Kada novinar objavi knjigu, to znači da je iza njega debele kilometraža, silne napisane rečenice i proživljena tri života prosečnog građanina ove planete. Tako je to i u slučaju Vladimira Lojanice, užičkog novinara koji sebe više voli da naziva reporterom, jer je svoj profesionalni vek proveo najmanje u redakciji, a najviše na terenu, tabanajući prostranstvima uzduž i popreko Zapadne Srbije.
Knjiga reportaža “Gluv je dan bez ljudi”, inače prva Vladimirova, bavi se “sudbinama „malih“, običnih, zaboravljenih, časnih ljudi koji tavore svoju muku za koju ih niko ne pita”.
-To su naše divne komšije i zemljaci, nepravedno skrajnutu u hladovinu polusveta, novih idola i trendova današnjice. Njihove priče se danas teško prodaju savremenom čitaocu jer u njima nema ništa skandalozno što bi se moglo pripisati uz naslov da bi namamilo publiku da pročita tekst. Usamljen, siromašan, obespravljen, ali vredan, uzoran – taj i takav čovek je neko zbog koga ne gori internet, kaže Vladimir Lojanica za Serbian Times.
Ono što je otkrio radeći sa tim “malim ljudima” i čuo u razgovoru sa njima, kako veli, obogatilo ga je većom mudrošću od one koju je pokupio slušajući po medijima sve te “poznate i izvikane face”.
-Radeći ove priče ostalo mi je upečatljivo da me je svako od tih ljudi jedva dočekao da mi ispriča svoju muku. Ne zbog toga da bi od mene tražili pomoć, nego samo iz razloga da se čuje za breme na njegovim leđima. Neka ova knjiga bude spomenik tom narodu, a usput bih njom da krunišem moj dosadašnji rad na polju najtežeg ali i najlepšeg novinarskog žanra – reportaže. U kući, kafani, na ulici, stadionu, pecanju, kud god – gluv je dan bez ljudi. Posve najgluvlji, a mene taj muk najviše tišti u zapustelim srpskim selima, kaže Lojanica.
Knjiga “Gluv je dan bez ljudi” je zbirka 57 reportažnih i ljudskih priča objavljenih u „Blicu“ od 2008. do 2021. Reportaže su podeljene u sedam tematskih poglavlja, a izdavač je Biblioteka „Ljubiša R. Đenić“. Urednik izdanja je Zoran Šaponjić, a recenzent Mihailo Medenica, još dva vrsna srpska novinara-reportera.
Tekst: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva
