku stranku (po mogućstvu onu koja je na vlasti), jer tamo baš takve traže i geniji u njima najbrže napreduju. Ako imaš motiva da radiš i da učiš na tom svom radu, onda bi možda mogao da pokušaš da izađeš na neko od zapadnih tržišta i da ponudiš svoje usluge. Pritom moraš da imaš ili formalne kvalifikacije sa solidnim radovima i preporukama, ili svoje projekte koje možeš da dokumentuješ i braniš. Ne treba da čekaš da te neko angažuje i plati da bi ih radio, možeš da ih radiš i za svoju dušu, prosto zato što to voliš i zato što imaš ideje. U tom slučaju, tvoje šanse su velike. A ako nemaš ništa od toga – onda počni da radiš na tome i da gradiš svoj portfolio, i to što pre.

Voja ima nešto i da poruči roditeljima, sećajući se onoga što je jednom davno preživljavao u sopstvenmoj porodici

-Svim roditeljima dobronamerno savetujem da ne guše instinkte i porive svoje dece i da svoje intervencije i usmeravanja ograniče samo na domene koji bi za decu mogli da budu opasni, kao što je kriminal, psihoaktivne supstance, rizična vožnja i slično. Deca ne postoje zato da ostvaruju naše neostvarene ciljeve, nego da usreće prvo sebe da bi mogla da usreće i svoju okolinu, pa da kasnije, ukoliko to bude moguće, ostave iza sebe neki zdrav plod. Jer, nositi u sebi istinsku strast, bilo koje vrste, jeste veliki poklon s neba i stvara uslove za život vredan življenja. Sprečavati to, s druge strane, veliki je greh, završava Voja Antonić svoju ispovest Serbian Timesu.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement