Jedan od najvoljenijih glumaca srednje generacije Vuk Kostić upravo je završio snimanje televizijske serije „Porodica“, koja u martu sledeće godine kreće na RTS-u, a glavni tok radnje je hapšenje Slobodana Miloševića. Snimao je i seriju „Močvara“, koja je izazvala dosta oprečnih reakcija.
Malo manje o poslu, a više o životnim navikama, avanturizmu, načinu na koji se čuvaju moždane vijuge i prijatelji Vuk Kostić govori za „Serbian Times“.
Koliko su ti ove dve serije bile glumački izazov?
-Meni je svaka uloga izazov i nikada ih ne delim na male i velike. Za svaku se podjednako spremam i do kraja se dajem.
Igrao si u seriji o hapšenju Miloševića i zbog ugovora koji imaš još uvek ne možemo da pričamo o tome. Ali, po čemu pamtiš period Miloševićeve vladavine?
– Mrzim taj period, ne volim devedesete jer je bio rat i zato što smo prilično stradali. Ne volim ni muziku iz tog perioda. Ja sam imao srećno i lepo detinjstvo iako je okolo bio haos. Provodio sam dane sa drugarima i sa porodicom. Bilo je i letovanja na jedrilici. Nije bilo para, bila je kriza, moj otac je bio glumac, majka profesor. Majka je završila više fakulteta, između ostalog je radila u Institutu za strane jezike, engleski govorim kao maternji, a burazer mi govori engleski, francuski, španski, italijanski…Roditelji su imali po pet maraka platu, ali smo bili okruženi ljubavlju.
Devedesete, ne vratile se nikada! Bili su ratovi, ljudi su svuda ginuli, bilo je bombardovanje, inflacija… Ne treba to da se romantizuje.
Ovde je bio neki pokašaj vraćanja muzike devedesetih.
– Naježim se kada to čujem. Fenomenološki možemo sada da proučavamo te godine, ali one ništa dobro nisu donele. Ovo što sada živimo je samo posledica toga.
I sada proživljavamo težak period na neki drugi način, pa se te devedesete malo romantizuju, kao „bolje je bilo devedesetih…“
– Đavola je bilo bolje. Ne vratile se nikada, bili su ratovi, ljudi su svuda ginuli, bilo je bombardovanje, inflacija… Ne treba to da se romantizuje.
Da li imaš prijatelje u dijaspori?
– Imam kuma u Australiji. Imam Dubravku, s kojom sam zajedno odrastao, u Kanadi. Udata je za jednog strašnog momka, Škota, bili su ovde kod nas i u Crnu Goru „na more“. Eto, da nemam tih nekoliko prijatelja ne bih imao kontakt sa našom dijasporom. Bio sam u Australiji na internacionalnom festivalu u Sidneju, sa Kusturičinim filmom „Život je čudo“. Išao sam sam, i zaljubio sam se Australiju, mnogo je lepo, ali je baš daleko. Sa kumom sam svakog dana išao u ribolov. Tako da je bilo: malo festival, malo ribolov.
Imaš tu finu dozu hedonizma, da spojiš lepo i korisno.
– Tako jedino može da se živi, ne znam kako ovi drugi ljudi opstaju. Po neki put se zapitam šta li rade ljudi koji nisu vezani za čist vazduh, za lepe pejzaže, nebitno da li je more ili planina. Znam samo da mnogo toga propuštaju. Verovatno nesvesno.
Mogu da odem da vidim kako su, ali šta bih ja radio bilo gde osim ovde? Jezik je barijera. Ovo je moja Srbija. Ali, nikome ne zameram što je otišao. Ni rođenom bratu, koji je stariji godinu dana, nisam rekao ni reč
Ovde se svako malo, još od tih mučnih devedestih, postavlja pitanje, „otići ili ostati“.
– Moj rođeni brat nije živeo ovde 17 godina, a živeo je u Majamiju, Meksiku, Domikanskoj republici, Egiptu, Emiratima…Svuda. Uglavnom gde je lepo more, i ronjenje.
Jesi li ti imao dilemu da odeš?
– Mogu da odem da vidim kako su, ali šta bih ja radio bilo gde osim ovde? Jezik je barijera. Ovo je moja Srbija. Ali, nikome ne zameram što je otišao. Ni rođenom bratu, koji je stariji godinu dana, nisam rekao ni reč. Da posle ne bi bilo prigovora. Otišao je 2001.godine, bio je 17 godina, proveo dobar deo mladosti i vratio se.
Kako u ovom vremenu pandemije čuvaš moždane vijuge, kako se braniš?
– Ne branim se nikako, sve radim po starom, sve što volim, i ono što me je naučio otac. Ja nisam imao šanse da budem drugačiji, nego ovakav jer sam bio u takvom okruženju, porodici. Veoma mlad sam skapirao šta volim, šta ne volim. Jedino mi je krivo što sada nema pozorišta, ali biće i toga samo da bude zdravlja.
Nekada odem u lov i po sedam dana. Nikada na dan ili dva. Treba više dana da osetiš prirodu, duh, zimu… Zavisi gde idemo, ali negde uvek prespavamo, ili kod drugara u Negotinskoj krajini, ili kod kumova, nekada na salašu, nekada u manastirima, konacima, brvnarama…
I dalje ideš u lov?
-Naravno. Obilazim čamcima jezera, reke, mora… Idem i na planine. Nisam neki ravničarski tip.
A šta loviš?
– Ja sam, što se kod nas kaže, „svinjar“ . Najviše volim da lovim krmad. Divlje svinje.
I kako to izgleda, koliko to traje?
– Nekada i po sedam dana. Nikada ne idem na dan ili dva. Treba više dana da osetiš prirodu, duh, zimu… Zavisi gde idemo, ali negde uvek prespavamo, ili kod drugara u Negotinskoj krajini, ili kod kumova, nekada na salašu, nekada u manastirima, konacima, brvnarama… Kada mi neko kaže: „Ja se bavim skijanjem“, a skija sedam dana godišnje, kažem mu: “Druže, ti se baviš – ničim.“ Ja ovo živim, stalno sam negde u prirodi, šumi… Što se lova tiče, nije stvar u pucanju, pucanje je 0,01 odsto doživljaja. Sve ostalo je doživljaj, prvenstveno druženje. Tako je isto i na brodu, na ronjenju. Podjednako i ronim koliko i lovim. Ili boravim na nekoj pustoj plaži sa drugarima ili devojkom. To je bavljenje nečim. A ekstremni sportovi, to što skočiš s bandži-džampinga – to nije ništa. Sportovi su jedrenje, ronjenje… Toliko je tu uzbuđenja da to „civilima“ ne može da se dočara. To je otprilike osećaj kao kada bi stajao na vrhu neke visoke zgrade, na ivici…E, to je onaj momenat koji ti oduzima dah. Kao neki ples, igra. Tango!
Politika me ne zanima. Jedino sam pratio ova dešavanja oko crnogorskog Zakona o vjeroispovjestima, jer je to kačilo našu pravovjernu crkvu. Ostrog ne može da bude ničiji, on je naš, i tvoj i moj
Ko ti je preneo ljubav prema tome?
– Otac, a i majčin deda je bio lovac. Imam tih gena i sa jedne i sa druge strane. A Pljaka (Mihajlo Kostić, Vukov otac, prim.ur.) je pre Fakulteta dramskih umetnosti završio brodarsku školu, i preneo nam je ljubav prema brodovima, burazer je plovio svetom 11 godina. Mi smo odrasli na jedrilici, tako da je sve bilo uz ćaleta, ja nisam ništo drugo gledao. Nemojte mi „suditi“ zbog toga.
Da li pratiš aktualnu političku situaciju?
-Ne, to me baš ne zanima. Jedino sam pratio ova dešavanja oko crnogorskog Zakona o vjeroispovjestima, jer je to kačilo našu pravovjernu crkvu. Ostrog ne može da bude ničiji, on je naš, i tvoj i moj.
Pomenuo si ćaleta više puta, i čak dve ulice u Beogradu nose njegove ime.
– Jedna je u Zemunu, druga je na Zvezdari. Jedna je Mihajila Kostića Pljake, a u Zemunu je Pljakina. I drago mi je da se neke naše ulice zovu po junacima modernog doba, ljudima koji su drugima bili primer.
Piše: Aleksandar Đuričić
Foto: Privatna Arhiva
