Iako možda nije bio najposećeniji, nastup Beogradskog sindikata koji je ovog vikenda održan u Compas Areni svakako je najznačajniji koncertni događaj ove jeseni u Čikagu, naravno kada je reč o srpsko-balkanskoj populaciji koja živi na ovim prostorima.
Neću se ovde braviti klasičnim reporterskim generalijama, nabrajati pesme koje već svi dobro znate, a koje su ukrasile i obeležile i ovaj koncert benda koji u manje više nepromenjenom sastavu funkcioniše već pune 24 godine.
Oni koji su došli na koncert dobili su maksimalnu količinu zadovoljštine onim što su imali prilike da čuju, ali i vide, jer BS nije samo muzički, već i scenski spektakl, energija koja zrači i fercera, uz dinamičnu komunikaciju sa publikom od početka do fajronta, povratnu spregu koja dalje rezultira horskim pevanjem na licu mesta i pevušenjem u danima posle koncerta.
Oni koji nisu došli nisu dobili ništa, i ostaje im da žale do sledeće prilike.
Valja odmah istaći da su Sindikalci na sceni imali i odličnu podršku etno pevačke grupe koju su činile sestre Iglendže: Anastasija, Aleksija i Tatjana, čiji su anđeoski glasovi poslužili kao savršena podloga za songove sa etno motivima i patriotskim porukama, koje su se, osim u stihovima i parolama, smenjivale i na video bimu, gde su dominirale dve poruke: „Jedina (Republika) Srpska“ i „Dogodine u Prizrenu“.
Iako ono o čemu pevaju i javno govore ponekad prevazilazi granice optimizma čak i najokorelijih rodoljuba, iako verovatno i oni sami ponekad ne veruju sopstvenim rečima, mora im se skinuti kapa za ono što su do sada uradili i što ne prestaju da rade. Konstantno i uporno. Oni koji ih ne vole bi rekli – tvrdoglavo i zadrto.
Ono što BS izdvaja u moru drugih već tolike godine i što vrišti iz svake njihove rime jeste to što oni stvarno VERUJU. Veruju u ono što govore, veruju u ono što repuju. Izgaraju na terenu, koji je odavno blatnjav i džombast i nije baš za igru, pa se baš zbog toga mnogi i ne usuđuju da zaigraju.
Prosto, deluje kao nonsens činjenica da u državi kojoj se ne znaju granice i čiji narod živi u konstantnim tenzijama i previranjima, podgrevan lažima i masovnom histerijom serviranom iz političkih paklenih kuhinja, na prste jedne ruke možete naborojati ljude/umetnike koji se u svom javnom delovanju i umetničkom opusu bave ovom sumornom i bolnom realnošću.
Među tim retkima Beogradski sindikat je svakako najistaknutije ime, samim tim je i breme koje nose veliko. Ali njima to očigledno ne pada teško, o čemu svedoči i poslednji koncert u Čikagu, kao i cela američka turneja.
Iskreno se nadam da, koliko god se njihova borba na momente činila uzaludnom, neće klonuti i izgubiti elan, te da će nastaviti da nas raduju muzikom i da nam skreću pažnju svojim porukama i aktivizmom. Da zvone sa zvonika dok svi drugi spavaju. Dok još imaju koga da probude.
Valja napomenuti još i to da je ovaj koncert u Čikagu izvukao iz ilegale mnoge urbane pripadnike srpske zajednice koje inače retko viđamo po ovdašnjim klubovima i događajima, uglavnom narodnjačke provinijencije. Ta ekipa dočekala je svojih pet minuta na nastupu Beogradskog sindikata, pet minuta koji su potrajali dva sata i koje će pamtiti još par godina, otprilike do sledećeg giga.
Tako da bi se, suma sumarum, moglo reći da je korist od BS gostovanja bila višestruka: Uživali smo u drugačijem zvuku, sa bine su odzvanjale neke ozbiljnije poruke i stihovi, a u publici su bili oni koje smo mislili da smo izgubili.
Za kraj, da ne zaboravimo ovde da pomenemo i odličnu organizaciju 4D production.
Do sledećeg susreta…
ŠKABO: Nije bitno gde smo, nego da znamo ko smo, šta smo i odakle smo!
Jednog od frontmena Beogradskog sindikata, Boška Ćirkovića Škabu, posle čikaškog koncerta, koji je ujedno bio i klimaks njihove turneje, pitali smo šta je najjjača impresija/emocija koju će poneti iz Amerike i kakav osećaj u njemu izaziva susret sa ljudima koji su iz ovih ili onih razloga otišli iz Srbije…
-Turneja po Americi je prošla divno. Sadržajne šetnje i druženja po Njujorku smo krunisali suludim koncertom u The Cutting Roomu, sa sve horom devojaka u narodnim nošnjama iz KUD Drina iz Patersona. U Majamiju smo se brčnuli i zapalili klub „Gala“. Oduševilo nas je i prisustvo brata Nikole Jovića, našeg košarkaškog reprezentativca, na nastupu. Koncert u Čikagu je bio očekivano najposećeniji i atmosfera je bila dostojna završetka ove mini turneje. Hvala svim srcem svima koji su došli i podržali nas. Nadamo se da su se proveli lepo, makar koliko i mi.
Van tih nastupa smo imali prilike da pričamo sa gomilom starih i novih prijatelja koji su se preselili ovde i mahom fino snašli u novim sredinama. Koliko god da smo bili srećni zbog činjenice da su uspeli sebi nešto da izgrade ovde, pomalo nam je bilo žao što nisu više u kraju. Ali svet je sve manje i manje mesto tako da sam uveren da ćemo se viđati i u budućnosti. Bitno je da mi znamo ko smo, šta smo i odakle smo pa će nam Dorćol, Beograd i Srbija (u mom slučaju) biti gde god da se nađemo. To je život, scenografija je nekad lepa, nekad manje lepa… Al bitna je pesma a ne kafana, zaključio je Škabo razgovor za Serbian Times.
Tekst/Video: Antonije Kovačević Foto: Antonije Kovačević, Saša Lukić (STV)