Connect with us

intervju

GLAMUROZNA VANJA IZ AUSTRALIJE: Bila je mis dijaspore, ima dva fakulteta i najmlađa je direktorka u velikoj korporaciji! (FOTO)

Published

on

Vanja Petrović je superstar! U pravom smislu te reči. Ne morate biti pevač ili glumac da biste bili superstar. Ova prelepa mlada devojka sa svega tri i jedva nešto preko, decenije života, postigla je već sada toliko što mnogi neće za deset života, piše Rade Berak za Svet Australia.

Nikada je fizički (nažalost) nisam upoznao ali onako, virtuelno, imam utisak da je poznajem jako dobro i to godinama. Prvi put o njoj sam pisao 2008. sa mesta urednika “Srpskog glasa”, kada je devojka, rođena u Zenici a odrasla u Brizbenu, postala “Miss Dijaspore Srbije u Australiji”. Krasila je naslovnu stranu lista. Drugi put, kada je pokazala i onu drugu, intelektualnu stranu svoje ličnosti, završivši uporedo dva fakulteta sa svega 21. godinom starosti.

Već tada sam znao da je staza uspeha posuta zvezdana, bila utabana za ovu mladu devojku. I nisam pogrešio! Šta više, Vanja je prevazišla sva očekivanja i nadmašila sve pretpostavke. Stekao sam utisak da ona jednostavno može, sa uspehom, da uradi sve što poželi. Rečju – glamurozna, lepa, pametna i ostvarena! I, što će mnoge iznenaditi – jako prizemna, prijatna, devojka iz komšiluka…

Vanja je i pored mnogobrojnih obaveza, rado pristala da da ekskluzivni novogodišnji intervju.

  • Pre svega, hvala na odvojenom vremenu. Šta trenutno radiš, mlada damo, odnosno šta stoji u opisu posla Vanje Petrović?

Već 3 godine sam direktor u Coca Cola European Pacific Partners (CCEP) u Londonu. Bavim se digitilazacijom poslovanja i uvođenjem novih tehnoloskih inovacija i AI aplikacija sto je veliki izazov kad je u pitanju tako veliki svjetski brend.

Posle 10 godina rada u Consulting-u, tj. strateškom poslovnom savjetovanju širom svijeta, od Australije, Azije, Europe… prihvatila sam sjajnu ponudu CCEP-a u Londonu i postala tako u 31. godini jedan od najmlađih direktora. Stvarno mnogo volim svoj posao, digitalna inovacija je sada bitnija nego ikada a imam priliku da dnevno sarađujem sa kolegama širom svijeta od Tokija, Atlante do Meksika.

  • Kako je tekao tvoj uspon do poslovnog Olimpa tj. Coca Cole?

Bio je to naporan ali veoma interesantan put. Počela sam svoju karijeru sa 21. godinom u Sidneju, u jednoj od najvećih kompanija za savjetovanje “Accenture”, zatim prešla u “Accenture” u Londonu, pa u “Beringa Consulting”. Iako je to bio težak put pun rada, nespavanja, ponekad možda i previše putovanja interkontinetalno, stručnog izazova u mnogo različitih industrija, stekla sam sjajna iskustva. Naučila sam puno o poslovanju veliku korporacija, savjetovala sam preko 17 kompanija i stekla mnogo poslovnih kontakata širom svijeta. Kao i prijatelja, naravno. Kada u poslovnom svijetu stekneš ime onda stižu i ponude od najboljih.

  • Kako si uspevala da balansiraš poslovni i privatni život kad se zna da taj poslovni, oduzima mnogo, mnogo vremena?

Naučila sam ja to još na Univerzitetu u Kvinslandu kada sam upisala dva nesrodna smjera na njemu, usput radila, imala puno obaveza a ipak željela da provedem kvalitetno vrijeme sa roditeljima na odmorima u Evropi ili sa dečkom otputovati negdje. Imam taj dar dobrog planiranja ali i usađen red prioriteta u životu pa nikada porodicu i prijatelje, partnera, ne zapostavim. Ni sebe naravno. Veliki sam hedonista od rane mladosti pa znam i sebi da ugodim bez obzira na obaveze. Sve je stvar jake volje i planiranja.

  • Uprkos svemu, uspevala si da se baviš u humanitarnim poslom. Mnogi ne znaju kako je to težak i zahtevan rad pa bi bilo lepo da za naše čitaoce otkriješ, kako ti je to polazilo za rukom, ako uzmemo u obzir da si odlično situirana i da bi ti takav angažman oduzeo dosta vremena?

To mi je zaista bilo vrlo teško iskustvo i veliki izazov. Ogromne birokratske prepreke, politička komplikovanost samih zakona dva eniteta u BiH, nespremnost tamo da se olakša doprema i rasdpodjela. Sve je to bilo veoma stresno ali veliko iskustvo.

Veoma mi je pomoglo moje stručno znanje da zaštitim organizaciju koja je to započela i naše darodavaca iz Dijaspore od zloupotrebe i spriječim bilo kakve moguće komplikaciija posle raspodjele. Zato sam preponosna što sam uspjela dovesti taj projekat do kraja. Uprkos tome što sam morla uzeti 3 mjeseca neplaćenog odsustva iz frime i ličnim odricanjima. Bila sam veoma ponosna kada sam to finalizovala i od direktora bolnice u Foči profesora Marića saznala koliko su im ta medicinska sredstva pomogla u tom momentu i primila zahvalnicu! Danas samo lično i anonimno pomažem i mislim da sam tako mnogo zaštićenija, a i mirnija.

  • Kako Covid utiče na tvoje poslovanje i život uopšte? Kakav je tvoj generalni stav o pandemiji?

Kao i na ostatak planete utiče jako puno, promjenio nam se način života, poslovanja. London je prvih godinu dana izgledao sablasno kao neki grad u doba apokalipse. Ko je ikada bio u Londonu čije ulice vrve od ljudi i turista šokirao bi se pustom metropolom, bilo je jezivo. Imala sam sreće sto su moji roditelji bili tu, moj otac je bio u Australiji i stigao je zadnjim avionom pre zatvaranje Australije u London. Ja sam kao i sada radila od kuće, bili smo zatvoreni ali smo imali jedni druge. Posle smo provodili vrijeme u našoj oazi na Drini u Republici Srpskoj i to nam je pomoglo da sve lakše prebrodimo, u prirodi na našem imanju. Čak smo išli i na more i prošle i ove godine i mislim da smo povlašteni bili i mnogo bolje prošli nego ljudi u gradovima.

A u vezi pandemije mislim da više nego ikada ljudi moraju da se potrude da proniknu između mase informacija, laži, zloupotreba i straha kojim nas zatrpavaju. Da prokrče put do svoje vlastite istine i zaštite. Vidimo svi da se i vakcine i mjere zloupotrebljavaju ali ne vidim da imamo šanse da to globalno promjenimo nego moramo da očuvamo svoje i mentalno i fizičko zdravlje kako najbolje znamo. Da čuvamo sebe ali i druge koliko možemo!

  • Fascinira da i pored silnih obaveza ni jednog trenutka ne zapostavljaš familiju, kakav uticaj ta ista familija ima na tebe?

Mislim da nema osobe koja me poznaje bilo privatno ili poslovno da ne zna koliko sam emotivno vezena za roditelje i koliko mi znače. Oni su zaista u mnogo čemu moj uzor, moja snaga i podrška. Baka i deka su stariiji već pa se trudim da često odem i njih da obiđem.

  • Ipak, pored neverovatne energije, susrećeš se sa raznim izazovima. Šta je to što te motiviše osim surove profesionalnosti na poslu? Imaš li neki hobi?

Naravno, imam. Do pandemije to su bila pre svega putovanja i uživanje različitim kulturama koje volim da otkrivam i upoznajem. Ne puki turizam ili ljetovanja, nego suštinsko otkrivanja toliko različitosti na planeti. Godinu pre Corone imala sam preko 40 letova u jednoj godini tako da je 2020. bila veliki šok za moj tempo.

Osim toga već godinama se bavim hranom i otkrivanjem raznih jela različitih naroda. Volim da kuvam i to me zaista odmara, divan vid kreativnost za mene a bavim se i ronjenjem i pilatesom. Mnogo volim da ronim!

  • Kakva je uloga tvoje majke Dragane koju ja sa razlogom zovem srpska “iron lady”, koja je, uzgred, uradila neke sjajne tekstove i intervijue za naš Portal.

Neću da zvuči kao cliché, ali njoj zaista sve dugujem u životu. Mogla bi definitivno da napišem knjigu o životu moje mame! Iako sam njena jedinica uvjek mi je davala vjetar u ledja, podržavala da se obrazujem, da budem nezavisna žena, da pratim svoje snove. Moja Dragana je mlada postala majka, bila uspješna u svojoj karijeri i pored svega uspjevala da bude i brižna ćerka, majka, sestra, supruga i kad je najteže. Uvjek će mi “moj Dragon” biti zvijezda vodilja pa ako budem i 5% dobar čovjek kao ona biću više nego zahvalna. Bogu se često zahvalim na oba moja roditelja jer mislim da mi je to najveći blagoslov u životu. Ne znaju svi da vole isto, a mi se stvarno trudimo da to pokažemo jedni drugima svaki dan jer posle 90-tih znamo da svaki dan može da bude nepredvidljiv.

  • Ako vratimo film unatrag, ti si ako se ne varam, ispravi me ako grešim, 2008. izabrana za najlepšu Srpkinju Australije tj Miss Diaspora, čime si stekla pravo učešća na izboru za Miss Srbije u Beogradu. Kakva iskustva nosiš sa tog nastupa?

U pravu ste. Bilo je to davno! Da bila sam izabrana za Miss Dijaspore u Brisbenu a u Beogradu ponijela titule “Miss Šarma” i “Miss Komunikativnosti Srbije”. Bilo je to zanimljivo iskustvo, upoznala sam puno djevojka. Sa Miss Srbije te godine, Nevenom, ostala sam u kontaktu i danas. Vidjele smo skoro u Beogradu, udata je, srećna prelijepa naravno i ima sjajne djevojčice!

Znate, mene taj život i ta mjerila zaista nisu nikada impresionirale. Tek sam diplomirala kada je to počelo i već dobila posao sa Accenture u Sidneju. Čekao me život u drugom svijetu, velikih korporacija gdje biti poznat nije samo po sebi USPJEH.

Uspjeh je da budete najbolji u svom poslu, da ostvarite rezultate i steknete obrazovanje. Da budete dobar čestit čovjek. Poznat danas može biti bukvalno svako. Zahvaljujući razumjevanju Miss YU kompanije ja sam se po svojoj želji odmah vratila kući u Australiju i posvetila poslovnoj karijeri a ne manekenstvu.

  • Je li ti to išta pomoglo u životu?

Naravno da nije! Iskreno, za to niko i ne zna na poslu. Za mene se ta zanimljiva epizoda završila u Sava Centru sa titulama. Ostvarila sam što sam naumila kada sam krenula iz Brisbena: Da pokažem Srbiji neku drugačiju Dijasporu, mladu obrazovanu, koja voli i čuva svoje korijene ali nosi toliko toga zanimljivog iz drugih kultura. Imala sam zanimljivih gostovanja na TV gdje sam pričala naravno o nama Aussie Dijaspori. Ali, prijalo mi je kada sam saznala da su za mene glasali Verica Rakočević, pokojni Miroslav Lazanski, Leontina i Zijo Valentino. Sve ljudi čiji rad poštujem.

Bilo mi je naprimer jako zanimljivo da je Zijo Valentino rekao posle takmičenja da sam mu bila favorit ali nije mu jasno zašto sam “slagala” da imam dvije diplome tako mlada! Što joj je to trebalo, pitao se! Od toliko laži i pretjerivanja u današnjem svijetu kada ljudi i čuju istinu ne vjeruju u to. Pozdrav za njega. Mama mnogo voli i njega i njegove pjesme.

  • Sa dve fakultetske diplome koje si stekla u isto vreme svakako spadaš u red pametnih i vrednih osoba. Da se sada recimo vratiš na te početke da li bi isto uradila?

Da, bih. Možda bih razmislila da li da polažem tolike ispite unaprijed i diplomiram skoro dve godine ranije. Možda bih ipak promijenila mišljenje i poslušala roditelje koji su me posle fakulteta nagovorali da idem u Evropu i putujem godinu dana, a ja nisam htjela i počela sam raditi čim sam mogla. Meni se to tad činilo kao gubljenje vremena a posao kao prilika da stalno nešto novo učim i gradim karijeru.

  • Australija je očigledno za tebe postala premala u poslovnom smislu pa si karijeru nastavila u Londonu. Opet, sudeći po tome da te možemo često videte i u Beogradu kao i na Drini, gde zapravoi Vanja živi, gde joj je najlepše?

London. Ja sam sad već Londonka, ovo mi je 10-ta zima u UK. Volim ga, dišemo skupa. Tu sam svoj na svome. To je grad koji je finasijski, kulutrni, kulinarski centar svijeta, koji pruža toliko mogućnosti. Ja to volim ali njegovu tradiciju i tu usađenu kulturu da se svoje poštuje, da se svoja kultura čuva. Pa oni imaju pabove iz 14. vijeka koje čuvaju kao da su muzeji i sve generacije idu u njih i dan-danas.

Voljela bih da smo mi Srbi malo bar takvi što se toga tiče. Da poštujemo svoje i čuvamo. Sa druge strane ja sam i Australijanka, volim tu našu otvorenost i toplinu zemlje u kojoj sam odrasla. Nedostaje mi ta širina koju samo Australija ima.

