Connect with us

Istorija

PRIJATELJ U BURNIM VREMENIMA: Džordž Kenan – američki diplomata koji je voleo Srbe, Banat i Žiču! (FOTO)

Published

on

U Beogradu je prošle nedelje otkrivena spomen ploča nekadašnjem ambasadoru Sjedinjenih Američkih Država (SAD) Džordžu Kenanu na mestu nekadašnje ambasade te zemlje. Ni malo slučajno, i toliko zasluženo, piše N1.

U ovom feljtonu saznaćete kako je Kenan dosegao neslućene diplomatske visine, zatim o njegovim beogradskim danima, izrazito ličnim, prijateljskim i neizmerno zanimljivim, o njegovoj fascinaciji Srbima i našim jezikom, Banatom, Šumadijom, večerama sa Kočom Popovićem i odnosom sa Titom.

Džordž Frost Kenan. Život ga nije mazio. Sa dve godine je izgubio majku, a već sa osam bio je uz maćehu u Nemačkoj i učio novi jezik. Nakon završene vojne škole u Viskonsinu, 1921. stiže na Prinston. Usamljenost i teškoće na kratko je prekidalo oduševljenje delima Skota Ficdžeralda i predavanjima istoričara Džozefa Grina koja su mu usadila nemilosrdnu besprekornost.

Introvertnom Kenanu nije prijao elitizam „Ajvi lige“, niti je kao dete Srednjeg Zapada našao nišu američkom Istoku. Ipak, dobija diplomu iz istorije, i umesto prava, koja su bila preskupa, odlučuje se za službu spoljnih poslova SAD.

Put po Evropi

Ređaju se službovanja, Ženeva, Hamburg, pa doškolovavanje na orijentalistici univerziteta u Berlinu (gde su mu profesori bili Hoetsch i Stahlin, dva doajena u oblasti istorije Rusije). Faktički je krenuo putevima rođaka njegovog dede Džordža, koji je u 19. veku bio ekspert za carsku Rusiju, istu onu koja će obeležiti i njegov karijerni i privatni život.

Paralaleno sa tim, nehajno, ovladava i jezicima – nemačkim, francuskim, poljskim, češkim, portugalskim, norveškim (zaslugom supruge, Norvežanke). Na ovaj niz će se kroz neko vreme nadovezati i srpski.

Tada je stasavao, ispostaviće se, najostvareniji student političkih nauka svog vremena, od kojeg teško da je postojao bolji poznavalac istorije prostora Rusije, njenog uticaja, ali i odnosa, koegzistencije dve suprotstavljene sile – SAD i Rusije.

Radio je kao treći sekretar u Rigi, Talinu – službovanje u rangu nastavka studija, njegova fascinacija Rusijom samo dodatno dobija zamah.

Kada su SAD zvanično uspostavlje diplomatske veze sa Sovjetskim Savezom sredinom 1930-ih, za vreme Frenklina Ruzvelta, odlazi sa ambasadorom Vilijemom Bulitom u Moskvu, uz još dva činovnika to je od ambasade bilo sve! Bez šifri, kurira, čuvara. Tu ostaje do 1937.

Sin Džordža Kenana, Kristofer, otkriva spomen-ploču / U.S. Embassy Belgrade

O Staljinu

Bulita nasleđuje Džozef Dejvis sa čijom se politikom nikako nije slagao. Čistke Josipa Staljina za njega nisu imale nikavu vrednost niti je Dejvis osećao važnost odnosa dve sile. . Daje ostavku i odlazi u ruski odsek Stejt departmenta u Vašington. Već sa 34 godine piše svoje memoare, i biva pomalo razočaran u rigidnost spoljnih politika, uključujući i onu sopstvene zemlje.

Zanimljiv je njegov lični dojam Staljina iz tih dana.

“Omalen, mršav. No, sa druge strane u njegovim crtama bilo staložene, zbijene snage i grube lepote. Nepripremljen posetilac nikada ne bi pogodio kakva duboka proračunatost, ambicija, vlastobljubivost, ljubomora, okrutnost vreba iza tog pročelja. Neoriginalan u bilo kakvom kreativnom smislu, oduvek je bio najprijemčiviji učenik.

Kolege su mi pričale za taj žuti bljesak njegovih očiju, u buktanju pretnje i gneva, kada se na tren okomio na nekog nesretnog potčinjenog, pakleni sadizam kada bi na diplomatskim večerama ponižavao zajedljivim zdravicama, samo da bi pokazao moć. Kada sam ga prvi put sreo, znao sam da se nalzim pred jednim od najznamenitijih ljudi na svetu, nemilosrdnim,. ciničnim, prepredenim, ali zbog svega toga, jednim od istinski velikih ljudi našeg doba”

Nakon epizode u Americi, odlazi u Prag, gde mu je šef bio niko drugi do Vilbur. J. Kar, tvorac službe Stejt departmenta, doživljava dolazak Hitlerovih trupa, betonska skloništa, legendarnu Martu Gelhorn, koja mu je u bundi sa predivnom zlatnom kosu upala u kancelariju i upitala “zašto Amerika nešto ne preduzme?”.

U berlinskom službovanju ga dočekuje Hitlerova objava rata SAD nakon Perl Harbura, iako su Berlinci bili najmanje nacifizirani, te su vest o padu Pariza dočekali sa ćutanjem i nevericom. Posebno je protiv rata agitovao Gotfrid Bizmark, unuk čuvenog kancelara.

Režim i preokupacije običnih ljudi, to su uvek bila dva sveta.

Biva ambasador u Lisabonu, gde obezbeđuje upotrebu Azorskih ostrva američkoj mornarici, pa savetnik u Londonu, nakon čega sledi ponovo Moskva, gde je bio zamenik šefa misije pod ambasadorom Herimenom (1944-1946).

“Dugi Telegram” i članak “X”

Nije slučajno istoričar Džon Luis Gedis rekao da je “Kenan spasao svet”, jer je Hladni rat mogao da bude daleko gori, odnosno prilično vruć, posebno zbog nukelarnog oružja.

A kako se razvila ideja dugog Hladnog rata, verzija odnosa koja nikada pre nije postojala u antagoznimima velikih sila? Svi vodeći američki planeri su nuklearni rat smatrali izvesnim 1946. i 1947. Osim Kenana.

On je nakon rata i proglašenja pobede zaključio da Rusi neće moći da održe vojnu hegemoniju nad celim osvojenim područjem, da za očuvanje svetskog mira nije nužna puna saradnja sa Rusima, i da Zapadu ne preti opasnost od ruske invazije već od komunističkih partija u tim zemljama.

Kenan je 1946. u Moskvi, smislio treću alternativu, koju je ubrzo elaborirao u Vašingtonu. Ideji obuzdavanja (containment), osnovi američke hladnoratovske strategije, koja je presudno oblikovala svet i odnose dve sile, uvod je bio čuveni “Dugi telegram” sa 8000 hiljada reči u kojem je pokušao da ubedi establišment u svojoj zemlji da odustane od planova za saradnju sa sovjetskom vladom u korist politike sfere uticaja u Evropi kako bi se smanjila moć Sovjeta.

Taj tekst ga lansira u službi, pa u Vašingtonu postaje prvi pomoćnik za spoljne poslove.

O dva koncepta življenja možda najbolje govori jedan isečak iz Kenanovih memoara u kojem razgovara sa jednim moskovskim zvaničnikom koji mu je rekao – “ovde moramo imati diktaturu, ako ga prepustimo sebi, naš narod neće znati meru. U njemu nema ograničenja. Postao bi neobuzdan”.

Kenanu nisu toliko smetale te razlike koje je uvažavao, koliko manir Rusa da prijatelje (tada su dve zemlje bile saveznici) drže na odstojanju, u kojem svako ima svog dodeljenog špijuna. Sa druge strane je uveliko pred Jaltu kritikovao Ruzveltov pristup problemu Istočne Evrope i statusa Poljske.

Na to se nadovezao tekst od četiri poglavlja u izdanju Forin Afersa iz jula 1947. pod pseudonimom „X“ – Izvori sovjetskog ponašanja, koji nije otpočeo naglašavanjem tradicionalnog i instinktivnog ruskog osećaja nesigurnosti, već je umesto toga naveo da je Staljinova politika oblikovana kombinacijom marksističko-lenjinističke ideologije, koja se zalagala za revoluciju kako bi se pobedile kapitalističke snage u spoljnom svetu.

Kenan je smatrao da glavni element svake politike Sjedinjenih Država prema Sovjetskom Savezu mora da bude dugoročno, strpljivo, čvrsto i budno suzbijanje ruskih ekspanzivnih tendencija.

Verovao je da je vreme na strani Zapada, u kojem će se Sovjetski Savez urušiti pod sopstvenim kontadiktornostima, istim onim o kojima su pričali Marks i Lenjin o kapitalizmu, samo u inverziji Džordža Kenana, u čijim očima je Staljin trebao neprijateljsko okruženje kako bi legitimizovao svoju autokratiju. To smo i mi doktorirali. Kroz protok tog vremana ruski narod, a možda i njeni lideri će postati svesni nesposobnosti sistema, što se u suštini i dogodilo.

Rehabilitacija Evrope, vraćanje samopouzdanja kroz demokratiju i kapitalizam, sve ono što se sprovelo kroz Trumanovu doktrinu i Maršalov plan, bile su njegove zamisli.

Tekst je prerastao u doktrinu, a kasnije i u zvaničnu spoljnu politiku administracije.

Ruski klasici

Gidis, jedini zvanični Kenanov biograf, je u svojoj knjizi, intimnom portretu, “Džordž Frost Kenan”, za koju dobio nagradu “American Book Critics Circle” nagradu, uz Pulicera, ušao je u korene njegovog shvatanja Rusije, napominjujući da je Kenanov optimizam za mogućnost promena u Sovjetskom Savezu došao je kroz proučavanje ruske istorije, međunarodnih odnosa.

Ali najviše kroz velike ruske pisce i romane iz perioda Carske Rusije. Puškin, Turgenjev, Gogolj, Dostojevski, Tolstoj, Čehov. Kroz njih je osetio je da je boljševizam samo tranzicioni fenomen u ruskoj istoriji, a da će duboko ukorenjena ruska kultura odoleti nametnutom marksizmu, koji je svoje uzore imao upravo na Zapadu.

Kako je znao da se nacionalni karakter nije promenio? Putovanjem po Rusiji, koliko god je mogao usled ratnih restrikcija i ograničenja. Juna 1945. na putu ka Novosibirsku iz Moske vozom imao je prilike da poseti industrijske oblasti, farme, a na povratku avionom do Omska skoro se zaljubio u jednu devojku, koja je bila faktički nepismena. Pojeli su ručak, izvukao je Tolstojevog “Petra Velikog”, čitajući glasno na predivnom klasičnom ruskom. Ostatak putnika se okupio da čuje ruskog klasika u američkoj izvedbi. “Sve ovo nakon najveće ruske pobede”, pomislio je. Delovalo je da je kultura daleko jača od Staljina.

Ruse je smatrao velikim i dopadljivim narodom kome treba finansijski pomoći. Ali tu dolazi ono čuveno, ne možete pomoći narodu, a da ne pomažete režimu, a ne možete ni oštetiti režim, a da to isto ne učinite narodu. Uzdržavanje je delovalo kao dobitna kombinacija.

Čehov

Kada se Kenan vratio u SAD nakon “Dugog telegrama”, držao je predavanje na Jejlu, posvetivši jednu trećinu Antonu Čehovu. Mnogi nisu shvatili dubinu njegove analogije i prikaza “Kuće na sprat”, u kojoj seljaci neće da se na proplanku zida škola.

U knjizi jedan čovek kaže “dajte im vremena, pažljivo ih podsećajte zašto je to u njihovom interesu, i vremenom će se pojaviti neko sa sopstvenom inicijativom, ukloniće drveće, kamenje i imaćete svoju školu za četiri, pet godina, ukoliko im dopustite da oni budu sopstvena ideja”.

To je verovao i Kenan, marksizam i lenjinizam moraju da postanu ideja neuspeha, reformisani ili odbačeni, ali nenasilno, što zahteva strpljenje i predikciju.

Kenanova najveća frustracija je što nije postao biograf Čehova, arhitektura obuzdavanja nije mu tome bila ni blizu. Jednom je na predavanju zaplakao prisećajući se Čehovljeve priče u kojoj jedan dečak hodi sam kroz prazno nebo i pustoš, nešto sa čime je mogao da se poistoveti, ostavši rano bez majke.

Da je Ruska crkva imala svoju eparhiju u Prinstonu sasvim sigurno bi joj se Kenan priključio pre nego Prezbeterijancima.

NATO

Bio je protivnik ekspanzije Nato pakta, za koju je verovao da će izolovati Rusiju i da će se problem primarno ekonomsko-politički nepotrebno militarizovati jer “Rusima nije padalo na pamet da protiv nas upotrebe ratne snage”. Nije verovao pisanim ugovorima o savezništvu, i bio je protiv ulaska Grčke, Turske i Italije u Nato, svojevrsnog zaokruživanja Rusije, koja je osetljiva na logiku sile.

Na njegovim linijama danas je Džon Miršajmer, vedeta međunarodnih odnosa i realista, koji je uzburkao javnost kritikom američkog poimanja rata u Ukrajini, u kome po njegovom mišljenu “ona nesvesno približava Rusiju svom najvećem protivniku, Kini”. Kenan je nesumnjivo pripadao plejadi američkih intelektualaca koji su oduvek tražili fleksibilniji politički i svaki drugi pristup savremenom svetu.

Godine 1952. postaje ambasador u toj SSSR-u, da bi godinu dana kasnije napustio diplomatsku službu i postao predavač na Prinstonu, Čikagu i Oksfordu.

“Mi smo, ako se teritorija i stanovništvo posmatraju zajedno, jedna od velikih zemalja sveta – čudovišna zemlja, moglo bi se reći, zajedno sa ostalim, kao što su Kina, Indija, nedavni Sovjetski Savez i Brazil. I postavlja se pravo pitanje da li „veličina” u političkom telu nije zlo sama po sebi, osim politike koja se vodi u njeno ime?”. Džordž Kenan

Prijatelj u Beogradu

Godine 1961, dok je predavao semestar apsolventima univerziteta Jejl, Džordžu Kenanu je zazvonio telefon – na liniji je bio predsednik Amerike Džon. F. Kenedi. „Da li biste želeli da budete novi ambasador u Poljskoj ili Jugoslaviji?“ glasilo je pitanje Džordžu Frostu Kenanu. Na obostranu radost, ispostaviće se, izabrao je drugu opciju, nakon što su njegove knjige iz područja spoljne politike i diplomatije ovenčane Pulicerovom i National Book nagradom.

Ali to nije bio prvi poziv, tri godine pre toga, Kenedi je u razgovoru sa Kenanom izrazio divljenje njegovim Reit predavanjima, suprotstavljanju politici državnog sekretara Ačisona vezanu za politiku prema Sovjetskom Savezu, demilitarizovanje i stvaranje jedinstvene Nemačke. Bio je i treći poziv dok se Kenedi odmarao na Jamajci par dana pre preuzimanja dužnosti, u kojem se u čitavom tonu razgovora divio njegovim opservacijama iznetim u razgovoru za Bi-Bi-Si.

Možda je za Kenedija najveći živi intelektualac bio čuveni francuski političar, pisac, avanturista, Andre Malro, ali kada je diplomatija u pitanju tu svakako dileme nije bilo. Ni za mnogo druge.

Pošto je Kenan proučavao naš jezik i istraživao srednjeveknovnu Srbiju, ovladao je i komplikovanim odnosima različitih vera i naroda, pratio je Titov politički razvoj u Rusiji, uz to bio i odličan poznavalac komunističke partije, pa je prirodno više težio Beogradu.

A vreme njegovog postavljanja, 1961. godina bila je ključna za poljuljano samopouzdanje Amerikanaca, jer Rusi prvi lete u kosmos i vrše nuklearne probe, na Kubi u jeku invazija u Zalivu svinja, berlinski zid se podizao 13. i 14. avgusta.

Njegova ambasadura bila je važna, i u svetskim okvirima. Magazinu Tajm to je bila glavna tema uz postavljanje Džona Galbrajta u Indiji 1962. Kenedi je dao obećanje da će postaviti najtalentovanije među Amerikancima.

Ciljevi – dobri odnosi i nezavisnost od Sovjeta, osnaživanje uticaja na Balkanu. Podseća na vreme danas, na izbore koji će nas odrediti u narednim decenijama. Stoga je uloga sadašnjeg ambasadora Kristofera Hila, koji dolazi sa besprekornim diplomatskim kredencijama, skoro jednako važna kao Kenanova, pa će i on morati da ponese njegovo breme, ako ne i veće, pa da se, uprkos svim razlikama, konačno realizujemo kao trajni prijatelji, na brojnim temeljima, na koje se uhvatila prašina i zaborav.

Beograd, toplina Banata i Žiča

Te 1961, početkom maja, došao je na železničku stanicu sa ženom, dvoje dece i psom, od koje je jedno, Kristofer, otkrio spomen ploču svom ocu u Beogradu 13. juna.

Za njega je Beograd bio najbogatije, najprijatnije iskustvo u celokupnom službovanju. Što zbog prirode zemlje, što zbog relativno srećnih političkih okolnosti. Putovanje puno boja, otkrića, toplih i bogatih ličnih odnosa.

A naša geografija, nije mogla da bude bliža epicentru političkih relacija dunavskog basena i jugoistoične Evrope, koja je vekovima razdvajala Vizantiju od Rima, Istočno i Zapadno hrišćanstvo, Otomansku imperiju i Habzburšku monarhiju.

Iako je Jugoslavija bila veličine Viskonsina, za njega je bila “Amerika u malom”, sa planinama, morem, ravnicama. Ne čudi što je obožavao banatske ravnice, ali i vinograde Šumadije, planine i srednjevekovne manastire. Jednom prilikom ga je u crkvi u centralnoj Srbiji dočekala devojčica sa vrelom pitom od sira uz obrazloženje “zbog toga što ste stranac u blizini moje kuće”. Sa učiteljem srpskoj jezika, koji mu je postao prijatelj, voleo je da kolima putuje do manastira Žiča.

“Ako neko leti iz Sofije za Rim, Beograd izgleda kao Rim, a ako neko leti iz Rima za Sofiju, Beograd izgleda kao Sofija. Ako odete, kao što sam ja iz Beogradu u Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku, to su bile države koje nisu ličile na savremeni svet. u najboljem hotelu u Sofiji nije bilo toalet papira, ostavljali su novine u toaletima, a Beograd je već tada imao hotel Metropol.” Džordž Kenan

Beogad je bio potpuni kontrast njegovim ruskim danima. Naše ljude je, za razliku od Rusa, smatrao prijemčivim, kompetentnim i srdačnim, spremnim ne samo da saslušaju, već i da odgovore, a socijalne interakcije bile su potpuno normalne, dok su se u Rusiji svodile na okretanje leđa u potrazi za personalnim špijunima.

Iskrenost i otvorenost. To su te naše međe, taj koloplet preplitanju civilizacija i kultura, koji nas Zapadu čini toplim i širokogrudim, dok nas naše unutrašnje hladnoće (mislim na ceo region) čine nesnošljivim u našem lokalnom, regionalnom suživotu.

Džordž Kenan i Josip Broz Tito / Dragan Bisenić, “Mister X”

Šta mogu da promene oni?

Službujući u Jugoslaviji od 1961. do 1963. doživeo je uspon i pad, ushićenje i razočarenje. U to vreme američki odnos prema Jugoslaviji dosegao je najnižu tačku, uprkos Kenanovom trudu.

Odnose su usporavale američka birokartija, članovi kongresa, neobrazovanost zakonodavaca, anti-jugoslovensnke predrasude, šovinistička retorika, i nesposobnost da zarad svojih domaćih političkih poena priznaju ili prepoznaju pravo stanje stvari, čak i kada su u njihovom interesu. Sve one stvari koje danas zameramo EU, koje bi SAD mogle da promene.

Kenanu je smetalo kada su nam prodati avioni i za njih uzet novac, ali nisu isporučeni zbog birokratije. Slično je bilo i sa pomoći koja je ostala po strani jer smo bili deo rezolucije Captive natives iz 1959, predstavljeni kao deo sovjetskog bloka, iako smo suštinski od njega bili udaljeni miljama. Ekonomski odnosi (koji datiraju iz 1881, ekonomskim sporazumom dve zemlje) i pomoć, zagubili su se u pravnim zavrzlama, pa je postojao strah da za nove projekte i zajmove ponovo budemo zavisni od Moskve. Deža vu?

Ove forme i trivijalnosti su iste one koje zabezeknu Amerikance da kada dođu u Beograd, shvate da smo mi periferija Evrope, iza senki Rumunije (koja je na putu da nam pobegne, ukoliko već i nije) i Bugarske, isto onako kako su nekada i Kenana. Isto se odnosi i na Hrvatsku, kojoj ne manjka ni istog tog nacionalizma, korupcije, i odustva pravne države uprkos svim EU spregama.

A Metropol je i dalje tu, kao podsetnik.

Kenan se i tada stavio u odbranu Jugoslavije u američkoj javnosti, braneći njen status najpovlašćenije nacije, a kada u tome nije uspeo podneo je ostavku zbog nedovoljne američke podrške, što je bio ambasadorski gest bez presedana.

“Ambasador može biti koristan isključivo kada ima uticaj u svojoj zemlji”.

Znao je do koje granice možete da očukujete da se neko promeni. Njemu je bilo prihvatljivo da Tito ostane komunista, dok je širom otvorenih ruku prihvatao prijateljsko američko rame. Znao je da će bilo kakva dodatna isključivost pogoršati jugoslovensku ekonomiju. Eto putokaza.

U hladnom doček Tita oktobra 1963, gde su u Vilijamsburgu i ispred Valdorf Astorije demonstranti, od kojih su neki bili u nacističkim uniformama skandirali protiv zemlje saveznice, koja je bila među vodećima po broju žrtava u ratu, bio je jedina svetla tačka, i to na Prinstonu, pa mu je bilo puno srce što je jugoslovenska delegacija mogla da se vrati sa utiskom da je makar negde bila dobrodošla.

Isključivosti.

Šta možemo da promenimo mi?

Priča o strogoći Zapada koji nas nesvesno gura ka Rusiji, samo je jedan segment celokupne priče.

Postoji i ona o našem sedenju na dve stolice. Jula 1962. Američki kongres je usvojio program pomoći stranim državama u vrednosti od 4.6 milijardi dolara, ali uz veliku ljutnju na Jugoslaviju koja je osudila američke nuklearne testove, a nastavila da traži američku pomoć. Slično kao i danas.

Mi imamo najveću trgovinsku razmenu sa EU, putujemo u te zemlje, naši sugrađani prave biznis u Americi i Nemačkoj, ne u Novgorodu, Minsku i Groznom. O vrednostima i da ne govorim, koliko god ih nekada sitničavo secirali.

Iskustva sa američkim firmama su med i mleko, za ono što se dešava danas. Pitajte prosečnog Smederevca da uporedi U.S. Steel vreme sa današnjim. Američki imperijalizam je daleko od idealnog, niti je fer, što smo i mi osetili na svojoj koži, ali je krezuba beba za ruski, a oba navedena su nedonošče za ono što bi mogla da bude kineska verzija upravljanja svetom.

Za naše javno mnjenje Ziđin bi mogao da bude pokazna vežba. Pa hajde da se odlučimo. Legitimno je i da ta odluka bude Putin, Kadirov i Lukašenko. Ali onda da se zna jasna cena, i kurs bez prebacivanja na ugodni kanabe Zapada kada nam to odgovara. I da ne bude kukanja kada bogati Rus vaspitno drekne na mlađeg pravoslavnog brata, kao što je i na sve svoje okolne susede.

Kao što je i SNS promenio sopstvenu retoriku i kurs zarad vlasti, nisam siguran ni da će oni najglasniji “Rusi veći od Rusa” da budu toliki “Rusi”, kada ih realnost udari po džepu.

U vreme Kenana kompletna istočna Evropa je gledala progres i ishod jugoslovenskom puta u nezavisnost, lišenog tutorstva Sovjetskog Saveza. Da je taj put bio poraz, svi oni bi se ponovo okrenuli Sovjetima. Danas mi donosimo odluke, ponovo uz kašnjenje, što je pogubno, kakva god odluka bila, ukoliko se iznori u Velikom Trnovcu ikada privedu kraju.

Džordž Kenan i Josip Broz Tito / Dragan Bisenić, “Mister X”

Velike sile i poštovanje

Jedno je sigurno, odnosi su lakši sa velikima kada vas oni poštuju, koliko god bili mali. Tada vas i ne podcenjuju, kao što je Nikita Hruščov rekao za Tita i Jugoslaviju – “pustite ih, ne obraćajte pažnju, usamljeni neće uraditi ništa”.

Beogradska konferencija nesvrstanih, koju je kao spektakl videla i Moskva, sa 26 šefova država pokazala mu je suprotno. Godinu i tri meseca kasnije Moskva je morala da se pokloni Titu i pozove ga u zvaničnu posetu. “Kakav trijumf”, reče tada Kenan, “za čoveka njegove pozicije, koji američki ambasador bi sa ovim mogao da se takmiči?”.

Rastanak

Šetajući beogradskim ulicama 14. oktobra, Kenan je doneo odluku da napusti službu. Čak i u njegovoj nemoći odnosi su ostali netaknuti i stvarni. postao je pravi prijatelj, jer prijateljstvo i jeste bezuslovna kategorija.

Tada je i sa Titom imao potpuno neformalno veče na Brionima marta 1963, uz bocu vina, iako je i on znao da Džordž ne reprezentuje Ameriku, reprezentovao je za njega i više od toga. Tu dosta pomažu čast, integritet, osobenost. A Kenan je imao sve.

Nestao je most, koji da je duže trajao, ko zna koliko bi nas još zbližio. A daleko da je sve bilo loše. Jugoslovenska vojska, tada treća po snazi u Evropi, bila je barijera dvema silama, u korist evropskog mira.

U Jugoslaviji, Srbiji ponajviše, Glas Amerike je imao oko milion slušalaca dnevno. Pozajmljivale su se američke knjige, gledali filmovi. Kao i danas. Vreme džeza u Beogradu, slika Poloka i Vorhola na zidu Muzeja savremene umetnosti. Svakodnevica su bili dolasci zvezda poput koreografa Marte Grejem sa svojim pratiocem Bebe de Rotšildom, Luisa Armstronga, Kaunta Bejzija, Ele Fitcdžerald, Artura Rubinštajna, Boston Seltikse, holivudske zvezde poput Kirka Daglasa, Entoni Kvina, Teli Savalasa, Ričarda Vidmarka i Džordža Mejsona. A koga sam sve tek zaboravio, prvi mi na pamet padaju Majls Dejvis i Rej Čarls.

Doajen

Sada je jasno zbog čega spomen-ploča na mestu nekadašnje američke ambasade baš tu treba da bude. Zbog doajena starog kova, kome je diplomatija bila umetnost, a ne veština, usamljenika za koga se činilo da voli oprečne i nepopularne stvari. Prijatelja.

Malo je danas takvih političara. Diplomatski sistemi postali su preglomazni, teško da talenti poput Kenana, ukoliko i postoje mogu da budu opaženi. Diplomatije je sve manje lična, a sve više korporativna. Da je više političara poput Kenana, koji su do tih dubina pronicali u kulturu i srž nacija u kojima su službovali, sasvim sigurno bi odnosi cvetali, uz više uvažavanja i tolerancije. Ali površnost je mera 21. veka koja tinja u svim oblastima života.

Omaž Džordžu Kenanu, je sa druge strane i podsetnik kakvi odnosi mogu da budu, kada ih kreiraju dobronamrni i otvoreni ljudi, sa obe strane. Njegova priča je i bukvar svih naših grešaka, koje još uvek možemo da ispravimo, u obostranom interesu.

PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:

Izvor: N1
Foto: Dragan Bisenić, “Mister X”

Advertisement