Džejson Mosberg je američki scenarista i književnik sa čijim radom sam se upoznao gledajući jedan od onih Svetih Gralova savremene televizije – najbolju seriju za koju niko nije čuo i niko je nije gledao.

U našem slučaju susret se desio na seriji One Dollar koja je pre pet godina emitovana na kanalu Paramaunt +, dok je taj brend još bio u povoju. Bio je to inteligentan, zanimljivo strukturiran krimić sa jakom lokalnom aromom američkog Pojasa Rđe, odnosno nekada industrijalizovanog a danas skroz deindustrijalizovanog prostora između dve američke obale u kojima varošice izumiru, ljudi su mahom nezaposleni ili rade bedno plaćene uslužne poslove i naselja koja imaju sreće bivaju otkupljena u bescenje od strane novonastalih korporacija koje u njih dovode sedišta svojih IT ili biotehnoloških firmi.

To srce rasfabričene Amerike dugo je bilo zanemareno ne samo u politici nego i u kulturi, i kao što im se Tramp okrenuo kao predsednik tako im se Paramaunt + okrenuo kao televizijska mreža i postigao uspeh. Ali on se desio ne sa Mosbergom nego sa Tejlorom Šeridanom i njegovom serijom Yellowstone.

Mosberg nije odustao od borbe. Prošle godine je izdao izvanredan roman My Dirty California, krimić sa elementima onostranog ili samo puke psihoze, smešten u Los Anđeles i ostatak Kalifornije. U njemu dakle izlazi iz Srca Amerike na obale koje su popularnije kod nas. Ko voli romane koji u osnovi jesu žanr ali ga i prevazilaze, treba da ga potraži.

Pored ovih stvari, Mosberg ima i jedno zanimljivo iskustvo – rad na filmu Arsenal sa Nikolasom Kejdžom. To je jedan od mase naslova koji se za mali novac snimaju za kućne formate, i u njima nije najvažniji ni reditelj ni scenarista pa ni glumac koji zapravo igra glavnu ulogu nego onaj koji ima najveće ime i čije će lice biti istaknuto na plakatu.

Mosberg se našao i u ovom pomalo opskurnom miljeu o kom ima malo svedočanstava, pa smo imali prilike da saznamo nešto više o tome kako je raditi za ljude koji prevashodno prodaju ime a ne kvalitet.

Ovo je pisac koji je prošao dosta a najbolje tek sledi. Popričali smo s njim na vreme.

Otkrio sam Vaše pisanje gledajući seriju One Dollar, sjajan krimić iz 2018. prikazan na Paramount +, pre nego što je sinonim za ovu mrežu postalo pisanje Tejlora Šeridana. Iz ove perspektive, da li mislite da je ovo bio pravi dom za tu seriju?

Televizijski prostor se mnogo promenio od tada. Mi smo izvorno prodali seriju One Dollar kanalu CBS-All koji Paramaunt + progutao kada su se spojili Viacom i CBS. Teško je reći koja bi mreža bila najbolja.

Pored scenarija, ova serija nosi još jedan značajan pečat a to je rukopis reditelja Krega Zobela koji je režirao sve epizode. Kasnije je tako radio i Mer iz Isttaauna na HBO. Koliko je on bio uključen u proces pisanja i po čemu se izdvaja na sceni?

Kreg je sjajan u radu s glumcima. On ima producentsko iskustvo i oduvek je želeo da režira celu sezonu neke serije (u većini slučajeva sezone režira nekoliko reditelja, prim. D.V.). Seriji se pridružio još pre nego što smo je prodali televiziji.

Pisci koji su radili sa Vama na ovoj seriji bili su iskusni veterani poput Rafaela Iglesijasa koji ima zamašan opus iza sebe. Kako je tekla saradnja sa njima?

Ovo je bilo moje prvo iskustvo na televiziji i iskreno rečeno, bila je to izazovna saradnja. Drugi pisci su dovođeni i otpuštani pa bih rekao da se previše babica bavilo jednim detetom. Serija na kraju nije bila onakva baš kako samo je zamislio ali to je priroda kada radite u kolaborativnoj formi.

Struktura serije One Dollar je veoma posebna i veoma ju je teško prodati nekoj televiziji jer se priča prati kroz sudbinu jednog predmeta a ne lika kog igra poznat i harizmatičan glumac. Da li su televizije postale hrabrije otkako je počelo Zlatno doba serija?

Mislim da bi bilo veoma teško sada, 2023. godine, prodati takvu seriju nekoj televiziji. Međutim, videćemo kakvo će tržište biti i kako će stvari izgledati kada se završi štrajk sindikata scenarista.

Vaš prikaz Pojasa Rđe u seriji je vrlo živopisan i znalački ali je meni kao gledaocu sa drugog podneblja delovao vrlo univerzalno. Čini mi se da sve što ste radili ima jaku lokalnu aromu. Kao američki autor čija dela po definiciji mogu imati globalnu distribuciju koliko razmišljate o publici van SAD i njenoj obaveštenosti o temama i mestima kojima se bavite?

