VUK MANDUŠIĆ, JUNAK KOJI JE NADŽIVEO CARSTVA: Istina i legenda o ratniku u čijim je rukama „svaka puška bila ubojita“!

Postoje junaci koje je istorija zapamtila po svedočanstvima u istorijskim dokumentima, vojnim izveštajima i datumima bitaka. Postoje i oni koje je narod preuzeo od istorije, uvećao njihova dela, oplemenio ih pesmom i pretvorio u simbole. Vuk Mandušić pripada i jednima i drugima: bio je stvarni ratnik iz krvavog 17. veka, ali i epski junak čije je ime vekovima živelo mnogo dalje od ratišta na kojem je poginuo.

Istorijski Vuk Mandušić nije ličnost o čijem životu znamo sve. Kao mesto njegovog porekla navode se Rupe kod Skradina, dok godina rođenja nije poznata. U mletačkim dokumentima njegovo prezime zapisivano je u različitim oblicima — Mandusich i Mandussich, a pominje se i kao Vučen. Ono što je pouzdano jeste da je poginuo kod Zečeva, nedaleko od Kistanja, 31. jula 1648. godine.

Da bi se razumela njegova sudbina, potrebno je razumeti vreme u kojem je živeo. Dalmacija je tada bila jedno od najnemirnijih pograničnih područja Evrope, rastrgnuta između Osmanskog carstva i Mletačke republike. Kandijski rat, vođen od 1645. do 1669. godine, formalno je počeo zbog borbe za Krit, ali se njegov dalmatinski front brzo pretvorio u niz opsada, prepada, seoba i okršaja u kojima su čitava sela prelazila iz jedne države u drugu.

U tom svetu nastali su uskoci, pogranični ratnici među kojima je bilo starosedelaca, dobrovoljaca i hrišćanskih izbeglica sa osmanske teritorije. Živeli su od vojne službe, ratnog plena i opasnih pohoda preko granice, a njihove jedinice predvodili su harambaše i vojvode. Bili su neuhvatljivi borci, korisni velikim silama u vreme rata, ali često neugodni istim tim gospodarima kada bi nastupio mir.

Mandušić je krajem 1647. ili početkom 1648. stupio u službu Mletačke republike i preuzeo zapovedništvo nad uskočkim jedinicama sastavljenim pretežno od hrišćanskih prebeglica sa osmanskog područja. Njegova istorijski potvrđena vojna karijera trajala je veoma kratko, svega nekoliko meseci, ali je bila toliko burna da je njegovo ime ostalo zabeleženo i u mletačkim i u osmanskim zapisima.

SAZNAJTE VIŠE:

REČI KOJE NE SMEMO ZABORAVITI: Šta su najveći svetski državnici i umovi govorili o Srbiji, i zašto danas vredi da ih ponovo pročitamo!

U februaru 1648. učestvovao je u mletačkom zauzimanju Drniša i Knina. Već narednog meseca njegove jedinice sprečile su osmanske snage da pruže pomoć opkoljenom Klisu, čime je Mandušić doprineo osvajanju ove strateški izuzetno važne tvrđave 31. marta. To nisu događaji iz narodne pesme, već podaci koje potvrđuju savremeni izvori i kasnija istoriografska istraživanja.

Njegov najsmeliji potvrđeni poduhvat usledio je u drugoj polovini maja. Sa četom od svega 175 ljudi prodro je duboko na osmansku teritoriju, sve do Ključa, a zatim se pod borbom povlačio preko područja Glamoča i Grahova. Uprkos napadima, uspeo je da izvede ljude nazad, posle čega je 2. juna u Šibeniku lično podneo izveštaj o pohodu. Bila je to vrsta akcije zbog koje su uskoci među hrišćanskim stanovništvom sticali slavu, a među osmanskim posadama izazivali strah.

Poslednja Mandušićeva bitka odigrala se krajem jula, kada je velika osmanska vojska prodrla u Ravne kotare, odvodeći zarobljenike i noseći ratni plen. Mandušić i Ilija Smiljanić dobili su zadatak da ih sa znatno manjim snagama presretnu, oslobode roblje i povrate oteto. Kod kule Zečevo došlo je do neslaganja među zapovednicima oko načina napada, a Mandušić je u borbi ranjen i ubijen. O njegovoj pogibiji već 1. i 2. avgusta svedočili su njegovi saborci pred mletačkim istražnim organima u Zadru i Šibeniku.

Osmanski hroničar Ahmed Čelebi takođe beleži Mandušićevu smrt i navodi da mu je u bici odsečena glava. Broj vojnika i žrtava koji donosi osmanski zapis verovatno je preuveličan, kao što je često bio slučaj u ratnim hronikama obe strane, ali je sama činjenica da ga neprijateljski izvor izdvaja po imenu dokaz njegovog značaja. Mandušić nije bio tek jedan od mnogih pograničnih boraca, bio je zapovednik dovoljno poznat da njegova smrt bude zabeležena i slavljena u protivničkom taboru.

Za sliku njegovog karaktera posebno su važne ocene mletačkog generalnog providura Leonarda Foskolа. On je Mandušića opisivao kao iskusnog, hrabrog i razboritog ratnika, poštovanog među sopstvenim ljudima, ali i među neprijateljima. Posle njegove pogibije mletačke vlasti odlikovale su njegovu porodicu i preselile je u Istru, što pokazuje koliko je Republika cenila njegovu službu.

SAZNAJTE VIŠE:

ZABORAVLJENI SRPSKI GENIJE: Dobrivojev izum je rešio najveći železnički problem veka, a danas malo ko zna njegovo ime!

Tu se završava ono što se sa razumnom sigurnošću može nazvati istorijskom biografijom, a počinje mnogo širi život Vuka Mandušića u narodnom pamćenju. Njegovi pohodi postali su osnova brojnih priča i pesama, među kojima su „Vino piju dvije harambaše“, „San Mandušića Vuka“ i „Smiljanić na Zečevu“.

U epskoj pesmi „Vuk Mandušić izbavlja ropstva Senjanin Ivana“, sačuvanoj u Erlangenskom rukopisu, Mandušić i Sandić Jovan iznenada napadaju neprijateljski logor, oslobađaju zarobljenog Senjanina Ivana i preokreću ishod sukoba. Ta pesma nije vojni izveštaj i ne može se čitati kao doslovan opis stvarnog događaja. Ona, međutim, pokazuje kako ga je narod zapamtio: kao vernog druga koji ne napušta saborca i kao harambašu koji se pojavljuje onda kada izgleda da je sve izgubljeno.

Najveću književnu besmrtnost podario mu je Petar II Petrović Njegoš u „Gorskom vijencu“. Njegošev Mandušić je istovremeno neustrašiv ratnik i emotivan čovek, sposoban da pati zbog nedostižne lepote i da zaplače nad polomljenim džeferdarom (vrsta duge puške kremenjače, odnosno muskete). Čuveni stih „A u ruke Mandušića Vuka biće svaka puška ubojita“ pretvorio je njegovo ime u poslovicu o čoveku čija veština vredi više od samog oružja. Ipak, „Gorski vijenac“ nije Mandušićeva biografija. Njegoš je istorijsko ime uveo u sopstveni književni svet i od njega izgradio složenog epskog junaka.

Mandušićevo ime danas se pojavljuje u različitim nacionalnim istoriografijama, koje ga tumače kroz kasnije identitetske podele. Mletački izvori, međutim, govore pre svega o uskocima, Morlacima, prebeglicama i vojnim podanicima Republike, kategorijama iz 17. veka koje se ne mogu bez ostatka pretvoriti u savremene nacionalne odrednice.

Za srpsku kulturu činjenica je da je Mandušić vekovima prisutan kao jedan od velikih junaka srpske uskočke epike i da je kroz Njegoševo delo zauzeo trajno mesto u srpskom književnom i istorijskom pamćenju.

Istorija, dakle, ne potvrđuje svaki podvig koji je pesma pripisala Vuku Mandušiću. Ne znamo kako je izgledao, šta je govorio pred bitku niti da li je njegov džeferdar zaista imao posebno mesto u njegovom srcu. Ali znamo nešto važnije: sa malim četama ulazio je duboko iza neprijateljskih linija, borio se hrabro, ostajao je uz svoje ljude pred višestruko jačom vojskom i poginuo je na bojnom polju. Narodna poezija možda je uvećala njegova dela, ali nije izmislila njegovo junaštvo, koje je bilo dovoljno veliko da ga zabeleže čak i njegovi neprijatelji.