Vlasti se nije moglo protiviti, na lečenje su išla deca i bez lišajeva na glavi. Decenijama kasnije nisu im verovali da su zračeni…
Jedan od dečaka iz sela koji je s Petrom bio na lečenju umro je od raka mnogo godina kasnije. Petar je 1983. imao benigni tumor od pola kilograma na vratu. Posle toga se pojavio i na čelu. I dalje tu stoji. Operisao je dva tumora bešike 2006. godine.
Slične sudbine uobičajena su svedočanstva s kojima se dr Ševo i dr Tasić sreću u svom istraživanju. Začudili su se kad su 2005. od izraelske doktorke Šifre Švarc saznali u kojoj meri je ova metoda lečenja bila raširena u Srbiji, da je bila jedna od najmasovnijih javnozdravstvenih kampanja, a da oni, oboje epidemiolozi, za to nisu ni čuli. Tek posle šest meseci naišli su na prvi trag, posle još pet i na bolničke protokole pohranjene u Arhivu grada Beograda. Objavili su oglas u dnevnoj štampi, i počeli su da im se javljaju ljudi, od kojih su mnogi imali ozbiljne zdravstvene probleme.
„Tada nam se javilo oko 500 ljudi. Kasnije smo istraživanjem došli do podataka o još 15.000. Evo i sada, posle vašeg teksta, dosta ljudi nas zove“, objašnjava dr Ševo, koji procenjuje da je bar petina ljudi koji su se javili na oglas imala ozbiljne zdravstvene probleme.
Kad su lekari iz Gerontološkog zavoda došli do arhivskih podataka, kompletan spisak trebalo je prebaciti u elektronski oblik, zatim proveriti identitet ljudi, pa kontaktirati s kancelarijama matičnih službi. Otud i onaj telefonski poziv matičaru s početka priče.
Po objavljivanju teksta o ovoj metodi lečenja, redakciji Njuzvika javio se veliki broj ljudi kako bi saopštio svoja iskustva. Niko od njih nije video oglas u kojem su pozvani da se jave dr Ševu, niti su znali da se neko ovim bavi. Mnogi od njih imaju uobičajene zdravstvene probleme, ali voleli bi da znaju imaju li nešto za šta ne znaju, nekog opasnog „pratioca iz detinjstva“ koji bi mogao neprijatno da ih iznenadi. Očekuju i da im zdravstveni sistem izađe u susret.
Od oglasa, objavljenog pre pet godina u dnevnoj štampi s pozivom ljudima koju su prošli kroz ovaj tretman da se jave epidemiologu dr Ševu, u odnosu prema njima ništa se nije promenilo. Sve je ostalo na tadašnjim obećanjima Ministarstva zdravlja da će povesti računa. Međutim, i dalje ovi ljudi imaju iste probleme. I dalje moraju da čekaju u redovima ili su na listama čekanja za pojedine preglede.
Ministarstvo zdravlja već drugu nedelju ne odgovara na pitanje kako će pomoći ovim ljudima. Jednoj od čitateljki koja nam se obratila savetovali su da se javi u privatnu kliniku i plati pregled kose, koji košta 4.000 dinara. Ljudi koji danas imaju ozbiljne zdravstvene tegobe zbog nekad obaveznog tretmana lečenja nisu zaslužili takav odnos.
„Prvi put sad vidim da se neko bavi nama. Javiću se dr Ševu i pozivam sve ostale sapatnike da se organizujemo i napravimo udruženje kako bi se povelo više računa o nama. Meni bi u Valjevu trebalo dve godine da zakažem magnetnu rezonancu“, predlaže Petar Milutinović.
MOGLO JE DRUGAČIJE
Kad je tretman prvi put primenjen, nije bilo mnogo podataka o posledicama jonizujućeg zračenja. Ovakav metod borbe protiv mikoze kože glave primenjivan je i u Portugalu, Francuskoj, Poljskoj, SAD i još nekim zemljama, ali najširu primenu imao je u Jugoslaviji.
Dr Paula Boaventura, koja se ovom oblašću bavi u Portugalu, kaže da su lekari smatrali da je epilacija x-zracima potpuno neškodljiva, a „jedini razlog što tretmanu nisu izlagali decu mlađu od tri godine jeste to što ona ne bi mirovala tokom zračenja“. Priroda dece – da ne mogu da miruju tokom zračenja – sprečila je veću katastrofu.
Iako je ovakav tretman sredinom prošlog veka smatran najefikasnijim, iznenađuje što se ipak nije opreznije pristupalo lečenju s obzirom na poznate činjenice o posledicama izlaganja radijaciji.
Vilhelm Rendgen je otkrio x-zrake 1895, a i sam je bio žrtva opasnog tumora. Marija Kiri, koja je dobila Nobelovu nagradu za pronalazak radijuma, takođe je bila žrtva radijacije. Dve godine posle bombardovanja Hirošime i Nagasakija počele su da se pojavljuju bolesti poput leukemije i drugih tipova raka. To su, prema udaljenosti od izvora radijacije, apsorbovanim dozama i posledicama, dokumentovali i istraživali japanski i američki stručnjaci.
