Konstantin Jovanović iz Vranja verovatno je jedini veroučitelj u Srbiji koji prevaljuje kilometre da bi predavao samo jednom detetu, Davidu Stojanoviću koji je i jedini đak u selu Trejak na jugu Srbije.

Ovaj mladi veroučitelj završio je hemijsku školu, a zatim se odlučio za Bogoslovski fakultet. Iz svešteničke je porodice. U čak četiri generacije Jovanovića nošena je mantija, prvi sveštenik bio je navrdeda Konstantin, nasledio ga je čukundeda Milan, i pradeda Konstantin je bio sveštenik. Svi su služili u Vranju.

Sveštenik je i otac našeg sagovornika, Aleksandar, a majka Vesna je koleginica. I ona predaje veronauku, završila je Učiteljski, a sada je na masteru na Bogoslovskom fakultetu.

Konstantin je zaposlen u Osnovnoj školi “Bora Stanković” u Klenikama, ali predaje samo u isturenim odeljenjima, u tri sela. Radi i u istoimenoj gimnaziji u samom Vranju, ali i u školi “Dragomir Trajković”, gde takođe ima dva isturena odeljenja.

Veronauka jedan na jedan

Ovaj dvadesetsedmogodišnji mladić u selo Trejak koje se nalazi na području druge opštine, sa zadovoljstvom odlazi jednom u dve nedelje, tamo ga čeka jedini đak te škole. David ide u drugi razred, u školi drugare nema, ali ima samo svog učitelja i veroučitelja Konstantina.

“Voli veronauku, pričamo o praznicima, koristim i crtane filmove koji su urađeni na osnovu priča iz Biblije. Pokušavam da mu približim gradivo i kroz priče. Ponekad pročitamo nešto iz neke knjige, ono što je privatljivo, što dete u drugom razredu može da razume. Kad učimo o praznicima, upoznam ga sa njegovom ikonom, pričam mu o životu tog svetitelja. Sve mu je to zanimljivo. Slušamo pesmice, pevamo, crtamo, kroz igru gledam da mu približim suštinu naše vere“, kaže Jovanović.

Davidovo selo pripada opštini Bujanovac, mladi veroučitelj prevaljuje kilometre da bi došao do njega, ali i do većine svojih đaka.

“Sela Trejak, Spančevac, tu zimi nije lako, problem je da se izađe kolima, škole su na velikim uzbrdicama, kad padne sneg nije lako popeti se gore. Ponekad moram pešice, a što se tiče sela Trejak u kojoj je David jedini đak, tu i kad je lepo vreme ne mogu do škole kolima, ostavim ih na jednom mestu pored puta i pešaka idem do škole“.

U vranjskim selima, svi biraju veronauku

Jovanović dodaje da mu nije teško, jer ga raduje činjenica da u svim seoskim školama tog kraja sva deca od prvog do četvrtog razreda idu na veronauku, pa i u centralnoj školi. Ove godine i sva deca koja idu u peti razred pohađaju versku nastavu. Poneko se opredeli za građansko vaspitanje od šestog do osmog, ali je opet većina na veronauci.

Mladi beže sa juga, Konstantin se vratio i nije se pokajao, oslobodio se kaže, gradske vreve u Beogradu, vratio mu se mir. Potvrdilo se da je izbor da se okrene bogoslovlju i vrati kući bio pravi.

“Ovde se malo drugačije živi, a vremenom mi se rodila ljubav prema toj deci, zadovoljan sam onim što imam tu. Lepo je da se radi sa decom koja su sa sela, koja su malo mirnija i skromnija u odnosu na decu u gradu. Sa njima baš lepo može da se radi i da se sarađuje”.

Konstantin je zadovoljan i platom, škola mu plaća putne troškove, doduše, kao da ide autobusom, pa mora da doda, ali je ipak zadovoljan. Ovo je treća godina kako radi, sve i da nije zadovoljan, tu je, kaže, po blagoslovu vladike, ne postavlja pitanje gde će u službu.

Treba da se okrenemo bogu

Naš sagovornik ima i poruku za one koji misle da na jugu nema nade, da je život na drugom mestu bolji, nije važno šta je oko nas, već šta je u nama.

“U ova vremena puna iskušenja, stvarno je potrebno da se okrenemo duhovnim vrednostima, da preispitamo svoj život, da se okrenemo bogu. Zapravo da se vratimo bogu, da se setimo naših predaka koji su podneli velike žrtve, da cenimo ono što su nam ostavili, i da idemo njihovim putem, kako bi i naša budućnost bila blagoslovena od boga. To je moja poruka i to pokušavam što više đacima da prenesem, koliko je čoveku bitno da je uz boga, da je na strani boga, koliko za sebe čini dobro, ako je na božijoj strani”, kaže Konstantin Jovanović.

Upitan da li će i on stopama predaka, da li razmišlja da se oženi i obuče mantiju, kaže da se još preispituje, zato što ljudi koji se opredele za taj poziv, imaju veliku odgovornost.

“Ostavljam to pitanje otvorenim za razmišljanje dok ne dođe trenutak kada treba da se opredelim. S obzirom da nisam oženjen, ne mogu da uđem u službu sveštenstva. Već postoji osoba sa kojom sam duže vreme u vezi, ženidba nije problem, više sa duhovne strane gledam taj poziv, ne gledam ga kao svaki drugi posao. Radite sa ljudima, brinete o njihovim dušama, imate odgovornost za te ljude pred bogom”.

Izvor: Sputnjik Foto: Printscreen / Youtube @RTVranje