VELIKA AMERIČKA ROK ZVEZDA U SRPSKOJ SVETINJI: Osnivač kultnog benda „Tuxedomoon“ napravio spektakl u Vladičanskom dvoru! (FOTO)

Steven Brown, jedan od osnivača kultne grupe Tuxedomoon, sinoć je po drugi put bio gost u Vladičanskom dvoru na poziv Jovana Ćulibrka, slavonskog episkopa Srpske pravoslavne crkve u Pakracu.

„Dolazim ovde iz poštovanja prema ovom mestu koje se nakon rata uzdiže iz pepela poput Feniksa“, rekao mi je Steven Brown pred nastup, a potom je episkop Jovan Ćulibrk potvrdio da se ulažu veliki napori kako bi se kulturni duh, a time i život, ponovo razbuktali u tom malom slavonskom gradu koji je prošao kroz dosta stradanja.

Prošle godine je u prostoru Vladičanskog dvora, kojeg Ćulibrk od milja zove „polovinom nekadašnjeg zagrebačkog koncertnog kluba Lapidarij“, nastupio Blaine L. Reininger, Brownov kolega iz grupe Tuxedomoon, a okolnosti su htele da upravo njih dvojica neposredno pred pakrački koncert održe zajednički koncert u Beogradu, prvi takve vrste od raspada Tuxedomoona, koji je potrajao čitava tri sata na oduševljenje tamošnje publike.

U Pakrac je Brown došao u pratnji svog trija kako bi promovisao svoj novi album „In This Very World“, koji se naslanja na prethodni „El Hombre Invisible“, s obzirom na to da oba nose snažan omaž životu i borbi meksičkog naroda (ali je reč i o albumu na kojem je glavni narativ Brownova filmska muzika), budući da je muzičar već duži period nastanjen u Meksiku. Bilo je, dakako, neizbežno da se na repertoaru nađu i pesme Tuxedomoona, ali i neka iznenađenja (za one koji nisu poslušali novi album, koji je dostupan na Bandcampu), poput kompozicija Dmitrija Šostakoviča i Davida Bowieja.

S obzirom na temperaturne prilike izuzetno toplog maja, postojale su određene bojazni među nama pridošlicama oko toga hoće li prostor „polovine Lapidarija“ postati nesnosno vruć u nekom trenutku, no očigledno su stari arhitekti znali svoj posao jer je bilo izuzetno prijatno iako nema nijednog klima-uređaja, a samim tim i nadahnjujuće za Stevena Browna koji je, osim što je pevao, svirao saksofone, klarinet i klavijature.

U triju je, dakako, i Stevenov kolega i još jedan bivši član Tuxedomoona iz briselskih godina – Luc van Lieshout, koji je svirao nekoliko truba i, ono posebno upečatljivo, usnu bas-harmoniku koja je donosila posebnu dozu atmosferičnosti. Treći član bio je multiinstrumentalista, gitarista i basista Luciano Fraipont, inače član avangardnog belgijskog benda Aksak Maboul. Dakle, pored punoće zvuka, briljantan je bio i instrumentalni spektar trija.

Koncert je započeo novom kompozicijom „Cheran“, da bi potom usledila obrada Bowiejeve „Panic In Detroit“, koja se takođe nalazi na novom albumu „In This Very World“, sa kojeg je bila i naredna „Luce“, kao i nešto kasnije izveden Šostakovičev „Waltz Nr. 2“ (jer se između njih smestila „A Home Away“ Tuxedomoona).

Po pitanju pesama Tuxedomoona, Brown kao da je tražio poveznicu sa recentnim radom, kako bi publici dočarao zaokruženost narativa u kombinaciji sa novim materijalom i pokazao kako je u muzici i dalje spreman za revoluciju, bilo da je reč o spektru zvuka ili o rearanžiranju stihova koje su pevali meksički Zapatisti, što su Tuxedomoon odavno učinili u pesmi „Muchos colores“, za koju je muzičar na koncertu u Pakracu rekao da je važna za razumevanje onoga što radi i danas.

Od pomenutog kultnog benda na repertoaru te večeri našle su se još „In A Manner Of Speaking“, „59 To 1“ i završna „Lowlands Tone Poem“.

Novi album je gotovo u celosti izveden, s obzirom na to da je Steven Brown Trio odsvirao još kompozicije „Luce“, „Nakba“, „Work“, „Wordsworth“ i „Nella Terra“. Autor ovog teksta možda je želeo da nešto više bude zastupljen i „El Hombre Invisible“, ali je ipak morao da se zadovolji naslovnom pesmom pomenutog albuma iz 2022. godine, sa kojeg ipak nije izostala izuzetno potresna, a samim tim i moćna „The Book“.

U tom smislu Steven Brown Trio suvereno nas je vodio kroz svoj spektralni pristup, jer je koncert disao u nekom sinestetičkom ritmu poput filma – u nekim trenucima muzički instrumentali otvarali su ambijente meksičkih vizura, u drugima kao da su slušaoci bili uvedeni na sastanke meksičkih revolucionara, u trećima udisali ravnodušnost sveta ili pak osećali Brownov gnev u čuvenoj pesmi „Work“ i njenim stihovima: „Nothing works, I’ve tried it all!“

Razmišljao sam posle, upravo ponesen tim odlučnim stihom, može li kulturna revolucija krenuti iz jednog Pakraca. Naravno da na tako nešto nemam odgovor, ali i sam uspeh uvek je diskutabilna stvar. Odgovor pre leži u onome „pokušati sve“ i da ti pokušaji neprestano traju. A vladika Ćulibrk je karakter koji ne odustaje od zamišljenog.

Naime, mnogo stvari funkcioniše i kada naizgled ništa ne funkcioniše, što je i poruka pesme „Work“. Tako je bilo i sinoć – dobili smo avangardni koncert u gradiću za koji bi svaki stanovnik neke veće sredine odmahnuo rukom i rekao da tamo ništa ne funkcioniše. Neću mnogo pogrešiti ako parafraziram naziv Neue Slowenische Kunst, unutar kojeg deluje Ćulibrkov omiljeni sastav Laibach, i prostor Vladičanskog dvora nazovem Neuer Pakrac-Kunstraum, jer su sve češće prilike da se posvedoči kako tamo umetnost cveta.

Last but not least, čak je i Zdenko Franjić sinoć postavio muzički i knjiški štand. Valjda vam je sve jasno.