Verujem da što je nešto konkretnije postaje univerzalnije. Smatram da televizijske serije i filmovi ne valjaju  kada pokušavaju da stvari učine uopštenim u pokušaju da dosegnu inostranu (neameričku prim. D.V.) publiku.

Da li ste planirali da One Dollar bude serija od jedne sezone ili ste se nadali njenom nastavku?

Napisao sam svih deset epizoda prve sezone serije pre nego što smo je prodali i iz niza razloga, ona je dosta izmenjena od scenarija do finalnog ostvarenja. Planirao sam pet sezona. Jako sam razočaran što moja verzija serije nije napravljena i što nismo imali priliku da uradimo još sezona.

Vaš prvi scenaristički posao bio je film sa Nikolasom Kejdžom „Arsenal“, iako je zapravo to film u kom Edrijan Grenije i Džonaton Šek igraju glavne junake. Kejdž je bio centralna figura promocije tog filma namenjenog kućnim formatima. Dok je televizija primarno piščev medijum, ova vrsta filma se vrti oko najpoznatije zvezde koja prodaje film. Stoga, na koji način je ovaj projekat uticao na Vašu reputaciju?

Rekao bih da je ovaj film imao minimalan uticaj na moju karijeru. Uprkos tome što sam jedini potpisani scenarista, samo pola tog filma je zapravo moje. Model po kome je pravljen ovaj film praktično onemogućuje da se snimi nešto dobro i značajno. Vrlo mali broj ljudi koji rade u holivudskoj industriji je uopšte gledalo ovaj film.

Da li mislite da scenaristi treba da traže poslove u ovom ovaj trenutnom talasu tzv. Geezer Teaser filmova gde zvezde osamdesetih i devedesetih igraju u filmovima za kućne formate i tako im donose publicitet, i čega treba da se čuvaju u tom miljeu?

Smatram da scenaristi ako mogu da dobiju posao na takvom filmu treba da uzmu pare i napišu scenario najbolje što mogu, znajući da kvalitet finalnog ostvarenja može varirati u zavisnosti od toga s kim su se upleli u posao. Ali ako je pisac napisao scenario on spec (znači pisac napisao scenario sam a ne po narudžbi prim. D.V.) onda mora da odmeri korist od puke činjenica da će film biti snimljen nasuprot emotivne traume nastanka dela koje je ispalo drugačije nego što ste se nadali. Kao i u svakom žanru, i u ovoj produkciji ima sjajnih filmova ali ima i onih koji su manje nego sjajni.

U romanu My Dirty California šalite se o iskustvu sa Nikolasom Kejdžom. Kako na to gledate sada?

Drago mi je da ste ukačili tu referencu. Voleo bih da ponovo dobijem priliku i napišem filmski scenario ili seriju za Nika Kejdža. On je veliki glumac. Verujem da nije tajna da on često prihvata poslove jer mu treba novac. Ali kakav god film da snima, nisam ga video kako pruža išta manje od sjajnog nastupa.

Arsenal se ističe kao jedan od boljih Kejdžovih filmova za kućne formate ali ta produkcija ne dobija adekvatnu pažnju kritičara. Da li mislite da se ovaj film izgubio u hrpi štancovanih naslova ove produkcije?

Velikodušni ste. Ipak sam ja bio preblizu tog projekta da mogu da odgovorim na ovo pitanje.

Šta bi moglo da Vas vrati u ovu produkciju? Postoji li stara zvezda koja bi Vas mogla namamiti?

Voleo bih napišem film u kom bi glumio Džin Hekmen. (Smeh)

U Zahvalnici romana My Dirty California pomenuli ste da ste ga prvo razvijali kao televizijsku seriju. Ipak, nastao je punokrvni roman koji ne izgleda kao hendikepirani scenario ili predložak za ekranizaciju. Međutim, u ovim vremenima gde postoji opsesija intelektualnom svojinom iz drugih medija u filmskoj industriji, da li smatrate da izlazak romana zapravo pomaže scenarističkoj ideji da se realizuje?

Definitivno! Agenti, rukovodioci studija i producenti svi zajedno mnogo više veruju projekte ako su bazirani na knjigama. Ponekad poželim da nije tako, ali nažalost jeste.

Ako bi se serija realizovala – da li ste imali neke ideje za glumačku podelu?

Upravo smo poslali ponudu jednom glumcu za glavni lik Džodija. Ne želim da to ureknem.

Struktura ovog romana je veoma interesantna. Ima nekoliko fokalnih tačaka jer postoji nekoliko glavnih junaka koji nas vode kroz ovu složenu priču, ali nisu nužno skroz vremenski sinhronizovani – njihova vremena se prepliću i nekada nas njihovi doživljaji vode unapred a nekada i unazad u priči. Da li ste ovu strukturu osmislili za potrebe serije ili baš za roman?

Tu strukturu sam prvo osmislio za televizijsku seriju a onda sam shvatio da još bolje odgovara romanu.

Vaš prikaz Los Anđelesa je veoma živopisan, grad deluje kao harizmatično i veoma mračno mesto u Vašem rukopisu. Naseljavaju ga ljudi koji su došli da ispune svoje snove i vrlo je malo starosedelaca koji ne žele i ne sanjaju ništa. Da li osećate da se dešavaju neke promene u gradu i da li ste Vi našli ono što ste tražili u Los Anđelesu?

Verujem da je većina ljudi u Los Anđelesu u potrazi za nečim! I sam grad se stalno menja. Ne mogu da poverujem koliko se promenio od kada sam se ja doselio 2005. godine. Postigao sam tek deo onoga što sam namerio kada sam se doselio u Los Anđeles.

Mistični element koji se graniči s naučnom fantastikom je naročita poslastica u ovom romanu. Živimo u vremenu kada teorije zavere i suluda verovanja nisu više prepuštena samo specijalizovanim frikovima i ludacima već se šire masovno čak i kroz mejnstrim medije. Da ste napisali ovu knjigu deset godina kasnije da li bi sudbina Vaše junakinje koja veruje u teorije zavere bila drugačija nego što je sada? Da li bi je društvo skroz prihvatilo i podržalo?

Ovo je odlično pitanje. Verujem da će za deset godina biti mnogo drugačije. Dip fejkovi će biti mnogo prisutniji i prevladaće. Teorije zavere će postati još problematičnije. Glava me zaboli kada to pokušam da zamislim.

My Dirty California je roman o mnogim stvarima ali u suštini je ovo krimić. Ipak, sa ovako raskošnim karakterima iskoračuje i u druge žanrove i pokazuje veoma dobar ukus za književnost. Gde biste smestili ovaj roman na polici, bliže čistijem žanru u svetu kalifornijskog noara kakav piše Don Vinslou ili bliže uvrnutijem kalifornijskom noaru Tomasa Pinčona?

Obojica su uticali na mene. Ne mogu da kažem da se sa nekim mogu direktno porediti. To je svakako otežalo mojoj izdavačkoj kući SImon & Schuster da je proda. Ovo nije detektivska priča a nije ni naučna fantastika. Inovacija je privukla izdavače ali im je otežala kako da pozicioniraju roman na tržištu. Slažem se sa Vama da je to u osnovi krimić.

Ko su Vaši književni i scenaristički uzori?

O, čoveče. Ima ih mnogo. Volim Kema Nana (čovek koji je osmislio tzv. surferski noar prim. D.V.). Volim Tvin Piks. Serija Lost je uticala na moj um kad sam počinjao da pišem u dvadesetdrugoj godini. Obožavam roman Predivne ruševine Džesa Voltera. Volim prvu sezonu serije True Detective.

Los Anđeles je veliki centar za sve forme fudbala – kako profesionalnog tako i amaterskog. I u ovom romanu Vi se baš dotičete toga. Inače igrate fudbal i voleo bih da saznam nešto više o tom bratstvu losanđeleskih fudbalskih entuzijasta.

Fudbal me je spasao od nevolja kad sam se prvobitno doselio u Los Anđeles. Puno sam igrao fudbal i tu sam upoznao puno prijatelja iz čitavog sveta koji su takođe dolazili da igraju. Sad sam već došao u godine kad mi telo ne dozvoljava da igram i biće teško navići se na život bez igranja fudbala.

Fudbal je u Sjedinjenim Državama prisutan duže od veka i imao je neke uspone i padove. Ipak, kad je o filmu reč uglavnom se snimaju filmovi o deci i majkama koje ih vode na treninge. Ipak, ima dosta zanimljivih priča o fudbalu u SAD, od losanđeleskih vikend utakmica amatera i njihovih andergraund liga do ere NASL sedamdesetih i osamdesetih i totalnog rasipništva i dekadencije o čemu ima tek jedan odličan film, i to dokumentarac. Da li ste razmišljali da napišete nešto o losanđeleskom fudbalu ili o ovom sportu u SAD generalno?

Voleo bih da napišem scenario za film ili seriju smešten u tom svetu. Kad je reč o sportu, svi traže istinite priče. Volim da gledam filmove i serije po istinitim pričama, povremeno čitam knjige koje nisu fikcija ali kad je reč o pisanju, radije pišem originalne priče.

Kakvi su Vam planovi?

Već sam napisao sledeći roman. Zove se Cool Millions. Kao i My Dirty California, koristi isprepletene linije priče i nelinearnu strukturu. Ne mogu da kažem o čemu se radi sem da je reč o svežem pogledu na žanr velike pljačke. Napisao sam i pilot za televizijsku seriju Cool Millions i sad imamo jednog dobitnika oskara koji je prihvatio da igra jednu od glavnih uloga. Obazrivi sam optimista da će roman biti izdat i da će serija biti snimljena.

Piše: Dimitrije Vojnov Foto: Privatna arhiva