Srbija je dostigla svoj istorijski maksimum za vreme cara Dušana, a u okvirima tadašnjeg sveta bila je rastuća sila čija ekspanzija nije dugo potrajala.
On je zbog svojih osvajanja, ali i načina vladanja zaradio poznati nadimak Silni, a često se i danas, toliko vekova kasnije, njegovo ime sa strahopoštovanjem spominje i među običnim stanovništvom.
Zanimljivo je zaviriti u istoriju, u dvorane i odaje starih dvorova i saznati kako se to nekada živelo, šta se jelo, pilo i šta se vrednovalo.
Naravno, Srbi su nadaleko poznati kao veliki gurmani, a da li je tako bilo i u ta stara, slavna vremena carevine.
Na kvalitetnu hranu i piće oduvek se polagalo dosta pažnje, pa je tako bilo i u vreme cara Stefana Dušana Nemanjića. Na njegovoj trpezi uglavnom se moglo naći meso, kao i riba, a sa osvajanjem novih teritorija pristizali su i raznorazni novi začini.
Ovo su samo neki karakteristićni recepti vlastele onog doba.
Šljive punjene kozijim sirom u slanini
Ima podataka da je ovo jelo bilo u upotrebi u Srbiji 1393. godine.
Suve šljive se potope u vodu da omekšaju, izvade se, ocede i osuše. Kada im se odstrane koštice, na njihovo mesto stave se orasi u komadima i kozji sir.
Sve se obmota tanjim šnitama slanine i peče na žaru. Jelo se obično služilo na komadićima pšeničnog ili ražanog, zapečenog hleba, piše Istorijski zabavnik.
Posle Dušanovih osvajanja, Srbi su imali svoje solane u Albaniji i Grčkoj. Od ostalih začina, koristio se biber, majčina dušica, hajdučka trava, metvica, a dopremani su šafran, cimet, mirođija, karanfilić… Med je najčešće zamenjivao šećer.
Povrće nije bilo “na ceni”. Zvalo se zelje, a kada bi pominjali “ljuto zelje” mislili su na luk i rotkve. Tu i tamo, mogao je da se pojede crni i beli luk, kupus, zelena salata, rotkvice, maslačak, blitva i dosta vrsta pečuraka.
PROČITAJTE VIŠE:
Piletina u medu
Ovo jelo datira iz XII veka, a poznato je da se služilo na dvoru od vremena Stefana Prvovenčanog.
Pileće grudi se blago usole i dobro istrljaju medom. Ovakvo meso se ostavi da odstoji dva sata, pa se uvalja u pšenično brašno i prži na masti dok ne dobije zlatnu boju. U posudu u kojoj se meso pržilo sipa se belo vino, beli luk i malo majčine dušice, pa se tim sosom preliva meso i tako služi.
Osim mesa, mleko i svi proizvodi od mleka (sir, kajmak …) su bili prave poslastice i rezervisane za posebne prilike i vlastelu. Neka “stara” srpska jela tada su bila “mlada”, pa su se kako na dvoru tako i među običnim svetom, jele gibanice, proja, cicvare, popare…
E sad … ovako dobra hrana mora i da se zalije. Izbor pića nije bio tako veliki, ali se pilo kvalitetna “kapljica”. Na dvoru je, medovina (alkoholni napitak od meda) bila glavno piće, a točilo se i pivo koje se u Istočnoj Srbiji zvalo “alovina”.
Ipak, upravo su preci cara Dušana u Srbiji ustanovili vinogradarstvo, a čak je i postojao zakon kojim se zabranjivalo dodavanje vode u vino. Car Dušan je imao veliki podrum u okolini Prizrena, pa se na njegovom dvoru točila “dobra vinska kapljica”.
Biftek sa belim lukom
Ovaj recept datira sa kraja XIII veka.
Iseckati srednje komade junećeg bifteka u potopiti u rasol od kupusa da odstoje jedan dan.
Onda se izvade, prosuše se i istrljaju belim lukom i maslinovim uljem.
Tako pripremljeno meso se peče na žaru. Gotovo meso se preliva sosom od crnog vina, meda, pečuraka i kupina koji se pšeničnim brašnom povezuje do srednje gustine.
POVEZANE TEME:
IZLIVENA OD RUČKE KARAĐORĐEVOG TOPA: Evo kako izgleda jedina sačuvana kruna srpskih kraljeva!
Izvor: Luftika
Foto: MidJourney prompt by Serbian Times
