Connect with us

aktuelno

KAKO SMO SE DRUŽILI I OPROSTILI SA VLASTOM: “Volim i muškarce i žene i decu i pse, ne volim jedino nepristojne ljude“

Published

on

“Ako sada od svega ovoga što sam Vam ispričao odmah ne napravite scenario i ne pozovete Kusturicu da snimi film, ja ne znam što smo uopšte razgovarali,“ rekao mi je kroz prepoznatljivi osmeh Vlasta Velisavljević, kada smo pre mesec dana telefonom pravili intervju za Serbian Times.

Ispostaviće se, nažalost, da je to bilo njegovo poslednje javno obraćanje. A bilo ih je mnogo. Spadao je u retke glumce koji vole i umeju da daju intervjue.

Vlasta se, inače, radovao svakom sagovorniku. To sam uočio još pre dvadesetak godina na Filmskom festivalu u Herceg Novom. Bilo je to sedam dana druženja sa filmadžijama, među kojima su najveće zvezde bili oni najstariji: Vlasta i Bata Paskaljević. Ta festivalska druženja: vožnje brodom, gledanje filmova na Kanli Kuli, večere i uvek zanimljive kuloarske priče o tome ko će sve dobiti „Zlatne mimoze“ – imala su poseban šmek.

JEDAN I NEPONOVLJIV: Vlasta Velisavljević

Jednog popodneva vozili smo se čamcem po Bokokotorskom zalivu, Vlasta je držao banku, smejao se i zasmejavao sve prisutne, pričao je nešto o ženama, i jedna devojka iz organizacije festivala ga je pitala:

“Zašto sam ja mislila da VI volite muškarce?“

Nasmejao se: “Volim i muškarce i žene i decu i pse, ne volim jedino nepristojne ljude.“

Jedne večeri se cela festivalska ekipa, bilo nas je 30-tak, spakovala u autobus i trebalo je da idemo na večeru, 30-tak kilometara od Novog, kod nekog od sponzora festivala. Nad Herceg Novim su se prolamali munje i gromovi, bila je užasna gužva u saobraćaju, satima smo se klackali, a u autobusu je bila atmosfera kao na ekskurziji.

Nekako smo se, skroz pokisli, dočepali do te kafane. Glumci i reditelji ne vole baš da se druže sa sponzorima festivala, ali iz pristojnosti su to prihvatili. Ni nastavak večeri nije bio obećavajući, lilo je kao iz kabla, bili smo zbijeni u tom nečem što je trebalo da bude kafana, a zapravo je bio neki montažni objekat. Preko puta je bila nekakva mesara. Jeli smo i pili više na nervnoj bazi nego iz zadovoljstva.

U nekom trenutku su se stvari toliko otrgle kontroli da je neki lokalac uzeo nož iz te mesare, i onako pijan krenuo da vitla. Svi smo se brzo otreznili. Sada je to horor veče, osim vremenskih nepogoda, dobilo i novi element – sečivo u rukama ludaka. Bilo je napeto, ali sva sreća, da taj izvađeni nož nije bio upotrebljen. Sve nam je preselo.

Opet smo se spakovali u autobus i krenuli tim nesnosnim serpentinama nazad, misleći da se horor večeri bliži kraj. A onda se autobus pokvario. Agonija se nastavila i mi smo se u ranim jutarnjim satima dopeljali do instituta „Simo Milošević“, gde smo bili smešteni.

NIJE ODBIJAO ULOGE: Vlasta je ostvario brojne uloge u pozorištu, na filmu i televiziji

Posle par sati spavanja, svi smo se našli na terasi, tako polumrtvi, polumamurni, polurazdražljivi ležali smo po ligeštulima. Smejali smo se iz nemoći i ludila koje smo preživeli. Vlasta je sedeo sa nama, oponašao je i nadograđivao scene te horor večeri. Tada smo se već smejali iz srca. U nekom momentu je prišao Bata Paskaljević, koji je najbolje podneo tu nesnosnu avanturu. Pogledao nas je onako izbledele i kao prebijene mačke raspoređenje po terasai hotela, i oslanjajući se na štap samo je procedio:

“E, deco moja, kada vi umrete s kim ću ja da igram?“

„Sa mnom Bato, sve ćemo morati ti i ja sami“, dobacio je Vlasta.

Sad kada nas je napustio Vlasta te scene mi se neprestano vrte kroz glavu, kao i rečenica kada sam ga dan pre nego što će završiti u bolnici, pozvao da napravimo nastavak intervjua za Serbian Times.

„Nešto nisam dobro“.

„Šta Vam je?“

„Izgleda da sam se prehladio.“

„Zovem Vas u ponedeljak.“

Taj ponedeljak nije došao, došla je ova sreda, 24.mart 2021. godine kada se Vlasta preselio na nebesku pozornicu.

Piše: Aleksandar Đuričić  Foto: Wikipedia

Advertisement