Volim i Beograd, tamo su mi roditelji napravili bazu, našu prelijepu Srbiju, Bosnu punu prirodnih ljepota, a i Crna Gora mi je kao kuća. Tamo ronim svako ljeto. U Španiju sam išla bar jednom mjesečno poslovno a u Japan da mogu išla bih par puta godišnje.

Gdje mi je najljepše? Svuda mi je lijepo ali najljepše u našoj kući na Drini, toj prelijepoj oazi koju su moji roditelji sami dizajnirali i izgradili bukvalno. Taj osjećaj ljubavi i mira dok skupa sjedimo i gledamo na Drinu i brda iznad nje je neprocjenjiv! Tamo su mi roditelji napravili i Home Office pa često koristim tu privilegiju što mogu da radim od kuće da radim odatle.

Ja sam u stvari dijete ”Treće Kulture”, pripadam svuda i svima po malo. O tome želim pričati i pisati u budućnosti, o ljudima sličnim meni. Ta tema me jako zanima i drugačija je od tradicionalnog iskustva imigranata.

  • Pretpostavljam da si i ovog leta pronašla momente za uživanciju jer si na neki način hedonista. Gde si sve boravila I gde ti je bilo najlepše?

Da – jesam, veliki radnik ali i veliki hedonista. Bila sam u Atini, Kotoru, na Drini više puta, u Beogradu često. Ali Crna Gora je ove godine bila najljepša, ronila sam sa profesionalnim roniocem, vadila kamenice i ježeve koje smo otvarali i uz samo malo limuna jeli na plaži. Bilo je divno.

  • Kada nameravaš posetiti Australiju? Verujem da joj nisu zauvek rekla zbogom.

Ne, naravno. To je moja zemlja. Poželjela sam je jako. Kao i moju porodicu dole. Dolazila bih često sada da nije epidemije. Prošle godine CCEP je kupio Coca-Cola Amatil a ja sam izabrana za dio tima koji vodi to pripajanje. Posle toga pokrivamo par zemalja Australiju, NZ, Indoneziju itd. Zatvorio se nekako taj krug za mene od Australije do Australije! Tako da se nadam da ću dolaziti službeno na duže sledeće godine i jako se radujem tome!

  • Uživaš i u muzici, ko ti je omiljeni pevač/pevačica, pesma?

Često kažem da su moje playliste i moj frižider jako eklektični, kad bi ih otvorili ne bi znali odakle je ta osoba uopšte! Trenutno slušam Adele, Weekend, SiR, Senidah, Rosalia, Sade… Lena Kovačević “Dubine” mi je često na replay-u.

  • Koje jelo obožavaš? Da li stigneš i sama da kuvaš? Imaš li neki specijalni recepti za naše čitaoce?

Prvo i pre svega bakina sarma. Zatim totalno nešto ni blizu vijetnamskom pho i singapurskom laksu. Obožavam hranu, da kuvam ali i da probam hranu sjajnih šefova i volim dobre restorane. Imala sam sreću da posjetim neke od najboljih na svijetu kao što je “Fat Duck” pa čak i da upoznam neke vrhunske kuvare i stvarno uživam u tome. Imam dosta recepata. Skupljam ih godinama i radu ću vam ostaviti jedan.

  • Pratiš li sport, za koga navijaš?

Za Novaka, naravno. Posebno se tradicionalno nerviram tokom Wimbledon-a. Za sve ostale sportove tata mi javi. Pratim naše Australijance na Olimpijadi i jako sam ponosna što je moj Brisben dobio Olompijadu. Baš se radujem tome. Sad mi je veoma drago da je Srbija otišla na svjetsko prvenstvo ali i pomalo smiješno koliko muškarcima svi drugi sportovi odu na stranu kada je fudbal u pitanju.

Inače, deda me naučio da navijam za Partizan. Išla sam par puta na utakmice na njihov stadion i Čelzija dok sam živjela blizu njega. Takođe, zanimljivo iskustvo mi je bilo i gledati NBA u Njujorku, mnogo volim košarku.

  • Kakvu bi poruku, za kraj, uputila našim čitaocima širom sveta?

U ovom ludom vremenu vjerujte samo sebi i tražite svoju istinu. Više nego ikada porodica je naš spas, snaga i samo u zdravoj porodicu okruženoj ljubavi možemo se sakriti i od posla i od straha od pandemije i politike oko nas. Volite sebe i poštujte druge i kada ne misle kao vi!

PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:

Piše: Rade Berak za Svet Australia
Foto: Vanja Petrović / Privatna arhiva

Advertisement