Dr Serđo Fojerman sa odseka za radiološku bezbednost u bolnici „Soroka“ u Izraelu navodi da su od 1920. posledice zračenja u slučaju nepažljivog rukovanja bile poznate.
Međunarodna agencija za atomsku energiju 1950. je objavila smernice za zaštitu od radijacije, po kojima dozvoljena doza radijacije za decu mlađu od 16 godina nije prelazila 0,5 rada, a deca su u tretmanu lečenja od kosopasice izlagana radijaciji od 350 rada.
„Bilo je mnogo sakupljenih podataka tokom pedesetih godina koji su mogli da spreče ovakav fijasko“, tvrdi Fojerman u izraelskom dokumentarcu „The Ringworm Children“.
Jonizujuće zračenje može da izazove oštećenja ćelija živih organizama narušavanjem biohemijskih procesa u njima, što može dovesti do raznih poremećaja u njihovom funkcionisanju i razmnožavanju, naposletku i do nastanka ozbiljnih bolesti poput tumora. Ukoliko ošteti ćelije koje prenose nasledne informacije, potomci tih ljudi imaće genetske poremećaje.
Načelnik Kliničkog centra u Nišu, specijalista radiologije dr Zoran Radovanović, objašnjava da jonizujuće zračenje utiče na ćelije koje se brzo obnavljaju, na rožnjaču, ćelije koje proizvode krv, koštanu srž…
„Ove ćelije u glavi spadaju u red onih na koje zračenje slabije utiče, zato mi je to čudno“, objašnjava Radovanović.
Ipak, dr Ševo smatra da je „rizik od zračenja glave izraženiji kod dece nego kod odraslih zato što su kosti lobanje kod mališana tanje, a centralni nervni sistem im nije dovoljno razvijen“.
ISKUPLJENJE
Studijom izraelskog lekara Baruha Modana iz 1974. dokazana je veza između zdravstvenih problema koje su pacijenti imali u zrelim godinama, uglavnom tumora glave i vrata, zbog čega je Izrael 1994. doneo zakon po kojem su ovi pacijenti obeštećeni.
Nije Izrael jedini koji je odlučio da se na neki način oduži ljudima čije je zdravlje ugroženo jonizujućim zračenjem. To su, pod drugačijim okolnostima, uradile i Sjedinjene Američke Države kad su uputile javno izvinjenje i 1990. donele propis po kojem su obeštetile „downwinderse“, ljude na čija je naselja u Nevadi vetar nanosio radioaktivne čestice nastale posle atomskih proba.
Za nekoliko lekara s kojima smo kontaktirali eventualno isplaćivanje odštete je problematično jer se u budućnosti može ispostaviti da i nešto što je danas u širokoj upotrebi zapravo šteti zdravlju. Dr Radovanović, na primer, napominje da se danas već postavlja pitanje o riziku od mamografije, rendgenskog pregleda dojke: „Čak postoje i studije o tome da li jednogodišnji skrining dojke povećava rizik od tumora.“
Mirko Marković iz sela Radošin kod Svilajnca, jedan od ozračenih mališana, danas ima dva tumora i, po savetu lekara, izbegava mobilni telefon.
Interesantno je da su neki lekari u razgovoru o metodama lečenja koje bi se kasnije mogle ispostaviti kao opasne povlačili upravo paralelu s mobilnim telefonima, uz pitanje šta ako se za 20 godina pokaže da su i mobilni telefoni ili vaj-faj zraci štetni. Ipak, telefoni nisu nešto što je neko propisao kao obavezno lečenje, koje u slučaju odbijanja podrazumeva kaznu.
Neko možda smatra, kaže dr Boaventura, da bi bilo idealno da se, kad god se pokaže da je nekad uobičajeni tretman uzrokovao oštećenje, obeštete pacijenti koji su mu bili podvrgnuti. „Problem je što je u ovom slučaju, kao i u drugima koji se mogu javiti u budućnosti zbog, na primer, raširene upotrebe određenih dijagnostičkih ispitivanja, teško dokazati da je neko bio podvrgnut tom tretmanu i da je zdravstveni problem nastao zbog tretmana.“
Međutim, to je možda problematično za Portugal, gde nema preciznih podataka o zračenju dece. U Srbiji se danas raspolaže takvim podacima. Već je sačinjena baza za oko 15.000 ljudi i vreme je da im se na neki način pomogne. Dr Ševo kaže da je trebalo 10 godina kako bi se došlo do toga da nešto konkretno može da se učini:
„Sada sa Institutom za javno zdravlje ‘Dr Milan Jovanović Batut’ ispitujemo kako zdravstveni sistem može da im olakša problem. Dosta ste nam pomogli što ste pisali o ovom slučaju“.
Zemlja poput Srbije, u kojoj se godišnje za zdravstvo izdvaja oko 250 evra po pacijentu, nije u stanju da na ime eventualne odštete ovim ljudima isplati znatniju sumu, ali svakako je u obavezi da im na neki način pomogne. Ovi ljudi danas imaju između 63 i 80 godina. Nažalost, veliki broj je u međuvremenu umro od teških oboljenja.
Piše: Ratko Femić (Tekst je prvobitno objavljen u srpskom izdanju magazina Newsweek)
Foto: Joint distribution committee archives, New York City
