Odigrala je baš mnogo toga, i još uvek igra. Svetlana Bojković se i sada raduje svom pozivu, ali uz sve to stiže da proširi glas razuma i javno izgovori ono o čemu je u ovom trenutku, izgleda, isplativije ćutati.

Trenutno privodi kraju snimanje sitkoma “Slučaj porodice Boškov”, pre toga je snimila seriju na koju je ugovor obavezuje na šutnju, u “Ateljeu 212” je imala premijeru komada “Dabogda te majka rodila”, po romanu Vedrane Rudan, igra i u Teatru na Banovom Brdu, bila je skoro na gostovanju u Makedoniji, u Kumanovu…

Živi život kao da nema korone, ali je svesna da je tu. Međutim, ne dozvoljava, koliko to okolnosti dozvaljavaju, da joj remeti umetnički, a ni životni ritam. Nedavno je gostovala na RTS-u i skoro viknula glasom Emilije Popadić: ”Pusti te me, ako treba da umrem, ja ću da umrem!” Duhovita,  tačna, i svoja, Svetlana Ceca Bojković govori za “Serbian Times.” 

Kapiram da se u Vašem životu najviše uzdrmalo pozorište… Kako je sada na tim daskama?

-Najblaže rečeno neobično. Publika dolazi, mnogi ostaju uskrećeni za ulazak, to se desilo u Kumanovu, sala je od 500 mesta, ali moglo je samo 150 ljudi. Uksraćena je publika, ali to negde ne gasi njenu žeđ za pozorištem. Pošto trećina bude na predstavi, onda aplaudiraju toliko jako, kao da žele da nadoknade aplauze svih onih ljudi koji nisu uspeli da uđu. Naš odnos sa publikom ni korona ne uspeva da osakati.

Kako podnosite ovo vreme, čime se branite?

-Ovo doživljavam kao neki svetski eksperiment, da ga ne nazovem nekim ružnijim imenom. Samo je pitanje mudrosti pojednih država do koje mere se mogu odupreti tome, da građani to što to bezbolnije prebrode. Ja sam protiv žestokih restrikcija. Znam da će se na ovu izjavu pobuniti mnogi krizni štabovi i pojedini lekari.

Kako vam deluje srpski Krizni štab?

-Većina nas je izgubila poverenje brzo. A i oni koji su ga imali, dojadilo im je, ni oni više nemaju poverenje. Krizni štab, između svega ostalog, mnogo je dosadan. Svaki dan vrti nešto jedno te isto, pa onda menjaju, ne znaju šta pričaju. Saopštili su da se maske moraju nositi na ulici, a onda su se predomislili, kao nije naredba, nego preporuka. Velika je to razlika. Njihove preporuke neću poštovati. A poenta cele njihove priče je da se stalno podgreva strah. I onda život nije komotan jer se stalno nadvija senka  “hoćete li se zaraziti”. Naravno, čovek treba da bude oprezan. I jedno je priča o oprezu, a drugo je onaj prelazak psihičke granice, kada vas teraju da budete u panici. Ja imam svoj krug prijatelja sa kojima se viđam, idemo u restorane. Međusobno se čuvamo i negujemo, na dinstanci.

Ovaj Krizni štab poprima odlike rijaliti progama.

-Toliko dugačkim prisustvom u našim životima, kojim nikako ne menjaju naš duh i sadržaj, baš se pretvara u rijaliti. Vidimo da oni plivaju po površini, govore kako im se kaže. Oni kažu jedno, pa ministar zdravlja kaže da to nije istina. I kuda ćemo mi dalje, sa njima takvima? Nikuda.

Kako vam deluje kulturna scena, imali smo nedavno upad maloletnih huligana na izložbu karikatura, u okviru festivala “Novo doba”, a Ministarstvo kulture je svom saopštenju više osudilo umetnike nego huligane.

-To je strašno. To je veliki skandal. Ali, s vremena na vreme ja se isključim, ne mogu to da pratim zbog svoje mentalne i psihičke higijene. Ne znam šta se tu desilo do kraja. Nekako pokušavam da se uobročim, ne gledam televiziju. Dopiru informacije, ali čuvam se.

Kakvi su Vam kontakti sa našom dijasporom?

-Imamo prijatelje u Americi, jedan je baš bio ovih dana da obiđe oca, pa smo se družili. Sa drugim se dopisujemo, valjda će i on doći. Uglavnom sad svi pričamo o tim merama protiv Covida. I onda kada čujem da u Njujorku nema dovoljno maski – zaprepašćena sam. Amerika je uvek bila zemlja gde ima svašta. Ali, ti ljudi s kojima se mi družimo ne spadaju u ovu većinu prestrašenih, slobodni su u svom životu i ponašaju se normalno. Imam drugaricu iz detinjstva, pijanistiknja je, živi u Los Anđelesu, čujemo se na skajpu. Ona pravi koncerte, ja to pratim, ali sada hoće da pričamo preko ”zooma”. Ne razumem. Je l’ znate vi šta je to “zoom”?

Znam, ništa zanimljivo.

-Samo mi još “zoom” fali, to neću otvarati.

Može se i bez “zooma”. Vi spadate u omanju grupu ovdašnjih umetnika koja jasno i glasno iznosi svoj stav. I to se u današnje vreme računa kao hrabrost.

-Nažalost. Ljudi su uglavnom izmrcvareni, da ne govorimo sada o ovima koji se plaše. Drugačija je situacija kada se maknete iz Beograda. Beograd je još uvek pun slobodnih ljudi jer je ogroman. Ovde ne postoji tolika kontrola “lokalaca”, u manjim gradovima je teže, ljudi su tamo ucenjeni, boje se da će izgubiti posao, i dešava se da ga izgube… Samo što oni ćute, a sigurna sam da isto misle kao i mi, koji se računamo kao “hrabra manjina”. Ne dižu glas i to je ono što ne valja. Ovaj narod bi morao da se probudi. Nadam se tome. Ali, valjda im još uvek nije dogorelo do noktiju.

Oni kalkulišu i podržavaju vlast, i sutra kada dođe neko drugi, estrada će biti tu da ih podrži. Tako je bilo za vreme Miloševića, RTS-a i JUL-a. Zašto bi sada bilo drugačije? Zašto bi sutra bilo drugačije?

Ovdašnja javna scena je prilično šizofrena, celokupa estrada, čast izuzecima, svira uz diple vlastima.

-Estrada je posebna fela. Oni se se nikada nisu mešali u bilo koje ozbiljnije situacije, tako da me to ne iznenađuje. Ljudi imaju svoju računicu, da nabave pare i komforan život, kakav nisu imali pre ulaska u estradu. I ta njihova glad je večita. To je jače od svega. Neke ozbiljnije vrednosti njih ne zanimaju. Oni kalkulišu i podržavaju vlast, i sutra kada dođe neko drugi, estrada će biti tu da ih podrži. Tako je bilo za vreme Miloševića, RTS-a i JUL-a. Zašto bi sada bilo drugačije? Zašto bi sutra bilo drugačije?

Ono što posebno uznemirava je što je ovde zamrla kritika na bilo kom nivou.

-Moram sad da vam pročitam jednu rečenicu Markva Tvena, koja mi je skoro upala u vidokrug: ”Mnogo je lakše prevariti ljude, nego ih uveriti da su prevareni.”

Preživeli ste mnoge režime i strukture, da li imate utisak da državna propaganda nikada nije bila jača?

-Nikada nismo imali do ove mere razvijene prorežimske tabliode, čiji vokabular je teška artiljerija primitivizma. Prostakluk cveta i oni ga šire, a pošto stida i srama nemaju, ovo je njihovo doba. Živimo u poplavi njihovog primitivizma.

Kao da su nam ugrozili svakodnevni rečnik.

-To je prostakluk, vulgarnost, primitivizam. To je zavladalo i onda se prenosi i na dijaloge u skupštini i u gradskom prevozu. Agresija i mržnja sa najvišeg nivoa se reemituju. Forsira se naboj mržnje.

Živeli ste u Finskoj?

-Meni je to prijalo, to sam baš želela, ali znala sam da je ograničen rok. Da živim negde drugde zauvek, to nisam htela. Ne samo zbog mog posla koji je vezan za jezik, nego što volim naše biće, duhovitost, komunikativnost… I to bi mi nedostajalo. Ja sam baš naše gore list, od A do Š.

Kakav je bio pogled iz Finske na Srbiju?

-Mi smo 150 godina iza njih kao država, kao sistem. Tamo nema nepismenih, imaju jedan od najboljih školskih sistema u svetu… Nisu surovo kapitalistička zemlja, imaju razvijen osećaj za “socijalno”, “za javno dobro”. To je ono što je ovde potpuno razbijeno. To se ovde razbija od raspada Jugoslavije i uporno se razbija i razbija, pa evo već 30 godina.

Rekli ste nedavno: “Sve je prolazno, pa i Vučić.”

-To je nepobitna činjenica.

Piše: Aleksandar Đuričić Foto: Promo, Privatna arhiva