Connect with us

Amerika

ŽIVOT PIŠE ROMANE…A NEKAD I RECEPTE: Kako je jedna mala crna knjiga u imigrantskom koferu iz korena promenila život majka Olje

Published

on

Čudni su putevi gospodnji. Olga Igić to najbolje zna. Majka Olja, kako je od milja u Čikagu zovu mušterije svih nacija i vera koje svraćaju u njenu “Balkan bakery”, prešla je u životu put od nemila do nedraga, i nazad.

Rođenu Kosovku iz Novog sela kraj Vučitrna sudbina je vodila preko Babinog mosta, nadomak Prištine, gde se skućila i izrodila troje dece, preko Mataruške banje, u koju je izbegla kada je morala da napusti ognjište u jeku NATO bombardovanja. Pa dalje do Amerike, u koju je došla tražeći bolji život, svo vreme noseći sa sobom jednu malu crnu knjigu recepata, ne sluteći da će baš ona odigrati ključnu ulogu u njenoj potrazi za srećom.

Koja je, počesto, izgledala kao uzaludna.

-Bili su to teški dani na Kosovu, a ja udovica, sa njih troje. Grmi sa svih strana, a ti gledaš kud ćeš, šta ćeš, ne znaš na koju stranu da pođeš. Misliš, proći će, ali ne prolazi. A onda jednog momenta shvatiš da u roku od dva sata moraš da ostaviš sve ono što si godinama stvarao, za sebe, za svoju decu, i da kreneš u neviđeno, neizvesnost. Treba da probereš stvari koje ćeš da poneseš sa sobom, a sve ti nekako drago, sve tvoje, uspomena do uspomene. Pa onda vagaš, uzimaš, zagledaš, vraćaš…Muka živa, ne dao Bog nikom! – priseća se Olja, duboko uzdahne, kao da ponovo tovari stvari u gepek automobila, pa nastavlja:

SA KOSOVA, PREKO MATARUŠKE BANJE, DO ČIKAGA: Burna životna priča Olivere Igić

-I kad smo se već bili spakovali i krenuli put Mataruške banje, u privremeni smeštaj, ja se, ni sama ne znam zašto, setim te knjige recepata i vratim po nju. Nekakvo šesto čulo, šta li je, tek u kući je ostalo puno vrednijih stvari od te moje knjižice, u koju sam godinama zapisivala recepte, ono što su moja deca volela da pojedu, kad hoće da zaslade…priseća se Olja, koja je godinama radila u struci, kao ekonomista, dok joj je kuvanje više bilo kao nekakav hobi, navika i, razume se, obaveza.

Trebalo je hraniti troje dece.

-I tako, stigosmo u Matarušku u onoj koloni nevoljnika koji su baš kao i ja prebirali šta da ponesu sa sobom. A svi smo slutili da se vratiti nećemo. Pokušali smo tamo u Srbiji da se snađemo, da krenemo neki posao, ali je dinar bio težak ko crna zemlja. Nekako u to vreme teško mi se razboleo najmlađi sin, lekari digli ruke, a ja čupam kose. Para jedva da se prehranimo, kamoli njemu da platim lekare i lekove u inostranstvu… Odnekud se javio jedan rođak koji je uspeo da se dočepa Amerike. Kaže, mogao bi da mi pošalje papire neke, formulare, da popunim, probam, pa šta bude. Šalji, kažem! Znala sam, ako to ne uradim nema spasa ni deci, ni meni. Ostavila sam decu kod mojih i opet Jovo nanovo… Pakovanje, biranje, ovaj put sve je moralo da stane u jedan kofer. Prva stvar koju sam spakovala u tu torbu, opet ne znam da objasnim zašto, bila je ista ona knjiga recepata.

Sledeća scena se odvija u Čikagu. Majka Olja je u potrazi za poslom, bilo čim što će joj pomoći da plati kiriju i na kraju meseca pošalje nešto deci u Srbiju. I konačno, priča o knjizi dobija svoj puni smisao…

-U početku sam čistila neke stanove, ali sam videla da od toga nema vajde. A onda su mi javili da jedan ovdašnji ugostitelj traži kuvaricu, zapravo nekoga ko bi pravio kolače za njegov restoran. Pozovem telefon koji sam dobila, stavim onu svoju knjigu u torbu i krenem na razgovor.

UNUCI NAJBOLJI DEGUSTATORI: Domaćica u elementu, na meniju su “ruske kape”

I kako to obično biva u knjigama i na filmu, a nešto ređe u životu, mala crna knjiga postala je Oljina druga Biblija. Brzo se pročulo da u Čikagu ima neka žena sa Kosova koja pravi prave pravcijate domaće kolače, one što leče nostalgiju emigrantsku i bude emocije, uspomene. Mic po mic, Olja je ubrzo preuzela pekaru u restoranu, porudžbina je bilo sve više i više, a ljudi su prelazili i po 50 milja samo da bi probali njene sada već čuvene kolače. Ruske kape, baklave, tulumbe, princes-krofne, slatke pite, burek…

-Meni je u tom trenutku bilo najvažnije da što pre skupim novac i nekako dovedem bolesnog sina kod mene. U međuvremenu sam se rastrčala tražeći mu lekare. Čim je sleteo u Čikago otišli smo na terapiju, koja je, hvala Bogu, odmah počela da daje rezultate. Moje dete se osećalo bolje, a mojoj sreći nije bilo kraja. Sve je polako dobijalo neki smisao, sa suzama zaglavljenim po rubovima očima govori Olivera, vraćajući se mislima u te dane.

Sunce je, posle duge i olujne noći, konačno punim sjajem obasjalo porodicu Igić. Sin se iznenađujuće brzo, toliko da je to i lekare ostavilo u čudu, izborio sa bolešću. A Oljin posao je u međuvremenu toliko porastao da je odlučila da ga preseli na novu lokaciju i pokrene sopstveni biznis.

ŽIVOT JE ČUDO: “Balkan bakery”, slatki kutak majka Olje u predgrađu Čikaga

U čikaškom predgrađu La Granž otvorila je Balkan bakery, koja je ubrzo postala meka za iseljenike iz svih država bivše Jugoslavije, a neće proći dugo – njeni će specijaliteti preskočiti jezičku i kulturnu barijeru i osvojiti srca lokalnih Amerikanaca, Meksikanaca…U porodičnoj pekari svakodnevno joj pomaže snaja Maja, dok se oko astala vrzmaju unuci Milutin i Gavrilo, koji su prvi degustatori i najveći obožavaoci bakinih kolača.

-Nikad pre dolaska u Ameriku nisam ni sanjala, ma ni pomislila da bi jednog dana mogla da živim od kuvanja, da imam svoju pekaru. Ali zato valjda i kažu za život da je čudo, i da nikad ne znaš gde će te odvesti, zaključuje na kraju Olga Igić.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Goran Pikula

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement

Copyright © 2019 Serbian Times.

Website Security Test