Da se ne lažemo… Rezultat glasanja u Ujedinjenim nacijama nije bio iznenađenje ni za koga, pa ni za predsednika Srbije, koliko god se on trudio da odglumi dramu, grčevito stežući srpsku zastavu i ogrćući se istom pred kamerama u Njujorku.
Besmisleno je, takođe, iz perspektive Srbije, slaviti nekakvu pirovu pobedu jer je, tobože, više zemalja bilo suzdržano i glasalo protiv (87) nego što je glasalo za Rezoluciju o Srebrenici (84). Pravila igre smo znali pre utakmice (glasanja), tako da je besmisleno izmišljati ih nakon što je sudija odsvirao kraj.
To bi bilo isto kao kad bi Đoković nakon izgubljenog meča izašao pred novinare i rekao kako je on zapravo pobedio jer je osvojio više gemova od protivnika, iako pravila kažu da je pobedio onaj ko je osvojio više setova.
Đokoviću, naravno, takva glupost i tirada nikada ne bi pala na pamet. Ali, politika je već nešto drugo. Tamo je sve dozvoljeno, pa i da obmanjujete javnost i vučete za nos sopstvene birače.
Koga je srpska diplomatija pobedila u Njujorku?
Ono što ipak može da raduje srpsku stranu jeste činjenica da Rezolucija koja, to je svima jasno, ne donosi ništa dobro, a ponajmanje pomirenje, ipak nije prošla tako glatko kako su se verovatno nadali njeni kreatori (ovde mislim na one koji ne sede u Sarajevu).
U tom smislu Vučić je u pravu, kao i kad kaže da su, pogotovo neke male, politički i ekonomski nestabilne i ucenjene zemlje, bile pod velikim pritiskom moćnih sponzora Rezulucije, naročito SAD i Nemačke, da podignu ruku na Ist Riveru.
U tu kategoriju valja svrstati i bivše jugoslovenske republike, ali i ceo Balkan, koji je, izuzev uzdržane Grčke, glasao za Rezoluciju. Među njima je bilo onih kojima su “m..a u procepu”, poput Crne Gore i Makedonije, onih koji moraju da glasaju po diktatu EU (Rumunija, Slovenija, Bugarska), ali i država koje sa Srbijom imaju tradicionalno zategnute odnose (Hrvatska, Albanija), te podeljena Bosna i Hercegovina, koja se zbog unutrašnjeg uređenja i dva entiteta nalazi u specifičnoj poziciji.
Što se tiče ostalih, nekoliko je stvari koje valja primetiti i podvući…
Rusija i Kina su ostale uz Srbiju, što iz principijelnih razloga, što iz sopstvenih interesa, a nije beznačajno što su se predstavnici obeju velikih sila i stalnih članicva Saveta berzbednosti o predlogu Rezolucije i njenim amandmanima izjasnili vrlo oštro i pomalo van diplomatskih manira.
U grupi velikih zemalja koje su glasale protiv su Sirija i Severna Koreja, te Mađarska kao komšijska i jedina zemlja Evropske Unije koja je skupila hrabrosti da kaže – NE.
Znatno je duži spisak onih koji su bili uzdržani, a na njemu se nalaze i najbrojnija zemlja crnog kontinenta, Nigerija, koja je pritom i zemlja sa najvećom populacijom muslimanskog stanovništva, a dalje slede dve najveće južnoameričke države, Argentina i Brazil, afrički lavovi Kamerun, Gana i Etiopija, zatim Indija, Kazahstan, Meksiko, te naposletku Slovačka, koja je za razliku od Rumunije, zadržala prinicipijelni stav.
Posebno je zanimljiv slučaj Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji su, da li zbog činjenice da u Srbiji imaju velike ekonomske interese (Beograd na vodi, zemlja u Vojvodini, pa nadalje), ili poliitičkih veza sa srpskom vlašću, odlučili da ostanu po strani, i pored činjenice da se od njih, kao islamske države, očekivao siguran glas za Rezoluciju.
Imajući u vidu listu zemalja koje su glasale protiv i onih koje su ostale uzdržane, može se reći da je srpska diplomatija odradila solidan posao spremajući se za glasanje u UN, samo je pitanje koliko će to vredeti, s obzirom da je Rezolucija na kraju ipak donešena. S tim u vezi, postavlja se i ključno pitanje – Koliko će je države članice UN u praksi zaista primenjivati, naročito u svojim obrazovnim sistemima?
Zašto Rezolucija i zašto baš sad?
Ono što sada već sa sigurnošću možemo reći jeste da Rezolucija, glasanje o njoj, a naročito odjeci u javnosti, neće doneti ništa dobro regionu. Ponajmanje pomirenje Bošnjacima i Srbima, koji se nalaze u epicentru ovog etničko-političkog galimatijasa.
I prosto je neverovatno da, svaki put kada se učini da ulazimo u period mirnog, komšijskog suživota na Balkanu, na kome smo neraskidivo povezani, neko se seti da pokrene neku Rezoluciju ili Inicijativu, i ponovo lopatama sipa živu so na stare rane i potpaljuje nikad ugašeno bure baruta.
Iza ove, iskreno verujem ne i poslednje Rezolucije o kojoj će se raspravljati i glasati u UN ili EU, treba tražiti prste i više interese onih koji su za nju najviše lobirali, a to svakako nisu Bošnjaci.
Postavlja se samo jedno pitanje: Zašto je neko odlučio da Rezoluciju koja se tiče jednog malog evropskog regiona, podnese i na njoj insistira baš sad, u trenutku kada civilizovani svet i Ujedinjene nacije imaju mnogo važnijih globalnih problema, poput sukoba u Palestini i Ukrajini?
Jedini logičan odgovor koji mi se nameće je – Kosovo i Metohija.
Čini se, naime, da je ovo samo još jedan, istina veliki šamar Zapada Vučiću, još jedno upozorenje Vašingtona, Brisela i Berlina da je pesak u satu iscureo i da će Srbija u najskorije vreme, pod ovim ili onim okolnostima ili izgovorima – morati da stavi paraf na priznanje Kosova.
I ne bi me čudilo da se u narednim danima iza kulisa dese neke stvari koje će ovaj dosadašnji pritisak pretvoriti u ultimatum, sa jasnim rokom.
U tom smislu jučerašnje je glasanje u Ujedinjenim nacijama bilo ništa drugo do pokazivanje mišića na velikoj sceni i uvertira onoga što će uslediti ako Vučić i Beograd ne ispune zahteve koji su pred njih (već) postavljeni.
Zvuči tužno, ali Rezolucija o Srebrenici, na žalost naše braće Bošnjaka, ponajmanje je bila iskreno iskazivanje pijeteta prema njihovim žrtvama, već suštinski samo još jedna politička igrarija velikih na račun malih.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Tanjug
