Connect with us

Srbija

INTERVJU, SLAĐANA MILOŠEVIĆ: Tekstovi u našoj muzici su nemoralni i glupi, i školska deca su pametnija od silikonskih zvezda!

Published

on

Slađana Milošević je jedinstvena pojava na muzičkoj sceni. Oduvek je bila svoja, posebna, autentična i te osobine uspešno gaji i danas. Iako retko vidljiva u domaćim medijima, ona uporno stvara.

Upravo je zavrsila režiju video spota za pesmu “On the Leash of Love”, inače muzičkog koautorskog rada sa Kid-Vibesom. Pesma je deo novog EP-ja na kome radi sa još nekoliko umetnika. Ugovor za distribuciju je potpisan u Nemačkoj.

Kakva su iskustva posle ovog posla?

-Za nas koji se ne bavimo ovdašnjim zvukom, ugovori sa inostranim distributerima i izdavačima postali su norma, s obzirom na to da je svako muzičko delo koje nije deo organizacije novokomponovanih kompanija, diskografskih kuća i internet izdavača u Srbiji neprihvaćeno. Monopol vlada već par decenija i nijedan režim, niti državna institucija ne reaguju na ovo indirektno proterivanje sopstvenih autora. Većina nas je primorana da u inostranstvu traži put do priznanja i tržista. Država i dalje ništa ne čini da održi domaće pop umetnike i gotovo da nas sa osvetom proteruje. Ne postoje TV emisije niti bilo koji mediji koji plasiraju standard evropske kulture, iako naša zemlja uporno traži prijem u evropsku zajednicu. Ne postoji nijedan dokaz da nema ljubitelja ove kulture, već je situacija opozitna. No, mi se i dalje osećamo kao građani uskraćenih prava.

Šta Vam je ovo vreme korone donelo, a šta odnelo?

Većina nas je primorana da u inostranstvu traži put do priznanja i tržista. Država i dalje ništa ne čini da održi domaće pop umetnike i gotovo da nas sa osvetom proteruje. Ne postoje TV emisije niti bilo koji mediji koji plasiraju standard evropske kulture, iako naša zemlja uporno traži prijem u evropsku zajednicu

– Posebnih koristi nema, osim da sam proizvela nekoliko novih kompozicija, od kojih sam dve dovršila i uobličila u finalnu formu, spremnu za izdavanje. Plasman bilo kojih muzičkih dela je izuzetno otežan. Nažalost, svi zakazani nastupi i internacionalni i domaći festivali su otkazani. Pomoć muzičarima niotkuda ne stiže i nema načina da u ovom periodu živimo od svog rada i umetnosti. Slično je i sa književnošću i drugim stvaralačkim oblastima.

Iako retko ko živi bez muzike i njenog lekovitog dejstva, teško nam je da razumemo da su autori muzike društvu potrebni. Važniji su nam kafići i klubovi koji ipak rade a u kojima se emituje nečija muzika, čije stvaranje niko ne finansira. Muzičare, osim iznosa za autorska i izvođačka prava koje ova mesta zabave snose, niko ne plaća.

EKSTRAVAGANCIJA SAD…Slađana Milošević je uvek razbijala tabue, u muzici i stilu

Živite i u Americi i Srbiji, da li je moguće neko poređenje?

– Moja druga zemlja, Amerika, je i dalje lidersko, inovativno društvo progresa. Kada sam u Americi oko mene se mnogo toga pokreće i nadograđuje i sa tim trendom i sama rastem. Američko društvo je podsticajno, ne samo zbog takmičarskog duha i zahteva da uvek budete bolji i pružite najveće domete, već i zbog ispravnog odabira sadržaja koje će podržati. U tome je i ključ viševekovnog uspeha i dominacije Amerike. Događa se da pojedina društva postignu visoku efikasnost i uspeh, ali svoje pozicije ne uspevaju da zadrže. Razlog njihovog neuspeha je nedostatak procene i usmerenja ka progresivnim rešenjima u gotovo svakoj oblasti. Američki uspeh se zasniva na inteligentnom odabiru sadržaja koje država i društvo podržavaju i tako omogućavaju uspešnost. Odatle i globalno mišljenje da je Amerika zemlja snova, novih prilika i mogućnosti.

Kakvi su Vaši susreti sa našom dijasporom?

– Takozvani drugi talas dijaspore se nije mnogo promenio u odnosu na prethodnike. Dijaspora je i dalje segmentirana po manjim organizacijama, grupama, po interesnim sferama, i ta razjedinjenost je čini neefikasnom.

Postoji jedna, doduše, više komercijalna pojava na našoj sceni, a to je muzičarka Senidah. Ono što je izdvaja je potpuna iskrenost, stapanje muzike sa ličnom emocijom. Možda čudno zvuči ali njene pesme su kao bosanski sevdah u trap zvuku – čuje se emocija, bol, čuje se i radost.

Kada bacite pogled i odvojite uvo, kako vam izgleda muzička scena u Srbiji?

– Hermetički zatvorena, bez ikakve šanse da napreduje i postane deo globalnog stvaralaštva. Sve to, zbog loših rol modela, zatvorenosti u jalov muzički izraz neinteligentne i neinventivne muzike. Tekstovi u srpskoj muzici su za svaku osudu. Nemoralni su, glupi, isprazni, bez podsticaja na lični rast i udubljivanje u stvarnost čoveka današnjice. Toliku naivnost i površnost ne možete naći ni u tekstovima za decu predškolskog uzrasta. Deca pokazuju višu inteligenciju u odnosu na izjave i teme kojima se bave velike silikonske, muške i ženske zvezde.

Koje su svetle, a koje tamne tačke današnje muzike?

– Jedina svetla tačka je neodustajanje dosta velikog broja muzičara mlađe generacije od svojih muzičkih izbora. O ostalom sam dovoljno rekla.

Šta najbrže može da Vam popravi raspoloženje?

–  Dobra muzika, ritam, zvuk, energija, snaga i tekstualni smisao.

Šta je poslednje što ste videli na javnoj sceni, a da ste rekli ili pomislili:“Bravo!“

– Postoji jedna, doduše, više komercijalna pojava na našoj sceni, a to je muzičarka Senidah. Ono što je izdvaja je potpuna iskrenost, stapanje muzike sa ličnom emocijom. Možda čudno zvuči ali njene pesme su kao bosanski sevdah u trap zvuku – čuje se emocija, bol, čuje se i radost. Svojevrsna sinestezija.

Volim i svoju rodnu Srbiju i Ameriku. Deo mog društveno- političkog aktivizma je posvećen pronalaženju zajedničkih interesa dva društva i ujedinjavanju oko zajedničkih ciljeva

Čime hranite moždane vijuge?

– Kvalitetnom muzikom i knjigama. Zvučaće čudno, ali često isčitavam sopstveno autorsko-enciklopedijsko delo “Civilizacija i žena – Muška žena”, jer je poput ostalih enciklopedija ispunjeno podacima o istoriji ljudskih društava, od preistorije do danas. Ove dve knjige pisala sam više od 11 godina. Pored neprekidnog učenja, studiranja i čitanja literarnih dela, od svoje desete godine, proučila sam na desetine hiljada stranica stručne literature i referentnih tekstova. Knjiga je na kraju svedena na dvotomno izdanje, na 1.732 stranice. Često se vraćam čitanju ovog rada koji ujedno predstavlja i moju viziju društva budućnosti. Svaka stranica enciklopedije sadrži veliki broj podataka, da se od njih može napisati po jedna knjiga. Enciklopedije tome služe, zar ne? Daju nam sažete podatke i pružaju mogućnost da steknemo znanja o prošlosti, ali i da razviju fiktivna scenarija i podstaknu apstraktno mišljenje.

MOTORI KAO INSPIRACIJA: Slađana i dalje živi rokenrol

Da li Vam je krivo što niste ostali u Americi?

– Ostala sam u Americi. Nemam nameru da je napuštam. Teško je shvatiti, volim i svoju rodnu Srbiju i Ameriku. Deo mog društveno- političkog aktivizma je posvećen pronalaženju zajedničkih interesa dva društva i ujedinjavanju oko zajedničkih ciljeva. U Los Anđelesu sam bila veoma aktivna i osnovala organizacijun “Yu Coalition for Peace and Justice” koja je komunicirala sa američkom javnošću, medijima, političarima i značajnim organizacijama. Članovi organizacije su i kroz humanitarni rad dosta učinili za maticu, u teškim danima sukoba i raspada zemlje. Sličan rad nastavljam i trenutno, sarađujem sa čikaskim organizacijom ASA – American Serbian Association, sa Olgicom i Miloradom Ravasijem, iz Serbian Radio Chicago.

Piše: Aleksandar Đuričić Foto: Kosta Pjanić/Aleksandar Crnogorac (Copyright A.S.M)

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement