Postoje narodi koji svoju veličinu dokazuju teritorijom, bogatstvom ili brojem stanovnika. A postoje i oni koje istorija neprestano stavlja pred iskušenja toliko velika da ih na kraju najbolje opisuju svedočanstva ljudi koji im uopšte ne pripadaju.
Kada se pročita kako su se pre više od jednog veka o Srbiji sa poštovanjem izjašnjavali francuski književnici, ruski carevi, američki predsednici, britanski premijeri, nemački kancelari, švajcarski naučnici i francuski maršali, vidimo da su njihove reči mnogo više od lepih citata, one su ogledalo jednog naroda i vremena.
Priča počinje 1876. godine. Dok je Srbija vodila težak rat protiv Osmanskog carstva, Evropa je uglavnom ćutala. Tada je glas podigao jedan od najvećih pisaca svog doba, Viktor Igo.
„Srbiju kolju. Evropa ima dužnost“, napisao je u svom čuvenom apelu, optužujući tadašnje sile da okreću glavu pred stradanjem jednog malog naroda. U vremenu kada nije bilo društvenih mreža ni televizije, njegov tekst obišao je kontinent i postao jedan od prvih velikih međunarodnih poziva da se zaštite Srbi.
SAZNAJTE VIŠE:
Nekoliko godina kasnije, drugi velikan evropske politike posmatrao je Balkan mnogo hladnijeg srca. Nemački kancelar Oto fon Bizmark nije bio romantičar. On je razmišljao kao državnik. Zato je upozorio da će veliki evropski rat jednog dana izbiti upravo zbog „neke proklete gluposti na Balkanu“.
Šesnaest godina posle njegove smrti, pucnji u Sarajevu pokrenuli su upravo ono čega se plašio. Kasnije je nastala i legenda da je Bizmark na samrti izgovorio „Srbija“. Istoričari za to nisu pronašli dokaz, ali sama činjenica da je takva priča nastala govori koliko je njegovo upozorenje ostalo duboko urezano u evropsko sećanje.
Kada je Austro-Ugarska u leto 1914. poslala ultimatum Srbiji, malo ko je očekivao da će jedna mala balkanska država postati tema rasprava u parlamentima najvećih sila sveta.
Britanski premijer Dejvid Lojd Džordž tada je otvoreno govorio da Srbija nije bezgrešna, ali da nijedna evropska država nije prihvatila toliko teških uslova koliko je prihvatio Beograd. Za njega je pokušaj da se Srbija vojno slomi predstavljao opasan presedan koji će zapaliti čitavu Evropu.
U Petrogradu je ruski car Nikolaj II poslao telegram regentu Aleksandru koji će promeniti istoriju. Poručio je da Rusija „ni u kom slučaju neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije“. Nekoliko dana kasnije počela je mobilizacija, a zatim i Prvi svetski rat.
Ono što je usledilo malo ko je mogao da zamisli.
Srpska vojska prošla je Albansku golgotu, izgubila stotine hiljada ljudi, ali nije nestala. Na Krfu se oporavila, na Solunskom frontu ponovo ustala i 1918. probila linije koje su godinama smatrane neosvojivim.
Francuski maršal Luj Franše d’Epere govorio je da su Srbi svoju slobodu osvojili sopstvenim junaštvom. Žorž Klemanso isticao je da Francuska nikada neće zaboraviti Srbiju, dok su brojni francuski generali tvrdili da su upravo srpski vojnici dali odlučujući doprinos završnici rata na Balkanu.
SAZNAJTE VIŠE:
Ni Amerika nije ostala nema.
Predsednik Vudro Vilson naredio je da se 28. jula 1918. godine srpska zastava zavijori iznad Bele kuće. Istog dana pozvao je američke škole da obeležavaju Dan Srbije, u znak poštovanja prema narodu koji je izgubio gotovo trećinu stanovništva u Velikom ratu.
Malo koja država na svetu doživela je takvu počast od Sjedinjenih Američkih Država.
Posebno mesto među svim strancima zauzima Arčibald Rajs.
Švajcarac po rođenju, naučnik po profesiji, u Srbiju je došao da istraži ratne zločine. Ostao je do kraja života.
Njegovo „Čujte, Srbi!“ i danas je možda najiskrenije delo koje je jedan stranac napisao o našem narodu. U njemu nema laskanja. Rajs hvali srpsku hrabrost, čestitost i sposobnost da podnese najveće žrtve, ali jednako otvoreno upozorava na korupciju, nejedinstvo i zaboravljanje sopstvenih vrednosti.
SAZNAJTE VIŠE:
Tokom decenija nastale su i brojne istorijske legende. Nemačkom caru Vilhelmu II pripisuju se reči da je „šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo ishod rata“, Talejranu misao da će Evropa preko Srba ponovo osvojiti Carigrad, Garibaldiju divljenje srpskoj borbi za slobodu, a Vinstonu Čerčilu tvrdnja da nijedan saveznički narod nije podneo veće žrtve od Srba.
Za neke od tih izjava postoje posredni izvori, za druge ne postoje pouzdani dokazi. Ali sama činjenica da su preživeli više od jednog veka govori koliko je snažan utisak Srbija ostavila u evropskoj istoriji.
Ugled jednog naroda ne nastaje zato što ga drugi hvale. Nastaje onda kada svojim delima natera druge da o njemu govore.
Zato ove reči nisu samo uspomena na prošlost. One su podsetnik da se međunarodno poštovanje nikada ne dobija zauvek. Ono se iznova osvaja hrabrošću, dostojanstvom, žrtvom i sposobnošću da i u najtežim trenucima ostaneš na pravoj strani istorije.
OSTALE TEME:
Izvor: Serbian Times; Foto: ChatGPT prompt by Serbian Times