STOPAMA JUNAKA SA SOLUNSKOG FRONTA: Mali Nikola se popeo na Kajmakčalan i zapalio sveću na mestu gde mu je čukundeda krvario!

Nije bilo lako, ali kada te srce i velika želja vode, ništa nije nesavladivo.

Uspon na Kajmakčalan, i trenutak kada sam stao na mesto gde je moj čukundeda Jovan Vujović (1885-1975) bio pre 110 godina i bio ranjen, zauvekmi se u sećanje. Na vrhu tog svetog mesta, zapalili smo sveće, a ispred kapele koju je sagradio kralj Aleksandar Karađorđević, iz naših grla se, valjda od uzbuđenja i navrlih emocija, spontano zaorilo „Tamo daleko“. A onda smo svi uglas, kao zavet, uzviknuli slogan iz mog rada: „Da se čuje…da se čuva… da se pamti!“.

Još pod utiskom putovanja i svojevrsnog hodočašća na Kajmakčalan, na Vidovdan, to nam besedi mlađani Nikola Birčani, svršeni šestak osmoletke „Mihajlo Pupin“ iz Veternika, jedan od petoro pobednika konkursa „Moj junak sa Solunskog fronta“, u organizaciji organizacije „Kajmakčalan 1916“. Nikola je potomak i Ilije Birčanina, čije prezime s ponosom nosi.

KUĆI SE VRATIO PONOSAN

Ova, kako Nikola kaže, jedinstvena avantura, ne bi bila moguća bez Biljane Marčete i Jane Todorović iz organizacije „Kajmakčalan 1916“ i Jovana P Milinkovića vodiča, koji su organizovale put za pobednike konkursa „Moj jinak sa Solunskog fronta“, ali i poštovaoce div-junaka iz Republike Srpske i Kosova i Metohije i pružili im priliku da se povežu i ispune želju da prođu stazama kojima su im preci koračali.

-Kući sam se vratio ponosan jer sam čuvar sećanja na slavne pretke – iskreno će osnovac Nikola Birčanin. – Želja mi je da ponovo posetim Kajmakčalan.

-Uspon na Kajmakčalan bio je najteži i najdragoceniji trenutak putovanja – otkriva nam Nikola glasom punim emocija. – Uspon na mesto najkrvavije i najznačajnije borbe na Solunskom frontu je nešto, što svako mora da poseti i doživi. Ali, i druga mesta da bi shvatili šta su naši preci uradili za nas i svoju otadžbinu. Kvar autobusa nas nije sprečio da prođemo putem ratnika. Metar, po metar, savladavali smo uspon pun izazova. Osećali smo umor, ali misao o precima, koji su uz borbe došli do vrha su nam dali snagu.

Koračajući po sivom kamenu, koji je na pojedinim mestima na suncu blještao kao da je posut dijamanstkim prahom, stremeći ka vrhu, Nikola, ali i ostali učesnici prelazili su, kako nam kazuje, preko zaraslih rovova iskopanih u tom kršu, dubine manje od pola metra. U njima su pronalazili i po koji metak, svedoke krvavih borbi pre više od veka.

-Nailazili smo i na delove bodljikavih žica koje su vojnici kidali golim rukama da bi savladali neprijateljsku prepreku – prepričava nam Nikola prizore na koje su nailazili usput, dok se penjao sve vreme zaognut srpskom trobojkom. – U nekom od tih rovova se borio i moj čukundeda Jovan. On je bio ranjen, a mnogi drugi vojnici su život dali za slobodu svih nas.

Opisujući put do Kajmakčalana, Nikola veli da je prva stanica bila spomen kosturnica Udovo u Severnoj Makedoniji, mesto sećanja na srpske vojnike stradale 1915. godine. U blizini je spomenik u Polikastru, gde je bila komanda srpske vojske i saveznika, u obliku petougaone piramide i buktinje na vrhu.