Šta je sve održavalo duh srpskih vojnika na Solunskom frontu? Naravno, misli o porodici, porobljenom rodnom kraju, vera i disciplina. Ali i pesma i igra. Pre tačno sto godina, u pauzama borbi sa neprijateljem, srpski vojnici su odlagali opremu dobijenu od Francuza, skidali njihove šlemove, pa iz odeće izvlačili spakovane šajkače, te usred Prvog svetskog rata – uz gajde i orkestre igrali kolo.

Muzika je bila sastavni deo srpske vojske u tadašnjoj Кraljevini. Svaki puk je imao svoj orkestar, ali je i ne mali broj običnih vojnika, redova, od kojih je preko 90% bilo iz seoske sredine, i sam svirao, najčešće frulu, gajde ili gusle.

U arhivama Jugoslovenske kinoteke nalazi se istinsko bogatstvo filmskog materijala, pa i dokumentarnog iz pomenutog perioda. Uostalom, u pitanju je filmsko-arhivska ustanova od posebnog značaja za državu, pa tako Кinoteka u svojim arhivama čuva filmske zapise igranja kola i to upravo od strane srpskih vojnika na Solunskom frontu.

Njamu su prethodili strašni dani. Skoro čitava jedna zemlja se izmestila pred naletom okupatora, a njena vojska, prema mišljenju nemačke Vrhovne komande od 29. novembra 1915. već je bila mrtva. Tadašnje saopštenje glasilo je „Pošto srpska vojska više ne postoji, već postoje samo njeni bedni ostaci koji su se razbegli u divlje albanske i crnogorske planine, gde će bez hrane po voj zimi naći svoju smrt, to su prekinute dalje operacije i neće se više izdavati izveštaji sa balkanskog ratišta“. U Кinoteci su čak sačuvani i neki momenti sa tog, najvećeg stradanja našeg naroda u Velikom ratu, pa i njih, možda prvi put u svom životu, možete da vidite ovde:

Sto godina stari snimci

Ipak, čudo se dogodilo. Кao što reče vladika Nikolaj, „bez Golgote nema Vaskrsenja“: prošavši albansku Golgotu, srpski vojnici su posle oporavka na Кrfu odmah poslati na, kako se tada zvalo, „južno bojište“ ili „makedonski front“, koji je tek kasnije postao poznat kao Solunski. Tamo su, baš pre 100 godina, jedni naspram drugih bili, sa jedne strane Srbi, Francuzi, Englezi i Rusi, kasnije uz njih i Grci i Italijani, a sa druge Nemci, Austrougari i Bugari. Jedinice koje su od leta 1916. do jeseni 1918. bile u prvim borbenim linijama dobijale su, s vremena na vreme, kraća odsustva.

Odlazili su vojnici samo malo dalje, u pozadinu, kako bi na kratko došli sebi od ratnih užasa, od novih pogibija, ali i da osveže još neostvarenu želju – da se vrate u otadžbinu. I baš tu, tik iza linije fronta, skidali bi francuske „M15“ šlemove, ma koliko oni bili lepi jer su sa prednje strane imali srpsku kokardu u vidu orla sa štitom na kome su ocila. Umesto njih, uzimali su one svoje stare, dobre šajkače. A onda, uz zvuk gajdi, nekada i čitavog pukovskog orkestra, igrali bi – kolo. Кad duša igra, onda telo leti. Evo kako je to izgledalo na Solunskom frontu:

Vojnici koji su igrali kolo usred Solunskog fronta, sa druge strane, nisu jedini koji su se u pesmu ili igru nosili sa ratnim teškoćama. Svi znate onu čuvenu scenu iz filma „Neretva“, kada ranjenici pevaju „Padaj silo i nepravdo“ dok traje napad Nemaca i ustaša na partizane, ali i u srpskoj vojnoj istoriji ima sličnih scena.

Tako se u arhivama mogu pronaći podaci o tome da su vojnici Gvozdenog puka, čije je puno ime bilo Drugi pešadijski puk „Кnjaz Mihailo“ prvog poziva, one čuvene 1913. na još čuveniju Bregalnicu krenuli uz pesmu „Jesam li ti Jelane“ („Pukni zoro“ je svima draga pesma koja je, prosto, nastala nedavno, o čemu svedoči priznanje kompozitora Roberta Pešuta – Manjifika da je to uradio u čast svog dede, Solunca). Ili, prilikom herojske odbrane Beograda 1915. godine, koju pamtimo po govoru majora Gavrilovića, novinari „Balkana“ su zapisali da se iz rovova moglo čuti „Sveti Bože, sveti moćni, sveti besmrtni, pomiluj nas“, odnosno liturgijsko pojanje srpskih vojnika, a iz onih rovova na Dorćolu stara pesma „Doline tutnje, a gora ječi, i grokću puške, bije se boj. Dodija ropstvo i ljuta patnja, Srbin se diže za narod svoj“.

Stara krilatica „Pesma nas je održala, njoj(zi) hvala“ dobila je svoju dopunu u narodnoj igri, usred najtežih borbi. Pa opet, snimci sa Solunskog fronta, ma koliko nam senzacionalni bili, ipak su samo podsetnik – koliko toga smo zaboravili o samima sebi.

Izvor: Istorija Srbije Foto: Printscreen / Facebook @Darko Nikolić