Connect with us

Amerika

BETOVEN BOJKOTOVAN ZBOG ‘RASIZMA’: Njujorška filharmonija podržala otkazivanje velikog kompozitora!

Published

on

Mislite da su neke stvari toliko cenjene i tako krucijalne za zapadnu civilizaciju da se ne mogu bojkotovati? Razmislite ponovo, počinje svoj tekst novinar Njujork Posta Džonatan S. Toubin.

Njegov tekst prenosimo u celosti:

Ako smo nešto naučili iz višemesečnih “uglavnom mirnih” uličnih protesta pokreta “Black Lives Matter (BLM)”, rušitelji statua i internet rulje pokušavaju da ućutkaju svakoga ko se ne slaže sa levičarskim narativima o “rasizmu”, i niko živ ni mrtav nije siguran od pažnje probuđenih (woke) fašista. Čak ni Ludvig van Betoven.

Betovenova dela ne samo da su u srži kanonskog repertoara klasične muzike, već su neka od najpopularnijih postala i deo popularne kulture, tako da su njihove melodije prepoznatljive čak i onima koji nikada nisu slušali koncert klasike.

Poslednjih 200 godina, Betovenove kompozicije su takođe predstavljale simbole borbe za slobodu protiv tiranije. “Oda radosti”, iz završnice Devete simfonije, je himna univerzalnog bratstva. Nije slučajno to što je uvodne note Betovenove Pete simfonije – čiji ritmički obrazac oslikava slovo V Morzeovom azbukom, V koje označava pobedu (od latinskog Victoria) – BBC koristio tokom emisija namenjenih okupiranoj Evropi u Drugom svetskom ratu.

Ali za woke kritičare, Betovenova muzika je poprimila novo, mračnije značenje. Muzikologu Nejtu Sloanu i tekstopiscu Čarliju Hardingu, zvezdama podkasta “Switched on Pop”, produciranom u saradnji sa Njujorškom Filharmonijom, Peta simfonija predstavlja sve što im se ne sviđa u vezi sa klasičnom muzikom i Zapadnom kulturom. Što se njih tiče, vreme je da bojkotujemo Ludviga.

Na Vox.com, dvojac je okrivio Betovenovu muziku za ono što smatraju zaguščjivom elitističkom klasičnom kulturom koja ojačava vladavinu belih muškaraca i potiskuje glas žena, crnaca i LGBTQ zajednice.

Betovenova muzika je bila toliko duboka i različita za to vreme, da jeste započela trend postavljanja pravila ponašanja za koncertime, kao što je obavezna tišina tokom nastupa i aplauza na kraju. Međutim, ideja da je takva muzika zapravo muzika “bele privilegije” i ugnjetavanja, nameće Betovenu savremeni woke narativ koji nema nikakve veze sa njegovom muzikom ili načinom izvođenja.

Ovo nije prvi takav napad na Betovena. Osamdesetih godina muzikološkinja po imenu Suzan MekLari izazvala je pometnju bizarnom tvrdnjom da je Deveta simfonija analogija “besa nemoćnog silovatelja”. Iako su ozbiljni mislioci odbacili tvrdnje MekLari, ova levičarska zabluda, postala je uobičajeno stanovište 2020. godine.

Ilustracija: Džordž Flojd i Black Lives Matter / Pixabay

Protesti BLM-a inspirisali su i druge napade na svet muzike, poput zahteva muzičkog kritičara Njujork Tajmsa Entonija Tomasinija za rasnim kvotama pri angažovanju u muzičara u orkestrima, kako bi se povećao broj izvođača crnaca, ali i koje bi ograničile mogućnosti Azijata, koji su među modernim muzičarima nesrazmerno zastupljeni. Inače, sin pokojne operske zvezde Ričarda Takera, Dejvid Taker izbačen je iz porodične fondacije koja je pomagala mladim pevačima, samo zato što je kritikovao nasilne demonstrante BLM-a i hvalio predsednika Trampa.

Treba nešto reći i o opuštanju nekih neformalnih pravila prisustva klasičnom koncertu. Ali Sloan i Harding pišu kao da nisu bili na koncertu 40 godina: Savremeni posetioci koncerata dolaze u svim vrstama odeće i, ako išta drugo, mnogima treba skrenuti pažnju da isključe telefone i pokažu malo više poštovanja prema ostalim ljudima u publici i izvođačima tako što će ćutati.

Takođe, nisu primetili kako su orkestri i operske kompanije iznedrile čitavu generaciju koja je dala sve od sebe pokušavajući da promoviše muziku crnačkih, hispansko i ženskih kompozitora.

Nešto od te nove muzike je dobro, mnogo toga nije. Ako publika i dalje više voli Betovena, to nije zato što preferira simbol bele nadmoći. Oni žele više Betovena i drugih velikih belih evropskih kompozitora, poput Bramsa i Malera, koji su krenuli Betovenovim stopama upravo jer su ga voleli.

Zaista, bez ovih belih muških besmrtnika, orkestri poput Njujorške filharmonije, koji su se već mučili pre gašenja COVID-a, imali bi još više problema da popune mesta.

Pokušaj otkazivanja Betovena trebalo bi da bude znak za uzbunu muzičkom svetu, pa čak i onih koji nisu klasični obožavaoci: Rat protiv Zapadne civilizacije neće ostaviti ništa sveto netaknuto. Ako Betoven može biti otkazati, onda ništa nije sigurno.

Piše: Džonatan S. Toubin za Njujork Post
Foto: Pixabay / Wikimedia Creative Commons

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement