Connect with us

Balkan

ŽIVI SAMA U DRVENOJ KOLIBI: Starica izgubila sina u ‘Oluji’, kuću joj razorio zemljotres, a sada ima i novu muku!

Published

on

“Godinama smo tražili Stevanovo telo, dali smo krv na analizu čim smo se vratili. Tek kad su nas pozvali da dođemo u Zagreb po ostatke, u meni je umrla nada da ću opet videti svog sina”, priseća se Milka Vorkapić iz zaselka Vorkapići podno Petrove gore.

Koliko uzastopnih nevolja čovek može podneti da ne poklekne, kakvu snagu treba imati da se ostane na nogama dok se život mrvi u krhotine a vreme nemilosrdno, iz dana u dan, steže svoj obruč nad sve slabijim i starijim ljudskim telom? Priupitali smo to 85-godišnju Milku Vorkapić iz zaselka Vorkapići podno Petrove gore, ženu čija je silazna putanja započela s Olujom, akcijom za koje je njen sin Stevan ubijen u izbegličkoj koloni negde oko Dvora. I ona je, naravno, bila u masi onih koji su bežali iz svojih domova u paničnom strahu i pokušaju da spase tek osnovno, živu glavu.

“Grmljavina topova i ostalog oružja postajala je iz sata u sat sve jača: bilo nam je jasno što se približava, pa smo i mi brže-bolje, samo s najnužnijim stvarima, odlučili pobeći, iako isprva s nadom da ćemo se brzo vratiti u svoje Vorkapiće. Ali kad sam videla kolika je kolona kojoj smo se priključili, shvatila sam da nas čeka dug put i da brzog povratka kući neće biti. Približavali smo se Dvoru kad je moj Stevan rekao da ide natrag potražiti svoju sestru Ranku i njenu tek rođenu bebu. Okrenuo se i otišao, a mi smo pod puščanom paljbom koja je oko nas započinjala ubrzali dalje, nastojeći uhvatiti korak s bezglavom kolonom. Poginuo je naočigled drugih očajnika, naših poznanika koji su videli kad je pao, ali mi to nisu hteli reći, znajući za moje slabo srce. Kazali su mi to tek kad smo se dokopali Srbije, nakljukavši me pre strašne istine nekakvim tabletama”, priseća se Milka suznih očiju.

Na dug put u neizvesno krenula je cela porodica na čelu sa suprugom i ocem Markom. Ranka i druga kći, Draga, u Srbiji su zasnovale svoje porodice, pa su ostale tamo, dok su se roditelji sami, čim je miris rata počeo jenjavati, vratili u Vorkapiće. Delili su teško breme stvarnosti sve dok Marko nije umro na samom početku novog milenijuma.

“Godinama smo tražili Stevanovo telo, dali smo krv na analizu čim smo se vratili. Tek kad su nas pozvali da dođemo u Zagreb po ostatke, u meni je umrla nada da ću opet videti svog sina. Rekli su mi da je poginuo još u koloni, ali ko bi u to poverovao: bilo mu je samo dvadeset godina”, kaže Milka.

Nedugo nakon što su Stevanovi posmrtni ostatci sahranjeni na mesnom groblju, preminuo je i Marko, koji je danima nakon sinove sahrane kopnio i onda samo izdahnuo od tuge. Markova smrt snažno je delovala na Milku, a spoznaja da će živeti sama gotovo ju je slomila. No uspela je nekako pronaći poslednje atome snage i nastavila se boriti sa životom koji nije bio jednostavan ni pre tragedija.

Malo po malo, njena se samotna svakodnevnica pretapala u nekakvu podnošljivu kolotečinu. Bilo je tako sve dok epidemija uzrokovana koronavirusom i banijski potres nisu u staričin život uneli novu dozu strepnje i strahova. Na njenu su kuću statičari nakon trešnje nalepili crvenu naljepnicu, upozorivši je i usmeno da u nju više ne sme ulaziti.

“Lako je to njima bilo reći, pa potom uteći. Obećali su da će se vratiti, ali ovamo više nisu navraćali. Preselila sam u staru drvenu kućicu, ali ne odgovara mi baš boraviti u njoj, severac probija kroz daske i nikako da se ugrejem. Nakon potresa su mi došla deca da vide kako sam, obložili su zidove nekakvim papirima, ali nije baš pomoglo. Kad je vetar, jednako je hladno, samo što sada papir šuška na sve strane. Zato sam zamolila susedu da u moje ime podnese zahtev za obnovu. Ja zbog posledica srčanog udara koji me zadesio još na Stevanovoj sahrani ne mogu nikuda. Tako da mi možda i obnove kuću, ali sve nekako sumnjam da će do toga doći”, kaže starica kojoj 1400 kuna penzije jedva pokrije najosnovnije životne potrebe i troškove.

Doktora ne posećuje jer prevoz do prve ambulante nema čime da plati, pa joj najnužnije lekove pošalju ili donose ćerke kada dolaze u posetu. Poslednjih par godina život joj dodatno zagorčava i jedan sused.

“Neću vam reći kako se zove taj napasnik, jer se bojim da mi ne napravi još veće zlo. Posećuje me noću pa lupa na vrata, a nekad mu se pridruži još jedan. Onda me zajedno plaše, viču da nemam pravo ovde da budem i psuju mi sve žive i mrtve. Jedan moj rođak ih je prijavio, ali mi se nekako čini da policija štiti te razbojnike. Možda imaju plan da me spakuju u nekakav dom, pa da onda zagospodare mojim imanjem. Kad smo bežali u Oluji, ostavili smo iza sebe 29 krava s par telića, svinje i živine, a kasnije sam doznala da ih je napasni komšija prisvojio i prodao. Ma neka mu, sretno mu sve bilo, no što me sad ne ostavlja da se u miru borim sa svojom mukom”, kaže.

I tu nije kraj nevoljama Milke Vorkapić. Naime, nije priključena na vodovod, pa svaku litru potrebnu za piće, pranje ili pripremu hrane mora izvlačiti iz bunara, a kanta postaje teža sa svakom godinom na njenim plećima.

“Tražili me neki majstori pet stotina kuna samo za ruke, pa još na to da sama kupim pumpu i sve drugo što je potrebno. A ja te pare jednostavno nemam i zato i dalje moram sama kantom vaditi vodu. Nakon toga mi srce toliko uzlupa, pa se moram odmarati kao da sam cijeli dan provela na njivi i kopala”, zaključuje svoju priču Milka Vorkapić.

PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:

Izvor: Novosti
Foto: Portal Novosti

Advertisement