Više od dva meseca nakon što je za 1,7 miliona dolara prodala Muzej “Sveti Sava” u Čikagu, u javnosti se konačno oglasila Uprava ove doskora jedine kulturne institucije srpske zajednice u Americi.
I, umesto da javnosti objasni gde je novac, kao i kulturno blago – knjige, slike i arhiva koja je pripadala Muzeju, ova grupa malverzacijama sklonih ljudi sročila je saopštenje koje će ući u istoriju sramote i beščašća i ostati za nauk pokolenjima koja dolaze.
Tekst saopštenja pod naslovom “Zadužbina Dr. Slobodana Draškovića postaje realnost” objavljen je u magazinu “Balkan City”, vlasništvu jednog od članova Uprave, Gorana Veselinovića, a sadrži više nebuloznih navoda i teških uvreda za zdrav razum i logiku.
Kako je Uprava “spasila” Muzej
Počevši od naslova, koji bi valjda trebalo da sugeriše da je zadužbina koju je Dr. Drašković osnovao pre punih 68 godina “postala realnost” tek kada je nestala, tačnije kada ju je ova grupica bahatih upravitelja prodala(?!)
U tekstu se dalje kaže kako se “posle 70 godina mukotrpnih i prelaznih aktivnosti, najbolja svrha borbe srpskih pokolenja ostvaruje”, čime onaj (ili više njih) koji je pisao ovaj tekst izgleda želi da kaže kako su sve one godine u kojima je Srpska kuća bila epicentar kulturnog i intelektualnog života naše imigracije bile nekakva “prelazna faza” dok je se nije dočepala klika na čelu sa Dr. Žikom Pavlovićem, koja je ukinula sve aktivnosti, stavila katanac na vrata, zelenašila na njenog grbači uzimajući 10% kamate na pozajmice, da bi je na posletku utrapila prvom kupcu i tako ostvarila “najbolju svrhu borbe srpskih pokolenja”?!
Da nije tragično, bilo bi smešno.
Jer, svako iole inteligentan ko ovo pročita upitaće se: “Pa, dobro, kad ste već iz Muzeja oterali sve koji su Vam smetali, zašto u njemu niste ponovo organizovali kulturni život, manifestacije, digli ga na noge, što vam je i bila obaveza kao upraviteljima?”
Ali tu nije kraj bezobrazluku…
Ispada da su, bar po njihovim rečima, svi drugi krivi za propast Muzeja osim njih samih, koji već skoro deceniju zauzimaju čelne funkcije; bivši članovi Uprave, bivša blagajnica, glumci…
“Neki, aktivno izabrani(?) članovi uprave su videli mogućnost zarade za sebe kroz delatnosti ove organizacije, glumačka grupa je zamislila da besplatno koristi prostorije a prihode od prodatih karata koristi za sebe i očekivano je da su posle dužeg vremena ubeđivanja te individue iz uprave i glumačka grupa uklonjeni iz zgrade. Ali, to je motivisalo iste za jako zlonamerno delovanje prema ovoj već ugroženoj organizaciji, a u svrhu bankrotsva iste, Po principu, ako nije po meni, neka propadne i neka više ničeg nema. Da, to je srž ovog sukoba, verovali ili ne, poštovani čitaoci”, objašnjavaju aktuelni članovi Uprave kako su “zle sile” uništile Muzej u tužbalici pisanoj za osobe sa mentalnim smetnjama.
Jer, svako iole inteligentan ko ovo pročita upitaće se: “Pa, dobro, kad ste već iz Muzeja oterali sve koji su Vam smetali, zašto u njemu niste ponovo organizovali kulturni život, manifestacije, digli ga na noge, što vam je bila i obaveza, kao upraviteljima?”
To pitanje ostalo je u ovom tekstu bez odgovora. Kao uostalom i mnoga druga pitanja Srba iz Čikaga i portala Serbian Times, koji već 16 meseci unazad bezuspešno pokušava da dođe do finansijskih i drugih izveštaja o poslovanju Muzeja, koje Uprava već godinama ne objavljuje iako bi to po zakonu morala. Da podsetimo, sajt Muzeja na kome su nekad arhivirani dokumenti u međuvremenu je ugašen.
Netransparentno poslovanje je bilo savršeno pokriće za netransparentnu prodaju, koja je usledila 31.avgusta ove godine, kada je kompanija “Campbell Street Asset Management” za 1,7 miliona dolara kupila zgradu Muzeja.
Rupa teška 200.000 dolara
Međutim, deo pomenutog novca je u međuvremenu negde ispario, saznajemo iz saopštenja Uprava Muzeja:
“Kad su zajmovi za silne višegodišnje mesečne gubitke otplaćeni, a bili su bez ikakvog interesa, sve što je ostalo od skoro četvoromilionske vrednosti zgrade muzeja je jedva milion dolara…”
Jedva milion dolara…Da se čovek sažali na njih, zaista.
I sve bi to bilo lepo da u ovoj srceparajućoj priči Uprave postoji jedna velika rupa, teška oko 200.000 dolara.
Evo i o čemu se radi…
Ako je, po kazivanju Uprave, posle prodaje Muzeja za 1,7 miliona dolara na računu ostalo “jedva milion dolara”, a potraživanja gospodina Pavlovića i banke u martu mesecu ukupno iznosila 490.000 dolara, postavlja se pitanje gde je u međuvremenu nestalo oko 200.000 dolara?
Kada je u februaru ove godine Žika Pavlović ponudio srpskoj zajednici i Srpskoj pravoslavnoj crkvi da preuzmu staranje o Muzeju i zadužbini u kojoj se nalazio (što se kasnije ispostavilo kao kupovina vremena dok se Muzej ne proda), predsednik Uprave je preko svog predstavnika Milana Živanovića tražio početkom marta meseca ove godine da mu se isplati cifra od oko 490.000 dolara, kojom bi pokrio bankarski kredit čiji je bio žirant, te druge troškove koje je imao vezano za održavanje Muzeja.
Na pitanje potpisnika ovih redova (Antonije Kovačević) postavljeno gospodinu Živanoviću, da li su to svi troškovi i konačna cifra koja se duguje banci i g.Pavloviću, usledio je potvrdan odgovor. Novac je u međuvremenu obezbeđen, ali je gospodin Pavlović naprasno odustao od dogovora, ako je uopšte i bio iskren kada ga je ponudio.
No, da se mi vratimo na gorepomenute cifre.
Ako je, po kazivanju Uprave, posle prodaje Muzeja za 1,7 miliona dolara na računu ostalo “jedva milion dolara”, a potraživanja gospodina Pavlovića i banke u martu mesecu ukupno iznosila 490.000 dolara, postavlja se pitanje: Gde je u međuvremenu nestalo oko 200.000 dolara?
Ako i uzmemo u obzir da je od marta do avgusta, kada je kuća prodata, bilo dodatnih bankarskih potraživanja, ipak ostaje pozamašna praznina u izveštaju Uprave. Praznina koja rađa opravdanu sumnju da se neko, ili nekoliko njih, ovajdilo u procesu prodaje Muzeja.
Ako nam Uprava uskoro ne otkrije gde je nestala razlika u novcu, onda bi to svakako trebala da utvrde nadležni organi. Treće opcije nema.
“Jedna organizacija sa neplaćenim upravnicima…”
Iz objavljenog pisma Uprave dalje saznajemo da će zbog “zlobnih delatnosti pojedinaca, srpskih organizacija i medija” biti nemoguće ostvariti “nekadašnji plan članstva i uprave Muzeja da se zgrada proda za četiri miliona” od kojih bi se jedan milion uložio u “obrazovanje srpske omladine”, drugi u “stvaranje staračkog doma za srpske penzionere”, treći u “novu školsku zgradu Akademije Sveti Sava“, a četvrti za “kupovinu ili iznajmljivanje nove zgrade Muzeja”.
Pošto plan nije izvodljiv, Uprava nam sa žalošću saopštava da će moći da ostvari samo jedan, prvi njegov deo – Obrazovnu zaostavštinu osnivača Dr.Slobodana Draškovića (ma šta to bilo), koja se, po njihovim rečima, “upravo formalizuje” (šta god to značilo).
“To što ostala tri programa naše organizacije neće biti ostvarena neka bude na duši zlonamernih aktera ove srpske tragedije” – napisaše i ostaše živi članovi Uprave koja je uspela da za samo devet godina uništi ono što je građeno od 1952. godine do danas, da bi svoju misiju završili prodajom Muzeja, koju su u licemernom pamfletu, bez imalo stida, nazvali “ostvarenjem borbe srpskih pokolenja”
“Biće to jedna neprofitna organizacija sa neplaćenim upravnicima koji će svake godine dodeljivati nagrade i stipendije zaslužnim srpskim pojedincima i organizacijama isključivo od zarade uloženih sredstava, a glavnica će biti trajno zaštićena i rasti uz pomoć profesionalnih finansijskih menadžera, Vanguard kompanije”, kaže se u tekstu saopštenja.
Hm, ovo “jedna neprofitna organizacija sa neplaćenim upravnicima“ nam zvuči poznato – tako nešto smo već imali i zbog toga se sada žestoko kajemo.
U tekstu, međutim, ne piše ni kako će se ta organizacija zvati, niti po kom će kriterijumu novac biti dodeljivan, što je već u skladu sa onim kako je ova Uprava funkcionisala do sada – zakulisno, iza paravana i u senci.
Gde su nestale slike, knjige, arhiva?
Ono što naročito zabrinjava jeste da se u saopštenju nigde ne pominje vredna zaostavština koja je pripadala Muzeju – slike, ikone, knjige i arhiva, koja je neopisivo značajno svedočanstvo o istoriji srpske zajednice na ovim prostorima.
Na samom kraju, funkcioneri Muzeja konstatuju:
“To što ostala tri programa naše organizacije neće biti ostvarena neka bude na duši zlonamernih aktera ove srpske tragedije” – napisaše i ostaše živi članovi Uprave koja je uspela da za samo devet godina uništi ono što je građeno od 1952. godine do danas, da bi svoju misiju završili prodajom Muzeja koju su u licemernom pamfletu, bez imalo stida, nazvali “ostvarenjem borbe srpskih pokolenja”.
Svi bi ovom prilikom trebali da upamtimo njihova imena, koja će ostati crnim slovima upisana u istoriji srpske zajednice u Čikagu: Živojin Žika Pavlović (predsednik), Vesna Noble (sekretar, pokojna), Goran Veselinović, Vuk Zečević, Miroslav Miki Knežević (članovi).
Piše: Antonije Kovačević Foto: Goran Pikula/Youtube
