Za gotovo pet miliona ljudi u Nemačkoj kraj zime i toplije vreme označili su početak sezone „Garten-a“. Baštice, koje predstavljaju prave zelene oaze mira, smeštene ponekad i usred gradske vreve, još uvek niču širom Nemačke. One za starosedeoce imaju poseban istorijski značaj i deo su duge porodične tradicije za mnoge od njih.
„Zelena ostrva“, kako su ih početkom 19. veka nazivali, bila su prva linija odbrane siromašnih i gladnih, koji su baš na tom mestu imali mogućnost da posade voće i povrće i tako se prehrane. Baštice su od tada simbol opstanka a tek kasnije one postaju i mesta za beg od svakodnevnice, mesta na kojima imamo više slobode. Ovo poslednje je danas svima naročito važno a podatak da u šesnaest nemačkih pokrajina ima preko 900.000 baštica, to i potvrđuje.
Svi oni Srbi i Balkanci koji su u potrazi za boljim životom završili izvan granica, na svoj način uživaju u čarima bašti. Jedni kao gosti, drugi kao domaćini. Sve ono što bi moglo da im nedostaje, ovde uspeju da nadomeste. Okupljanje sa prijateljima u letnjem periodu se iz kafića izmestilo tamo gde su i mogućnosti veće.
Prepoznatljiv miris roštilja i muzika koja nas mami da pustimo glas bivaju nam svojevrsni putokaz. Sigurni smo da se nalazimo na pravom putu. U želji da dobijemo pouzdane informacije, odlazimo u goste domaćinu koji nas dočekuje raširenih ruku, u jednoj od “bašti” nedaleko do Hamburga.
Naš zemljak, Mališa Ivanković, rodom iz Velike Plane, ugostio nas je pod vedrim nebom. Okružuje nas beskrajno zelenilo, vazduh ima drugačiji miris, pod nogama nam je trava a muziku sa radija zamenio je cvrkut ptica. Na trenutak se učinilo kao da smo kod kuće. Dok vodi računa da mu ne izgori meso na roštilju, sa osmehom nam priča o slobodi koju je iznajmljivanjem baštice osvojio:
-Ovde imam sve. Kada sam došao u Nemačku nedostajalo mi je mesto na koje mogu da se sklonim od buke i na kom se osećam opušteno. Drugo, znate i sami da retko koja zgrada ima svoju baštu a čak i kada je ima, nezgodno je da se tu okupljaš sa društvom, roštiljaš. Ne ide to tako ovde. Od prijatelja sam čuo da je na ovoj parceli jedna bašta slobodna i od tada sa suprugom, ćerkom i prijateljima ovde provodim svaki slobodan trenutak. Cena koju na godišnjem nivou plaćam za najam je simbolična. Ovde proslavljamo rođendane, praznike, okupljamo prijatelje i bez povoda, bitno je druženje. Za Vaskrs smo nakon odlaska u crkvu ovde pekli prase, slavili… sve to može i tuđoj zemlji, ako čovek drži do tradicije – u dahu izgovara naš sagovornik.
Primećujemo tablu na kojoj je istaknut pravilnik, te smo se zainteresovali za pravila koja vladaju na ovom, naizgled pravilima nesputanom, prostoru:
-Da, postoje pravila, postoji i kućni red, kao što je i kod nas nekada postojao. Treba poštovati vreme odmora, pravila za paljenje vatre, odlaganje otpadnih voda, pravila o zaštiti pojedinih vrsta insekata i životinjskih vrsta, odlaganju smeća, košnji, sadnji voća i povrća. Ukoliko želiš da imaš jednu ovakvu bašticu, onda moraš nešto i da posadiš, samo ime kaže. U objektu koji svaka bašta poseduje sme da se prenoći, ali ne i da se koristi kao stalno mesto boravka, zbog niskih dažbina. Pravila nisu problem. Sve je mnogo lakše kada si u dobrim odnosima sa komšijama, kao i u Srbiji uostalom – dodaje Mališa šaljivo.
Na pitanje da li je ovo njegov način da lakše podnese boravak u tuđini Mališa odgovara:
-Jeste naravno, ne samo moj. Ovde možete sresti strance, ima čak i dosta Nemaca, svako je ovde iz svojih nekih razloga. Za vreme pandemije svi su bežali u bašte, iako su i ovde bile stroge kontrole. Tu je čovek ipak rasterećeniji, boravi u prirodi, na čistom vazduhu, može da se opusti, proveseli. Domovina nema zamenu ali ovo nam svima mnogo znači.
Ovim rečima Mališa je završio svoju kratku ispovest, nakon koje smo prionuli na degustaciju specijaliteta sa bogate trpeze koju su nam domaćini pripremili. Sasvim spontano dođosmo do zaključka da se istorija i u ovom slučaju ponavlja. Danas, kao i nekada, „Garten“ je simbol opstanka, koji za svakog ima jedinstveno značenje.
Tekst/Foto: Milica Andrić
