Connect with us

Amerika

ČIKAGO PAMTI MALU MILU SA VELIKIM SRCEM: Živela je 99 godina i ceo život posvetila Srbima, iako Srbiju nikada nije videla!

Published

on

Tih posleratnih godina, s kraja 1940-tih, u Čikago i okolinu slivale su se tužne kolone Srba, ponosnih oficira vojske Kraljevine Jugoslavije, onih koji nisu pristali na kapitulaciju i položili oružje u aprilskom blitzkriegu, te su kao takvi, nepoćudni, potrpani u nacističke vozove bez dnevnog reda i deportovani u koncentracione logore.

Mnogi od njih tamo su pogubili glave od bolesti, gladi ili u ropcu, izgaženi čizmom dušmanina. One koji su preživeli rat napolju su dočekale tužne vesti. U otadžbini su već počela zverstva komunista, crveni teror koji je kosio gore od kuge i rata, i koji im je ugasio zadnju nadu u povratak rodnoj grudi, koga su sanjali četiri duge godine. Žalosna je to sloboda bila. I žalosni su bili oni koji su je dočekali, kada su, umesto sa kartom u jednom pravcu, zadnja pošta – kućni prag, krenuli u beli svet, da tamo vidaju rane..

Jedna žena, na peronu (ne)sreće

Hiljadama milja daleko od Evrope, jedna je žena tih godina, skupa sa svojim roditeljima, sate i dane prestajala na železničkoj stanici, dočekujući nevoljnike iz prethodnog pasusa, koji u koferu često nisu nosili ništa sem golog života. Sićušna rastom, propinjala se na prste ne bi li velikim čigrastim očima na peronu spazila prepoznatljiva dinarska lica ukrašena brcima.

ŽENA SA PERONA: Mila Govedarica pomogla je i pružila utočište brojnim Srbima posle rata

Mila je preživljavala sudbine tih ljudi, sređivala im papire, bila im je uteha i podrška u svakom pogledu, kao nekakav socijalni radnik. I kada bi se, pedeset i šezdeset godina kasnije, prisećala i pričala o njima, često bi se zaplakala, kao da sve iznova preživljava

Mila Govedarica bila je odbor za doček i počasna straža za sve one koji su izgubili otadžbinu, porodicu, ali nisu čast. Ratnicima i mučenicima pronalazila je smeštaj “dok se ne snađu”, prikupljala novac za hranu, sa njima išla po fabrikama i rudnicima, prevodila ugovore i pregovarala za dnevnice i plate. I sve to onako, bez dinara i dolara vajde, od srca.

Iako malena, svima je bila kao nekakva velika majka. Tako su je i zvali, bez obzira što je nekima od njih mogla da bude i ćerka.

-Mila je preživljavala sudbine tih ljudi, sređivala im papire, bila im je uteha i podrška u svakom pogledu, kao nekakav socijalni radnik. I kada bi se, pedeset i šezdeset godina kasnije, prisećala i pričala o njima, često bi se zaplakala, kao da sve iznova preživljava, kaže Rajka Radovančev, Milina nećaka, koja je pristala da za Serbian Times evocira uspomene na ovu veliku ženu, inače svoju omiljenu tetku.

Iz hercegovačkog krša u daleku neizvesnost

Milin otac Jefto došao je u Ameriku još davne 1904, u prvom talasu emigranata sa balkanskog krša i kamena, koji su u potpalubljima prekookeanskih lađa pisali pisma i maštali o obećanoj zemlji. Poreklom iz porodice pravoslavnih sveštenika, koji su se za službom Božijom selili iz severne Italije i regiona Venecije i Trsta pa naniže, prema Hercegovini, sve do Gacka i Nevesinja, gde god je trebalo očuvati veru prađedovsku.

U familiji Govedarica bio je običaj da najstariji sin nasledi mantiju od oca. Tako se desilo i da je očeva služba pripala Jeftinom bratu, a ovaj se, bežeći od čamotinje, priključio velikoj grupi siromašnih mladića koja je uzajmila pare i ukrcala se na brodove za Novi svet, kako su zvali Ameriku u to vreme. Nisu znali šta ih čeka, ali nisu Bog zna šta ni imali da izgube.

Kad su konačno ugledali obalu, znali su da ih na njoj ne čeka med i mleko, već teška fizikalija. Pišali su krv, ali bukvalno. Ali su imali cilj, i život bi dobijao puni smisao kada bi krajem meseca krvavo zarađen novac poslali svojima, znajući da njihov život nije samo njihov.

PORODICA NA OKUPU: Otac Jefto, majka Darinka, braća, sestra i kum (Mila u očevom krilu)

Iako je volela svoje poreklo i stalno kupovala knjige o zavičaju njenih roditelja, ni Mila nikada nije otišla da vidi odakle joj korenje seže

Iako su menjali dan za noć, i noć za dan, ni u najgluvlje doba nisu zaboravljali ko su i odakle. Ipak, kada bi onako samotni, u tuđini, poželeli da se žene, bili su probirljivi – hteli su kraj sebe devojke koje prijanjaju uz njihovu kožu, u kojima srce kuca jednakom brzinom, a glas treperi na istim frekvencijama. Tražili su da im dovedu naše. A kad bi brodska sirena zapištala na ulasku u luku, momci, kršne delije, bi se poredali i nestrpljivo čekali.

Milina majka Darinka Avdalović, rodom iz Nevesinja, bila je jedna od cura koje su sa palube gledale postrojene đuvegije u pristaništu.

-On je bio krupan, visok, pravi rmpalija, a ona se jedva nazirala u masi. “Ja ću ovu najmanju, sa njom ću najlakše“, pola u šali, pola u zbilji, kazao je Jefto, a kasnije se majka prepričavala Mili. I tako je i bilo. Imali su petoro dece, živeli su u severnom Čikagu, u kraju koji se zvao Mala Srbija, pogađate i zašto.

Tu je, kao četvrto dete u porodici, 1920.godine rođena i Milojka, od milja – Mila.

Zbog komunista nikada nije videla zavičaj

Otac Jefto, za razliku od većine zemljaka, dosta je brzo naučio engleski jezik, tako da nije zadugo rabadžijao, već je brzo napredovao i postao nastojnik. On i Milina majka shvatali su koliko je škola važna, pa su terali decu da uče..

-Mila nam je pričala kako su se njeni trudili da očuvaju tradiciju i veze sa domovinom. U kući se govorio isključivo srpski jezik, sa jakim hercegovačkim dijalektom, pa je Mila, recimo, do kraja života sapun zvala “safun“. Ljudi su živeli teško, ali su odvajali svaki dinar za familiju i crkvu. Svako je davao po trećinu plate da bi se sazidale crke i manastiri, da bi imali gde Bogu da se mole. Zanimljivo da, iako su je stalno pominjali, ni Jefto ni Darinka nikada više nisu obišli svoje hercegovačko ognjište, priseća se Mira Kovačević, još jedna Milina rođaka.

VOLELA JE SRBIJU, IAKO NIKADA NIJE KROČILA NA NJENO TLE: Mila u narodnoj nošnji

Mila je oduvek bila na svoju ruku, drugačija od drugih. Pa se tako, iako je imala dosta udvarača među srpskim mužicima, na kraju udala za Amerikanca i rodila mu sina. Brak nije dugo potrajao, a ona je nastavila svojim putem

Iako je volela svoje poreklo i stalno kupovala knjige o zavičaju njenih roditelja, ni Mila nikada nije otišla da vidi dokle joj korenje seže.

-Imali su porodičnu averziju od komunista, a Mila nam je priznala da se bojala da će da ih uhapse čim pređu granicu, jer su bili zakleti monarhisti. Kada je 1963. godine došlo do crkvenog raskola, Mila je naravno bila na raskolničkoj strani. Bila su to nezgodna vremena, kasnije nam je pričala, bilo je dosta ubačenih udbaša i ljudi su počeli sumnjati jedni u druge. Društvo se tada okupljalo u restoranu “Miomir”, na jednoj strani su sedeli tzv. federalisti, na drugoj raskolnici, i gledali se preko nišana. Ipak, koliko god da su se svađali, ženili su jedni druge. Krv nije voda, govori po sećanju svoje tetke Rajka Radovančev.

Mila je oduvek bila na svoju ruku, drugačija od drugih. Pa se tako, iako je imala dosta udvarača među srpskim mužicima, na kraju udala za Amerikanca i rodila mu sina. Brak nije dugo potrajao, a ona je nastavila svojim putem. Sa sinčićem pod ruku je išla na posao, ali je, onako sposobna kakvom je Bog dao, uvek imala i za sebe i za druge, koji bi se zatekli u nevolji.

Doktor Drašković i Srpski klub

Vratićemo se za trenutak na onaj peron i poratne godine.

Među onima koji su tih godina pristigli u obećanu zemlju bio je i jedan naočit čovek, koji je renomeom odskakao iz mase. Doktor Slobodan Drašković bio je sin poznatog srpskog političara Milorada Draškovića, svojevremeno ministra policije u srpskoj vladi, koga je 1921. godine hicem iz pištolja ubio Alija Alijagić, član komunističke organizacije Crvena Pravda. Zbog tog čina kralj Aleksandar Karađorđević samo mesec dana kasnije doneo je famozni Zakon o zaštiti države.

Kada je 1947. godine grupa oficira iz organizacije “Dušan Silni” predvođena doktorom Slobodanom Draškovićem osnovala Srpski kulturni klub „Sveti Sava”, Mila je bila jedina žena u njihovom društvu

Njegov sin Slobodan bio je vrsni inelektualac koji je uz Slobodana Jovanovića, Svetog Justina Ćelijskog i Dragišu Vasića u međuratno doba vodio čuveni Srpski kulturni klub u Beogradu. Drašković je 1941. godinu dočekao kao rezervni oficir, a rat je proveo u zarobljeništvu u Italiji i Nemačkoj, da bi po njegovom završetku došao u SAD, gde se sve do smrti bavio publicističkim i političkim radom. U emigraciji je osnovao Srpski kulturni klub „Sveti Sava” i pokrenuo list „Srpska borba“.

Srpski narod će ga, između ostalog, pamtiti i po čuvenim rečima “Srbija je večna dok su joj deca verna”.

Mila je Draškovića srela odmah po njegovom dolasku u Čikago, i on je bio na listi onih kojima je “Velika majka” bila prva pomoć i velika podrška. Kada je 1947. godine grupa oficira iz organizacije “Dušan Silni” predvođena Draškovićem osnovala Srpski kulturni klub „Sveti Sava”, Mila je bila jedina žena u njihovom društvu. Usledila je 1952. kupovina zgrade u centru Čikaga, u Ulici Barry broj 448, gde je Klub dobio svoje utočište.

“Mila, čuvaj ovu našu kuću, ne daj da je raskrčme i prodaju. Ako vidiš da ne možeš više, predaj je crkvi”, rekao joj je Drašković na samrtnoj postelji 1982.godine

-Klub je ubrzo procvetao, u njemu se okupljala intelektualna elita srpske emigracije, trust mozgova, održavale su se tribine, izložbe, koncerti. Bilo je to možda i najjače antikomunističko uporište Srba u svetu. U to vreme, pored Jevreja, samo su Srbi u ovom delu Amerike imali svoj kulturni centar.

-Mila je mnogo pomagala doktoru Draškoviću, prevodila, prikupljala dokumentaciju, komunicirala sa ljudima. Kada bi Drašković putovao, a putovao je stalno, po Evropi i celoj Americi, Mila je u njegovom odsustvu praktično vodila Klub. Udbaši su se u jednom trenutku organizovali da ga ubiju, ali nisu uspeli. Međutim, kako su godine prolazile, u Srpskom klubu, koji je kasnije postao poznatiji kao Srpska Kuća, sve su češće izbijali sukobi između starosedelaca i novodošlih. Na kraju je Drašković, koji je živeo na spratu kuće, ležao bolestan i slušao kako se njegovi Srbi svađaju oko vlasti, govori po sećanju svoje tetke Mira Kovačević.

USPOMENA NA VELIKU ŽENU: Mira Kovačević sa svojom tetkom Milom

“Mila, čuvaj ovu našu kuću, ne daj da je raskrčme i prodaju. Ako vidiš da ne možeš više, predaj je crkvi”, rekao joj je Drašković na samrtnoj postelji 1982.godine.

Godine raskola, srpska posla

Mila je ostala da vodi Srpski klub koji je Drašković zaveštao srpskom narodu, godinama je bila na praktično svim važnim funkcijama. Pamtili su je po gromkom glasu, koji je bio u totalnom neskladu sa njenom fizionomijom.

-Kada bi progovorila, sve se treslo. Bila je oštra i selektivna, nije svako mogao da uđe u klub. Tradicionalno se tu slavila Srpska Nova godina, održavali prijemi na Svetog Savu, bilo je lepo, toplo, žene su se takmičile koja će od njih bolje napraviti srpske specijalitete, sarme, gibanice, kolače. U tim prostorijama osnovano je Srpsko lekarsko i Srpsko stomatološko društvo, tamo je uz Milinu pomoć nastalo i Srpsko pozorište, a počelo je sa radom i dečje pozorište. Okupljala je intelektualce, pametne ljude, ali su došla zla vremena. Devedesetih su počele da se dešavaju čudne stvari, u prostorijama se konzumirala droga, ljudi su davali sebi svašta za pravo, spavali u klubu kad im se prohte, zavladao je haos. Krenule su da dolaze i prve izbeglice, a Mila im je pomagala tako što bi im davala da provedu neko vreme u kući, dok ne stanu na noge. Nisu svi znali da to poštuju. Boleo ju je nemar i nepoštovanje, kaže Rajka Radovančev.

Bila je žena starog kova koja je odlično poznavala zakone i pravila i insistirala da se oni strogo poštuju, što je ponekad bilo malo zamorno. Tek kasnije sam razumeo zašto je toliko insistirala na tome, nasuprot javašluku kome smo mi Srbi ponekad skloni

Neki je zbog njenog stava nisu voleli, drugi je nisu razumeli, treći su je vređali. Jedan od onih iz mlađe generacije koji su vremenom shvatili šta je za srpsku zajednicu i klub predstavljala Mila Govedarica je i bivši predsednik Uprave Srpske kuće Miloš Todorović.

-Moram priznati da je u početku nisam najbolje razumeo niti se slagao sa njom. Bila je žena starog kova koja je odlično poznavala zakone i pravila i insistirala da se oni strogo poštuju, što je ponekad bilo malo zamorno. Tek kasnije sam razumeo zašto je toliko insistirala na tome, nasuprot javašluku kome smo mi Srbi ponekad skloni. Trebalo mi je vremena da shvatim da joj je srce na pravoj strani i da je sve što je radila bilo za dobrobit zajednice. Strašno se plašila da će neko prodati Kuću, što se na kraju i desilo. Ispostavilo se da je bila u pravu za to, kao i za neke druge stvari. Bila je velika, pozitivna žena, koju u početku nismo dobro procenili i dovoljno cenili, zaključuje Todorović.

Tri loša ubiše – Milu!

Slutnje Mile Govedarice da će nekakva osiona grupa na kraju prodati Srpsku kuću obistinile su se leta prošle, 2020. godine. To je bio logičan epilog malverzacija i korupcije koji su godinama potresala Srpski muzej “Sveti Sava”, kako je u međuvremenu prekršten nekadašnji Klub.

Vrhunac je usledio kada je Uprava predvođena Žikom Pavlovićem i Vesnom Noble počela redom da izbacuju ugledne članove iz Muzeja, kao u onoj narodnoj “tri loša ubiše Miloša”. Neki su, razočarani, sami otišli. Među njima se našla i Mila. Kada su očistili teren, prešli su u poslednju fazu ubijanja jedine srpske kulturne institucije sa ove strane Atlantika. Muzej je u januaru 2016. godine zatvoren, a prethodno su članovi Uprave zelenaškim pozajmicama sa 10% kamate zadužili Muzej do neverovatne cifre od pola miliona dolara.

“Kako smo nekada sve plaćali redovno i uredno, a sad smo odjednom u tolikim dugovima, hoće li neko da mi objasni?” – bile su poslednje Miline reči na skupštini Muzeja. Ostale su bez odgovora.

BORILA SE ZA SRPSKU KUĆU SVIM SILAMA: Mila sa rođakom Rajkom Radovančev

Mila nije volela nepravdu. Dan kada su je izbacili iz Muzeja bio je verovatno najteži dan u njenom životu. Vređali su je jer je shvatila šta planiraju da uradi. Nekoliko puta ih je tužila i sama, bez advokata, sprečila da prodaju zgradu. Ali, na kraju je ostala sama i bespomoćna

-Počele su priče o prodaji, stalno su uzimali novac, kredite, ali ga nikada nisu ulagali u Muzej, što je dovelo do toga da im gradska inspekcija na kraju zabrani rad. Puštali su svoje poznanike, bivše muževe, da žive u zgradi, bio je to totalni raspad. A Mila je bila stara i bolesna i nije više mogla da se bori sa njima, konstatuje Milina sestričina Mira Kovačević, koja je u to vreme takođe bila angažovana u pokušaju da se spreči prodaja kuće i Kluba o čijem stanju narod u imigracije uopste nije bio obavešten.

Mila nije volela nepravdu. Dan kada su je izbacili iz Muzeja bio je verovatno najteži dan u njenom životu. Vređali su je jer je shvatila šta planiraju da uradi. Nekoliko puta ih je tužila i lično, bez advokata, sprečila da prodaju zgradu. Ali, na kraju je ostala sama i bespomoćna.

U kolo sa 90 i kusur godina

Mila je, po kazivanju njenih rodica, uvek bila puna života, zarazne energije. Sa 90 i kusur godina je igrala kolo, recitovala i pevala, tražila od sina da joj nađe neki stan koji u komšiluku ima kafić – da može da sedne i priča sa ljudima. Sa 99 je i dalje išla sama u prodavnicu, čitala, “vežbala mozak”, kako bi to ona rekla.

U KOLO SA DEVEDESET I NEŠTO GODINA: Mila igra, prva zdesna

Prikupljala je humanitarnu pomoć za decu u Srbiji, za izbegle iz Krajine, Bosne, pa onda sa Kosova, zbrinjavala je oni koji su u izbegličkim kolonama pristizali sa Balkana. Baš kao nekad, kada je dočekivala izbeglice posle Drugog svetskog rata

-Pamtim kada se svojevremeno sa svojih 66 godina penzionisala i odlučila da ode u Starački dom (nursing home). Međutim, nije prošlo ni mesec dana, pozvala nas je, zvučala je dramatično.

“Vadite me odavde, ja ću da umrem!” A onda nam je ispričala kako je protekla njena prva večera u Domu…Gospođa koja je sedela preko puta pitala ju je kako se zove. “Mila”, rekla je. Nije stigla ni da uzme drugi zalogaj, a gospođa joj se ponovo obratila:

“Oprostite, molim Vas, a kako se Vi zovete?”

Kada ju je upitala i treći put Mila se pokupila i otišla u sobu. Gladna. Sutradan je otišla kod upravnika i tražila da je izbriše sa spiska.

-Nije to za mene, nisam ja iz njihovog filma, govorila je.

Neki drugačiji ljudi…

Od povratka iz Doma gospođa Mila je vodila aktivan život još punih 33 godine. Prikupljala je humanitarnu pomoć za decu u Srbiji, za izbegle iz Krajine, Bosne, pa onda sa Kosova, zbrinjavala je oni koji su u izbegličkim kolonama pristizali sa Balkana. Baš kao nekad, kada je dočekivala izbeglice posle Drugog svetskog rata.

“Uvek neka muka progoni nas Srbe”, govorila je.

POSVETILA ŽIVOT “SRPSKOJ KUĆI”: Njen odlazak, ispostaviće se, značio je i kraj za instituciju

Gospođa Mila Govedarica je poslednji put sklopila oči u maju mesecu ove godine, samo koji mesec pre svog 100-tog rođendana. Tridesetak dana kasnije, Uprava Muzeja” na čelu sa Žikom Pavlovićem je prodala zadužbinu Slobodana Draškovića i oficira kraljevske vojske. Otišla je srpska čast, za dolar više ili manje

Bila je aktivna i kada su srpski imigranti demonstrirali protiv američke politike, u to vreme usmerene protiv Srba.

-Gde god su bile kakve demonstracije, Mila je morala da ide. Ona je to osećala kao svoju dužnost, kao svoje poslanje. Srbija joj je bila u srcu, iako je nikada nije videla!, priseća se njena rođaka Rajka Radovančev.

Jedan od onih koji se sa Milom družio za života a koji je imao i priliku da je isprati u večni život bio je i sveštenik Đuro Krošnjar, paroh crkve Svetog Vasilija Ostroškog u Lake Forestu, predgrađu Čikaga

-Mila je bila neverovatno odana svom narodu. Prijatna, dobra duša, visoko moralna. U svom karakteru je pokupila najbolje od srpskog i američkog mentaliteta. Bila je hrabra, uporna i ponosna, ali se američki tvrdoglavo držala zakona i pravila. Govorila je sa takvim žarom i energijom o Muzeju “Sveti Sava”. Dobro je poznavala gospodina Draškovića i znala je šta je on želeo da ta institucija predstavlja. Kada su iskrsli problemi, sama je pokretala sudske procese, trošila svoj novac dokle god ga je imala. Mnogo je nervirala te ljude iz Uprave, jer je poznavala zakone, bila vešta na rečima i uvek bi ih pobila argumentima, priseća se pop Đura.

– Bila je i vernik za primer, uvek spremna da pomogne, da nešto organizuje, prikupi novac, organizuje i aktivira ljude. Žena sa energijom kakva se retko sreće. Sahranili smo je na grobnoj parceli otadžbinskog udruženja “Jedinstvo”, čiji je bila član. To joj je bila poslednja želja, kaže otac Đuro Krošnjar.

Srpska kuća i simbolika

Jednom prilikom Mile je okupljenim prijateljima i članovima Muzeja “Sveti Sava” poručila: “Dokle sam živa, niko neće prodati Srpsku kuću!”

Tako je i bilo. Gospođa Mila Govedarica je poslednji put sklopila oči u maju mesecu prošle godine, samo koji mesec pre svog 100-tog rođendana. Tridesetak dana kasnije, Upravni odbor Muzeja” Sveti Sava” na čelu sa Žikom Pavlovićem je prodao zadužbinu Slobodana Draškovića i oficira kraljevske vojske. Otišla je srpska čast, za dolar više ili manje.

SEĆANJE NA VELIKU ŽENU: Mila Govedarica zadužila je pokolenja srpskih emigranata

Ostala je uspomena na Milu Govedaricu i vremena kada su ovom zemljom hodali neki drugačiji ljudi, uspravni i ponosni, ljudi koje bi, ako držimo do sebe, morali večno da pamtimo i spominjemo.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva/Mila Govedarica

Advertisement