Većina srpske dece rođene u Americi u poslednjih 20 godina slabo ili nikako govore maternji jezik, odrastaju bez mnogo kontakta sa srpskom kulturom i tradicijom. Ima, međutim, i one dece koja ne zaboravljaju ko su i odakle su, te koriste svaku priliku da šire srpsku kulturu u svom okruženju i među vršnjacima.

Takvo jedno dete je i Zora Goljić iz Čikaga.

Listajući društvene mreže proteklih dana slučajno sam naleteo na snimak na kome dečji hor u jednoj srednjoj školi iz predgrađa Čikaga peva tradicionalnu srpsku narodnu pesmu “Golema Č`čkalica”. U prvi mah pomislio sam da se radi o gostovanju nekog od naših crkvenih dečjih horova, ali sam po potpisima i komentarima zaključio da su deca koja pevaju “čisti Amerikanci”. Tajnu je ostala skrivena iza imena dirigenta – gorepomenute Zora Goljić.

I tako, malo po malo, otkrili smo misteriju nastupa srednjoškolskog hora York Community High School iz Elmhursta.

-Jedan od mojih predmeta u srednjoj školi je hor, koji sam izabrala zato što volim muziku, pesmu. Kada smo ove godine spremali koncert, pitala sam učiteljicu, koja je i dirigent hora, Rebeku Marianeti (Rebecca Marianetti) da li bi mogli da naučimo i otpevamo jednu srpsku pesmu. Ona je pristala i odmah rekla kako ću ja lično biti zadužena da ih naučim da pevaju, ali da ću morati i da dirigujem na koncertu, kaže Zora za Serbian Times.

I dodaje kako nije imala mnogo dileme oko izbora pesme…

-Izabrala sam tradicionalnu pesmu “Golema Č’čkalica” u aranžmanu Dragane Veličković iz 1996, koju sam čula prvi put na koncert Serbian Singing Federation i odmah zavolela, zato što je dramatična ali zabavna, lepa pesma i reči nisu toliko teške. Pesma, inače, opisuje lepotu Srbije i mislim da bi svi trebali da je čuju. Pre koncerta smo je dobro uvežbali tako da je na dan priredbe sve zvučalo sjajno, bila sam veoma ponosna na moje kolege studente, super su se snašli sa rečima i sa muzikom. Veoma sam zahvalna učiteljici što mi je dala da radim ovu pesmu, studentima koji su se baš potrudili dok su je naučili, i mojoj porodici, naročito majki, koja me je zarazila muzikom. Pesma se inače svima dopala, kako drugarima iz hora, tako i njihovim roditeljima. Svi koji su imali prilike da čuju pesmu su bili oduševljeni, uzbuđena je Zora dok se priseća koncerta.

Kaže da je pesmu okačila na društvene mreže i poslala svim prijateljima, Srbima i Amerikancima, jer smatra da što više ljudi treba da je vide “iz više razloga”.

– Svako ko me zna, zna i to da sam hodajuća srpska zastava. Obožavam srpsku tradiciju, srpsku pravoslavnu veru držim u srcu i ne plašim se da to pokazujem drugima, bez obzira ko su. Mislim da svaki Srbin i Srpkinja treba da poštuju i poznaju svoju kulturu, muziku, istoriju, a zašto da ne – i da je predstave svojim prijateljima drugih nacija. Nemamo čega da se stidimo, naprotiv, naša kultura je prelepa. Celom svetu treba reći šta znači biti Srbin.

Zora ovog leta završava srednju školu a dogodine kreće na prestižni DePaul univerzitet, smer finansije i international business. To je, kako ističe, neće sprečiti da se i dalje bavi muzikom.

– Pevam u par srpskih horova, jedan pri Serbian Singing Federation, igram foklor u ansamblu “Oko sokolovo” u Čikagu, a trudiću se da to ne zapostavim kada krenem na fakultet, govori kao da obećava.

Naša sagovornica je sa majčine strane četvrta, a sa očeve prva generacija srpskih imigranata rođena u Americi. Ipak, trudi se da, osim duhovno, pesmom i igrom, i fizički ostane u kontaktu sa otadžbinom…

-Odlazim u Srbiju svake godine, da posetim porodicu i drugare. Kad sam bila mlađa pohađala sam Akademiju “Sveti Sava” u Čikagu, gde sam naučila da pričam srpski zahvaljujući učiteljici i programu koji imaju tamo, gde se pola dana priča engleski, a pola srpski, konstatuje Zora, a nama ostaje samo da joj poželimo da nastavi da širi dobar glas o srpskoj muzici i kulturi po Americi.

A kad je vidite kako i sa koliko energije, na taktove srpske pesme, diriguje horom u kome nema nijednog Srbina, ne sumnjamo da će nam od nje i ubuduće stizati samo dobre vesti.

Fudbalski geni na oca

Svoju hiperaktivnu prirodu Zora upotpunjuje fudbalom, koji trenira već celu deceniju. Za razliku od muzike, gde su presudni bili majčini geni, bubamaru u krvi je nasledila od oca.

– Tata je igrao profesionalno fudbal u Prvoj ligi za FK “Rad”, kasnije za “Palilulac” i neke druge klubove. Moji kumovi su takođe fudbaleri, jedan vodi klub u Mičigenu, drugi je poznati trener Ljubiša Ranković, koji trenutno radi u Saudijskoj Arabiji.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva