Connect with us

Amerika

ŽIVOT OD NULE U KANADI: Zaštitno lice RTS-a pokrenula vlog o svojim iskustvima iz Vankuvera (FOTO) (VIDEO)

Published

on

Rođena Beograđanka danas sa suprugom Nikolom i sinom Maksimom živi u Vankuveru, a kroz niz zanimljivih i sadržajnih Jutjub snimaka daje odgovore na sva ona pitanja koja nas muče kada se preselimo u stranu zemlju – razlike u mentalitetu, poslovnom ophođenju, kulturi, komunikaciji s ljudima

“Uvek sam se vodila time da je život sve ono što se dešava dok mi planiramo šta će da se desi. U tom smislu, planova uvek imamo, ali ostavljamo i prostor da se oni promene. Iz Srbije sam otišla, u prvom trenutku, na neodređeno kratko vreme, a u Kanadi sam već, sa nekim prekidima, več četiri godine”, kaže Irina Đorđić, jedno od najprepoznatljivijih, pa i najomiljenijih lica RTS-a, koje je male ekrane makar trenutno zamenila Jutjub platformom, gde na svom kanalu “Život u Kanadi” kroz vlogove govori o svom životu u dijaspori.

Rođena Beograđanka danas sa suprugom Nikolom i sinom Maksimom živi u Vankuveru, a kroz niz zanimljivih i sadržajnih Jutjub snimaka daje odgovore na sva ona pitanja koja nas muče kada se preselimo u stranu zemlju – razlike u mentalitetu, poslovnom ophođenju, kulturi, komunikaciji s ljudima.

Samoća odmaže

Irina je otkrila sa kojim se to problemima suočavaju svi oni koji dođu u Kanadu, ali i kako je ona to uspela da prevaziđe. Kako kaže, ključ njenog uspeha leži u tome što je ona, sama po sebi, otvorena i društvena osoba.

Čega novi imigranti iz Srbije nisu svesni

– Ja sam vrlo društvena i mislim da čovek uvek teže funkcioniše kada je sam, a posebno prilikom preseljenja u drugu državu, gde je prepušten sam sebi. Naravno da je mnogo bolje kada imate oko sebe ljude koji su već upoznali novi sistem u kojem vi tek tražite svoje mesto. Ne mislim ovde samo na one savete na koje ljudi obično prvo pomisle, poput pitanja gde kupiti hranu iz domovine ili kako pronaći dobar vrtić. Mislim ovde na neke ključne kulturološke razlike kojih novi imigranti uglavnom nisu svesni i vrlo često su prijatno, ali češće neprijatno, iznenađeni. Kada počnu da odlaze na intervjue za posao, upoznaju ljude u novom okruženju, odlaze u banku, kod lekara, shvataju da u novoj kulturi važe nova pravila komunikacije i neke drugačije vrednosti. Dobro je imati nekoga ko će vam u tim prvim danima skrenuti pažnju na to i skratiti vam malo put snalaženja – započinje Irina svoju priču.

Prema njenim rečima, najveći problem svih imigranata jeste taj što su se starije generacije teže uklapale usled nepoznavanja jezika, što je dosta otežalo život i onima koji su došli posle njih, pošto ih ovi prvi, poučeni svojim iskustvom, često preplaše u startu.

RADOZNALA I OTVORENA: Ove osobine su joj najviše pomoglepo dolasku u novo okruženje

– Nevolja je što ima imigranata koji taj novi sistem nikada nisu zaista shvatili i ne mogu ni novima da pomognu da se brže uklope. Iz dobrih namera, ali vrlo često za život u Kanadi nemaju reči hvale i dešava se da su novi imigranti zaplašeni od onoga što ih čeka. Možda je i mali problem ta naša vekovna navika da se oslanjamo na ljude iz okruženja u tome da će nam pomoći. Tek kada se nađete sami van svog sigurnog okruženja, počnete da uviđate da neki ne znaju, a neki i ne žele da vam pomognu. Onda su vam dragoceniji divni ljudi na koje nailazite na tom putu i ta prijateljstva su zaista nešto posebno. U Vankuveru ima zaista mnogo sjajnih ljudi iz cele nekadašnje Jugoslavije koji se divno druže.

Razlika u mentalitetu

Ključna razlika između ljudi sa naših prostora i Kanađana jeste ona u mentalitetu, odnosno, u našim navikama koje su generacijski utemeljene, a tiču se svih sfera, od samog života preko zaposlenja pa sve do rešavanja stambenog pitanja.

– Razlika u mentalitetu je ogromna, ali mislim da to generalno važi za razlike između Istoka i Zapada. Mi dolazimo iz jedne kolektivističke kulture, gde živimo okruženi širim porodicama i krugom prijatelja, oslanjamo se jedni na druge u svakom smislu. Decenijama je važilo pravilo da se posao dobija uz određenu diplomu, da su poslovi u državnim firmama i institucijama za ceo život i slično. Nasuprot tome, na Zapadu vlada kultura individualizma. Svako se bori samo za sebe i čak i članovi uže prodice nisu uvek ti na koje možete da se oslonite. Na poslu se napreduje ako mnogo ulažete u neprekidno učenje i napredovanje u svakom smislu, ne samo na lestvicama funkcija u kompaniji. Razlike su u odgajanju dece, školskom sistemu, odnosu prema starim sugrađanima. Vrlo je cenjeno volontiranje i generalno bilo šta što ljudi rade kako bi unapredili život u lokalnoj zajednici. Ali koliko god da je individualističko društvo, mislim da su spremniji od nas da se u svakom trenutku aktivno uključe u bilo kakvu akciju koja će pomoći nekome kome je pomoć potrebna.

ANTISTRES: Selidba je jedna od pet najstresnijih stvari u životu

Potraga za poslom

Što se tiče same potrage za poslom, kaže nam da je najbitnije da se izbace dve stvari, nadmenost i izražen ego. Ove stvari ne samo da otežavaju potragu, već mogu da dovedu do toga da dobijete otkaz.

– Za ego i nadmenost apsolutno nema mesta ne samo prilikom traženja posla, nego ni kada ste u toj istoj firmi na mestu generalnog direktora. Ne znam kakvi su ti isti ljudi u privatnoj komunikaciji, ali što se poslovne tiče, svi su maksimalno ljubazni, predusretljivi, otvoreni i spremni da pomognu. Svaka naznaka nadmenosti tumači se kao nevaspitanje i agresija i iako vam to niko neće otvoreno reći, možete biti sigurni da posao zbog toga nećete dobiti. Ako ga već imate, bićete na spisku onih kojih će među prvima dobiti otkaz. Mnogo puta sam čula negativne opaske na račun, kako se smatra, “lažne” zapadnjačke ljubaznosti. Smatram da je to potpuno pogrešno. Ljudi su ovde zaista ljubazni, ali to je samo to. Ne možete i ne bi trebalo da očekujete da to znači da su prema vama i prijateljski nastrojeni. Ljubaznost je samo način da pokažu da poštuju druge ljude, mislim da to generalno čini ovu kulturu lakšom i srećnijom u komunikaciji.

Sem odsustva ega i nadmenosti, imigranti koji se upuštaju u potragu za poslom moraju da budu i fleksibilni. Škola za neke delatnosti nije presudna, ali da biste se bavili novinarstvom, ekonomijom, medicinom i advokaturom, potrebno je sticanje licenci i doškolovavanje.

– Iskustva su različita i sve varira zavisno od profesije kojom se bavite. U specifičnim profesijama, poput rada na razvoju novih tehnologija ili filmske postprodukcije zbog koje mnogi dolaze u Kanadu, škola nije presudna. Važno je ono što znate da radite. Mislim da isto važi i za zanate i profesije za koje nisu potrebni fakulteti. Podrazumeva se da je tu praksa presudna. Malo je teže advokatima, ekonomistima, lekarima, nama novinarima. Neki moraju u Kanadi da se doškoluju, dobiju licence, ili jednostavno potraže posao koji će biti u skladu s onim što znaju da rade. Najvažnije je biti otvoren za nove mogućnosti i nemati prevelika očekivanja, u smislu da treba dobro sagledati svoje sposobnosti i prihvatiti bilo kakav posao koji odgovara našim afinitetima. Čak i ako to nije “posao iz snova”. Dobra strana ovog društva je što svi imaju mogućnost da napreduju i ako se pokaže da imate znanja i veština, mogućnosti su vam neograničene.

OPUŠTENOST: Život u Kandai opušteniji i sa manje stresova

Internet olakšava asimilaciju

Kako kaže, nekada, pre postojanja interneta, kulturološki šok je bio veći jer ljudi nisu znali šta ih sve očekuje, dok danas, u eri kada smo svi povezani, takve informacije lakše i brže dolaze do ljudi, što im postupak prihvatanja drugačije kulture, znatno olakšava, jer su manje il više, pripremljeni.

– Mislim da je mlađim generacijama danas mnogo lakše da prihvate sve što je u Kanadi drugačije nego što je to bio slučaj u decenijama pre nas. U eri globalizacije i masovne kulture, nema mnogo mesta iznenađenjima te vrste. Danas ljudi koji žele negde da otputuju vrlo lako mogu da potraže i na Internetu pronađu mnogo neophodnih informacija. Samo ako znaju kako da traže. Mislim da su veća iznenađenja doživljavali naši prethodnici koji su u Kanadu dolazili ne znajući mnogo šta ih ovde čeka. I sigurna sam da im je bilo teže da se uklope u novi sistem. Najveće razlike bi bile u tome što je ovde način života mnogo opušteniji, organizovaniji, bez mnogih svakodnevnih stresova na koje smo u našem okruženju navikli. Iznenađenje mi je bila lakoća kojom se obavlja administracija, dostupnost državnih institucija, otvorenost ljudi da vam pomognu.

Pored svih informacija i priprema, prema njenim rečima, gotovo svima najteže pada odsustvo porodice i prijatelja, zbog čega je važno imati bar nekog poznatog pored sebe da bi proces adaptiranja bezbolnije prošao.

– Svaka drastična promena života je izuzetno teška za prilagođavanje. Treba imati u vidu da preseljenje spada u jedan od pet najvećih životnih stresova. Utoliko je važnije imati neku socijalnu infrastrukturu i ljude koji će vam sve to olakšati u prvim danima. Problem je, naravno, što većina imigranata to nema i zato svi prolaze kroz različite faze prilagođavanja, a najteža je ta kriza kulturološkog šoka, kada shvatite koliko je novi sistem u kojem živite drugačiji od svega na šta ste navikli. Meni je, a verujem i mnogima, najteže bilo to što nisam oko sebe imala porodicu i prijatelje sa kojima sam odrasla. I to je ono što mi i dan danas fali.

NIJE SE POKAJALA: Ne nedostaje joj Jutarnji program, samo prijatelji i porodica

Zaštitno lice RTS-a

Pre preseljenja u Kanadu, Irina je bila zaštitno lice Jutarnjeg programa i Kulturnog dnevnika, dok danas radi kao montažer u informativnom programu za jednu nacionalnu televiziju koja u Vankuveru ima gradski studio. Na pitanje da li joj je bilo teško da sve napusti i da se uputi u nepoznato, kaže da sa ove vremenske distance, makar po njoj, ovaj izbor nije bio pogrešan.

– Kada se osvrnem unazad, rekla bih da mi nije bilo teško zato što nisam razmišljala o tome kao o ostavljanju karijere. Mislim da je karijera nešto na čemu radimo celog života i može da menja svoje oblike, pa i lokaciju. Znanje i iskustvo koje imamo niko ne može da nam oduzme, to uvek nosimo sa sobom. Nije mi bilo teško da napustim ono što sam u tom trenutku radila iz više razloga, a prvi je bio taj što sam osetila da je vreme za promenu. Nisam u tom trenutku bila sigurna u kom pravcu bi trebalo da krenem i pustila sam život da mi da neke nove prilike. Sigurna sam da bih manje radila na svojim veštinama i usavršila nešto što danas radim, da sam ostala u svakodnevici u kojoj nisam imala prostora za to. Sa te strane sam vrlo zahvalna.

Iz Srbije je otišla, kako kaže, u prvom trenutku, na neodređeno vreme. Naime, njen suprug je godinu dana pre toga dobio posao u Kanadi i taj projekat se s jedne godine produžio na još jednu, nakon čega se odlučila da mu se pridruži ne neko vreme. Kako kaže, iz njenog ličnog iskustva, asimillacija joj je lakše pala uz čitanje u upoznavanje ljudi koji su već živeli na tlu Kanade, ali i oni mali, neobavezni razgovori koje obavljamo dok čekamo u redovima ispred prodavnica.

– Istraživanje o novoj kulturi, mnogo čitanja i upoznavanja ljudi koji su ovde rođeni ili žive jako dugo. Svih nacionalnosti. Uključivanje u lokalni život, odlazak u mesnu zajednicu, učestvovanje u nekim zajedničkim lokalnim aktivnostima. Odlazak u biblioteku, razgovori sa komšijama ispred lokalnih prodavnica. Sve ono što čini svakodnevni život. Možda je to samo do mene, ja sam oduvek bila vrlo radoznala i spremna da pitam sve što mi se učini interesantnim.

Planovi za budućnost i povratak u Srbiju

– Za sada smo ovde, a šta nosi budućnost to ne možemo da znamo. Uvek sam se vodila time da je život sve ono što se dešava dok mi planiramo šta će da se desi. U tom smislu, planova uvek imamo, ali ostavljamo i prostor da se oni promene. Ko bi zimus recimo mogao da pretpostavi da će se dogoditi korona virus i promeniti ceo svet, a ne samo naše planove da leto provedemo u Srbiji.

IZVOR: Blic FOTO: Printscreen/Privatna arhiva

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement