Među neverovatnim delima Predraga Ristića se izdvajaju Saborni hramovi u Podgorici i Torontu, Blagoveštenjska crkva u Trebinju, Crkveni dom kneza Lazara u Birmingemu. Bio je prvak Srbije u plivanju a pritvaran zato što je nosio bradu u spomen na čiča Dražu

Poznati srpski arhitekta Predrag Peđa Ristić preminuo je u 88. godini života. Ristić je jedan od naših najznačajnijih neimara, a za vreme svog života projektovao je stotinak hramova.

Među njima se izdvajaju Saborni hram u Podgorici, Blagoveštenjska crkva u Trebinju, Saborni hram u Torontu, Crkveni dom kneza Lazara u Birmingemu, Crkva mučenika Stanka u Ostrogu. Radio je projekte i za crkvene domove, stupove, kapije, amfiteatre, riznice… Obnovio je brojne građevine stradale tokom poslednjeg građanskog rata.

“Prvu crkvu sam napravio 1984. u Manastiru Kaoni kod Šapca za devet radnih dana. Imao sam problema, dolazila je građevinska inspekcija, u stvari, to je bila policija u džipovima. Seljaci su, međutim, na konjima čuvali gradilište i sačuvali ga”

Predrag Peđa Ristić

“Prvu crkvu sam napravio 1984. u Manastiru Kaoni kod Šapca za devet radnih dana. Imao sam problema, dolazila je građevinska inspekcija, u stvari, to je bila policija u džipovima. Seljaci su, međutim, na konjima čuvali gradilište i sačuvali ga”, rekao je u jednom intervjuu za “Novosti”.

POTOMAK SOLUNCA RASTAO SA DECOM CARSKIH RUSA

Ristić je rastao u porodičnoj kući u Senjačkoj, koja je posle rata konfiskovana. Njegov otac Petar bio je solunski borac, vrhunski inženjer, a majka Marija potomak čuvene porodice Tabakovića, arhitekata i slikara. Rastao je družeći se sa decom carskih Rusa, kojih je bio pun predratni Beograd, a bio je i prvak Srbije u plivanju.

Osnovnu Nemačko-srpsku školu u Beogradu završio 1941, a gimnaziju kralja Aleksandra i 1949. godine. Diplomirao 1956. godine na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu sa ocenom 10 sa projektom Saborne crkve i sopstvenom teorijom akustike, osnovanoj na matematičkoj teoriji skupova.

Doktorski rad je odbranio 1979. u Gracu, gde je bio i profesor univerziteta. U njemu je dokazao da je u praistorijskoj civilizaciji Lepenski vir energija virova korišćena za ribolov, veslanje i plivanje. Kao arhitekta bio je prisutan na ovom lokalitetu od momenta kada je otkriven.

Nikada nije bio zaposlen u “društvenom sektoru”, imao je status istaknutog slobodnog umetnika, bio je član ULUPUDS-a.

Na Akademiji SPC za umetnost i konzervaciju je bio profesor od njenog osnivanja.

”Dragi naš Peđa, jedino što mogu da mu zamerim, znate, postoji tamo nekakav nadrealizam, e on je izmislio nadlogizam. On je logičniji od logike i samim tim je samu logiku doveo u pitanje”, rekao je za njega veliki arhitekta i akademik Aleksandar Deroko

Bio je i autor i voditelj, odnosno učesnik naučnih TV serija “Svet oko nas”, “Izgubljeni Grad”, “Svedoci Otaca” i drugih brojnih serija i pojedinačnih priloga, intervjua prikaza i kritika počev od 1966. godine.

”Dragi naš Peđa, jedino što mogu da mu zamerim, znate, postoji tamo nekakav nadrealizam, e on je izmislio nadlogizam. On je logičniji od logike i samim tim je samu logiku doveo u pitanje”, rekao je za njega veliki arhitekta i akademik Aleksandar Deroko.

SPEKTAKULARNE KUĆE NA DRVETU

“Кao arhitekta, graditelj i jedinstveni ljubitelj Dunava i Save, na čijim obalama je provodio godine, bio je poznat u Beogradu po tome što je zidao spektakularne kuće na drvetu po šumama Ade Ciganlije i Ade Međice gde bi, na primer, dovodio svoje prijatelje gudače i priređivao koncerte Baha i Hendla nervirajući komunističke vlasti koje bi mu redovno rušile ono što je gradio. Jer kako su smeli mladi ljudi da se okupljaju sami od sebe u slobodi i upuštaju se u nekakve buržoaske aktivnosti kakvi su koncerti klasične muzike na otvorenom, a da ne slave ”bratstvo i jedinstvo” i Tita? Jednu od tih izuzetnih kuća na drvetu koja je bila sačuvana je dugo koristio veslački klub Crvena zvezda.

No, ipak su ga hapsili udbaši mnogo puta i privodili na razgovore i zvanično i nezvanično. I ne samo njega, već čitave grupe istaknutih beogradskih umetnika. Ponekada bi njega ili slikara Ljubu Popovića samo sprovodili kod brice na brijanje brade pod optužbama da su egzistencijalisti. Na to je Peđa kasnije odgovarao da oni brade svakako nisu puštali zbog njima mrskih francuskih egzistencijalista, već zbog generala Draže Mihailovića kome su se na taj način iskreno divili.

Najkarakterističnije hapšenje i ležanje u zatvoru za koje sam čuo od njega dogodilo se kada je Leonid Šejka pokušao da osnuje nezavisni list i političku partiju podnoseći zvaničnu prijavu za upis u registar nastojeći da zaobiđe monopol koji je imala komunistička partija na čitav društveni život u Jugoslaviji.

KONCERTNA DVORANA U OBLIKU JAJETA SA KROVOM OD SLAME

Naime, Ustav iz 1963. još uvek zvanično nije zabranio formiranje političkih stranaka, što je Leonid Šejka hrabro pokušao da iskoristi i testira limite jugoslovenskog totalitarizma. Odmah je uhapšen zajedno sa celim svojim društvom čiji je deo bio i jedan od najpoznatijih jugoslovenskih disidenata Miša Mihailov. U ćelijama centralnog zatvora Peđa Ristić se prepoznavao sa svojim prijateljima na osnovu zvižduka poznatih ruskih romansi koje nijedan udbaški islednik ili stražar nije mogao da prepozna, a koje su u njegovom potkrovlju neumorno pevali Leonid Šejka i Danilo Кiš.

Šta još reći o geniju koji je projektovao neverovatne projekte od Crkve Hristovog Vaskrsenja u Podgorici do akustične koncertne dvorane u obliku jajeta sa krovom od slame? Ili o čoveku koji je po uzoru na presek britanskih jedrenjaka čiji svaki deo ima izvorni naziv na engleskom jeziku, pravio presek srpskih volovskih kola čiji svaki i najsitniji deo ima izvorni naziv na srpskom jeziku?

Ovaj potomak velikih slikara i arhitekata Tabakovića iz Arada svašta je preživljavao u svom burnom životu uvek nam ukazujući na to gde je pravi put. Dok su mu komunisti hapsili oca Petra Ristića čuvenog mašinskog inženjera i Solunca isterujući ga iz sopstvene kuće na Senjaku, Peđa se ilegalno sklonio na svoj tavan koji je sam adaptirao pretvorivši ga u stan i atelje. Potkrovlje Peđe Isusa postalo je u centar umetničkog i intelektualnog Beograda, u konkurenciji sa stanom nešto starijih Borislava Mihajlovića Mihiza i Vojislava Đurića u nadaleko poznatoj Siminoj ulici 9a. Tokom sankcija 1990ih godina, Peđa je u dvorištu svoje luksuzne predratne vile koju je morao da otkupljuje gajio dve svinje Кlempu i Dembu na oduševljenje senjačke dece i zgražavanje novopridošlih miloševićevskih tajkuna,

Ljudi poput Peđe Ristića nikada ne umiru. Njegova dela, duh i filozofija žive u svima nama koji ne dozvoljavaju da nas slome naleti primitivizma, isključivosti i ideološke toksičnosti,” piše u dirljivom nekrologu njegov prijatelj i poštovalac Andreya Komnenovich.

Tekst: Telegraf.rs/Novosti, Andreya Komnenovich Foto: Youtube printscreen