Connect with us

Istorija

PRIČA O MIKI ANTIĆU KOJU NISTE ČULI: Zapalite danas sveću za pesnika koji je tri puta umro i otišao sa zlatom na rukama

Published

on

Znamo da pesnici nikad ne umiru, ali ima još bolja vest: jedan pesnik koji nije među nama celih 35 godina, popularniji je od svih današnjih estradnih zvezda i onih koji se tako osećaju.

Strasni zaljubljenik u boks (prvak Vojvodine u velter kategoriji), nesvršeni student slavistike, čovek koji je preživeo tri kliničke smrti, imao tri braka i šestoro dece, maestro koji je sa istom strašću pisao i poeziju i razglednice, borac protiv malograđanske učmalosti i uvek van šablona, poeta koji je nastupao kao „predgrupa“ na koncertima Tome Zdravkovića, još jednom je dokazao da je smrt prolazna stvar.

U porodičnim spisima ostala je zabeleženo: „Godine 1932, 14. marta, rodio se, srce naše, Miroslav u Mokrinu, Banat. Ponedeljak uveče u pola deset. Na znamenju dobio ime Stevan. Krstio se 17. aprila iste godine…“

Njegova majka je bila “bogata udavača”, sa dukatima i mirazom iz sela Grabež, tamo gde je najseverniji pravoslavni srpski manastir, a otac je bio s juga. Tog marta, došla je da se porodi na imanju kod svojih roditelja, i kada im se u familiji rodilo muško dete, u toj euforiji Mikin deda i otac su se toliko napili da su vređali jedan drugog.

Otac (i majka) na službenom putu

Kako je deda bio vojnik u austrougarskom ratu, a tata Vranjanac, svađa je išla oko termina Švaba i Ciganin. Bila je jaka tuča, noževi su sevali, otac je izašao napolje u sakou, bilo je hladno, mati Melanija, koja ga je 48 sati pre toga rodila, poletela je za svojim mužem, da mu odnese kaput, da se ne smrzne na teškom snegu. Tako su njih dvoje išli šest kilometara do prve stanice. Otac je uvio majku u kaput i nosio je u naručju. A Miroslav, “srce naše”, ostao je kod babe i dede. Komšinica Hristina Zrnić je imala malo dete, pa je dojila i Miroslava.

DEČAK I ČOVEK. I PESNIK IZMEĐU: Miroslav Mika Antić

Oca i majku, koji su bili proskribovani u porodici – “dete su, eto, ostavili na salašu, kod babe i dede”, prvi put je video kada je imao šest godina. I to na takozvanom neutralnom terenu, u Kikindi. Tada je prvi put video i grad. Mama je nosila šešir, otac kaput, poklonili su mu konjića od pliša. A pred polazak u školu otac mu je poklonio šarenicu sa tablicom, bukvarom i sunđerom, ali i šajkaču, koja mu je bila poveća, padala mu je na uši i čelo. Taj poklon je bila očeva osveta Banatu, koji nije hteo da ga prihvati, i koji je uglas tvrdio da je dođoš i koferaš.

Krenuo je u školu u Mokrinu, deda ga je ostavio pred ulazom u selo, izgledao je užasno, zapušteno, svi su mu se smejali. Neko je tada viknuo: ”Gedža”! Tog trenutka su deca počela da ga gaze i tuku. Izgazili su mu šajkaču, razbili tablicu. Od tog šoka je posle čitavog života zamuckivao. 

Imao je i boljih školskih dana. U istoj klupi, u Kikindi, sedeo je sa Jovanom Ćirilovim.

Bokseri i pesnici

“On je (i) tada pisao poeziju. Ja sam boksovao. A i on i ja smo dobijali petice iz pismenog iz srpskog. Dakle, i bokseri i pesnici su pisali odlične pismene zadatke.”

Danas pesnikova bista stoji u rodnom selu, na trgu, između škole i crkve.

Dok je kao klinac išao sa ocem u šumu da cepa drva, pio je mutnu vodu pa je dobio paratifus, a preživeo je i difteriju. Vojsku je služio na Korčuli u ratnoj mornarici, kao radista i vezista. Bio je opčinjen morem, koje je prvi put video u sedamnaestoj godini. Dobrovoljno se javio ranije da ide u vojsku, da bi mogao da bira, i izabrao je mornaricu, samo da bi čuo talase.

„Ti misliš more je samo voda. More je ogromna muška sloboda.“

Želeo je da umre na moru, „makar to bilo i more mahovine“. Govorio je da je pravo more izmišljeno, kao i prava literatura. Smatrao je da postoje dva mora – letnje i zimsko. U letnjem je tvrdio da nema ničega, ali srećom po njega postojalo je i zimsko.

Jednog leta ulica u Dubrovniku mesec dana zvala se njegovim imenom. Tu je deci govorio stihove uveče, a odraslima u ponoć. Nije imao vremena da spava, ali je u toj svojoj ulici, našao kafanu sa glumcem Ljubom Tadićem. Tu su preko dana pili, a Mika je uveče govorio stihove. Nisu videli mora.

“Petog dana Ljuba i ja smo izuli cipele, ostavili smo ih. Pitali smo se: ’Ima li mora?’ Ja sam se prisećao da je bilo more. I bio je Ibrica Jusić sa velikim psom. Pitali smo i njega za more. Onda Jusić veže psa za stolicu, donese more u lavorima, svakom po jednu razglednicu u ruke, i ja se potpišem na te fotografije, potvrđujući da postoji more”.

Izmišljene biografije

Celog života je izmišljao svoju biografiju, podatke o porodici, životu, jer je prezirao klasične biografije koje su se nalazile na poleđini knjiga. Na taj način budio je i maštu čitalaca, a voleo je da njegova biografija počne rečima: “Bio jednom jedan, a možda i nije bio…“ Čak je i fabrikovao priču o venčanju svojih roditelja, što je porodicu dovodilo do ludila zbog njegovih neverovatnih izmišljotina.

Njegov otac je bio Bugarin, Antov, a tek na venčanju je postao Antić, tako što je uzeo prezime svoje supruge Melanije. Mika ga je uvek zezao što se odrekao svog porekla, a ostalo je nejasno da li je to uradio iz političkih razloga ili zbog ljubavi prema svojoj ženi, ili delom i zbog ružnog detinjstva, koje je po svaku cenu hteo da zaboravi.

TRAGAJUĆI ZA KORENIMA: Otac promenio prezime zbog ljubavi prema majci

A kad je Mika tragajući za očevim korenima stigao u Bosilegrad, da nađe grob svog dede Nikole, kupio je 50 sveća i zapalio ih na grobu. Bio je sumrak i neko je prijavio požar na groblju. Miku su priveli u policiju, ali kad su shvatili da nije u pitanju politička provokacija niti piroman, pustili su pripitog pesnika uz uslov da krene kući tek kad se otrezni.

Voleo je žene i bio je zaljubljive prirode. Prvi put se fatalno zaljubio na Korčuli u jednu Mariju i odmah je hteo da se ženi, ali su ga roditelji jedva sprečili.

Kao uspomena na tu ljubav ostala je pesma „Solaris“. Ali na prvu ženidbu nije dugo čekao – 21-godišnji student slavistike oženio se 16-godišnjom Ljubicom zvanom Buba, a tom braku su prethodili mnogobrojni zahtevi vlastima kako bi maloletnica stupila u brak. Bilo je i burnih porodičnih svađa začinjenih Mikinim pretnjama da će pobeći u Sloveniju ukoliko mu budu branili da se ženi, i da ga više neće videti. Na sve strane su vrcale majčine suze. Onda je pobegao od kuće, pa su ga pronašli kraj reke Tamiš, ispod mosta. Čitava drama okončana je venčanjem. Tada je radio kao urednik dečje strane u lokalnom listu i pisao pesme, a one koje nije smatrao vrednim potpisivao je pseudonimom Mira Antić.

Bračna nemaština

Bračni život je tekao u nemaštini, što je dizalo tenziju u celoj porodici pa ga je otac zajedno sa suprugom izbacio iz kuće „gnevan što snaha po vasceli dan sedi dokono i ne zarađuje“. Preselili su se u Novi Sad, gde će Mika ostati do kraja života.

Redovno je ispraćao svoju Bubu na železničku stanicu, na voz za Beograd, gde je radila u listu “Pionir” kao korektor. Tog jutra, umesto da mu uobičajeno mahne kroz prozor, samo je tiho rekla: „Među nama je gotovo. Više se neću vratiti.“

Brak je trajao deset godina. Kad su se razveli, poslao je razglednicu porodici: „Buba i ja smo se danas sudski razveli. Nemojte ništa ružno govoriti o njoj. Ja sam bio kriv.“ Stalno je sebi stvarao fascinacije, pa se često i ženama fascinirao. Voleo je i tu meku, lirsku stranu života. Ili što bi on rekao: „Ja sam, u stvari, živeo oduvek kako sam hteo.“ U drugom braku sa Svetlanom imao je četvoro dece, a u trećem sa Ljiljanom dvoje.

I pre nego što je postao slavan bio je zvezda onoga što se tada nije zvalo žuta štampa.

„U Zrenjaninu sam dobio batine, nisam baš pao, ali sam meč izgubio. I bio sam jako iskrvavljen. Takav sam prolazio kroz svetinu, posle batina, kroz publiku iz koje su mi svašta govorili, i to ružno. A jedna mala neprijatna žena mi se unosila u lice, vikala je da sam peder. Ja sam je nokautirao. I onda su sve novine donele vest kako je bokser siledžija nokautirao ženu. Bio sam pred isključenjem iz gimnazije.“

Jednom je proveo i noć u zatvoru, što je bila posledica druženja s nekim lošim momcima.

Retko je spavao, celog života je više dremao. Doslovno je đipao iz kreveta ako bi ga neka misao ili stih saleteli na međi jave i sna. Tata Nenko ga je učio da pero treba obrisati, a nalivpero zatvoriti kada prestaneš da pišeš.

“Pisanje je isto ritual. Pisanje je svetinja. Ne pišem uvek. Ali mislim besano, noćima.”

Antićev bermudski trougao je bio Pančevo, Kikinda i Novi Sad na ličnom terenu, a na širem Mostar, Pariz i Novi Sad. Pre nego što je otkrio kafanu, znao je da s društvom celu noć provede u vinogradu, gde se pilo i pevalo, a onda bi ujutru zabrinutim roditeljima doneo pune ruke grožđa.

Jaguar na haubi

Legenda, koja se u književnom svetu prenosi s kolena na koleno, a koju mi je ispričao Duško Kovačević, kaže da je jedne burne večeri – mada je većina njegovih večeri bila burna – s društvom zaglavio u kafani, a ni pred samo zatvaranje nije mu padalo na pamet da ide kući. Zapravo, imao je samo jedan uslov: „Možemo, ali jedino ‘jaguarom’.“ Iako je zvučalo kao šala, on je bio krajnje ozbiljan u svom zahtevu. Ubeđivali su ga da ne postoji šansa da nađu „jaguar“, ali on je, kao i uvek, bio uporan. Kad su shvatili da zaista neće otići, našli su kompromisno rešenje. Neko je dovezao „mercedes“, a Mika se popeo na haubu i glumio „jaguar“.

Za 54 godine bio je i zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari i na pristaništu, bavio se vodovodom i kanalizacijom. Voleo je te zanatske stvari, da popravlja krov na kući, da majstoriše, da postavlja pločice u kupatilu, da ih lakira, farba i od toga pravi neku vrstu umetničkog dela.

ŽIVOT U PETOJ BRZINI: Voleo je kafane. I kafane su volele njega

Sedamdesetih je poželeo da ima novi „golf“ i otišao je u Sarajevo, gde je direktor fabrike dočekao velikog pesnika, pokazao mu katalog tek završene serije novih automobila. Mika je odabrao jedan, izvadio novac na sto, direktor je sipao viski, da nazdrave, i rekao da će mu za dve nedelje isporučiti „golf“. Mika je odmerio direktora i namrštio se: „To nikako ne mogu da prihvatim. Vidim da ću morati da pozovem svog druga.“ Direktor je sumnjičavo pogledao: „A kog druga, ako se sme znati?“ „Ovog“, reče Mika i dade mu fotografiju na kojoj su Tito i on zagrljeni na proslavi neke Nove godine.

„Što ne kažete, mislim da je upravo jedan automobil spreman za probnu vožnju.“

Porođaj od pesme

U njegovom tajnom dnevniku, koji je posthumno objavljen, između ostalog piše:

„Delio sam pesme. Neprestano. Nije me bilo briga hoće li završiti u knjizi ili u slivniku, u korpi za otpatke ili spomenaru. Bilo mi je bitno da ih utisnem što dublje u srca svojih čitalaca, da ih prožive, da ih pošteno isplaču. Ne znam više kome sam sve poklonio stihove ispisane na kafanskim salvetama, komadima stolnjaka, marginama novina i dlanovima.“

Oskar Davičo mu je bio prvi recenzent, Mika je imao 17 godina i prvu zbirku pesama i bukvalno mu je pokucao na vrata, ponudio stihove Daviču, kome se to dopalo. Oskar je bio alfa i omega književnog života i kad bi on dao zeleno svetlo za nešto, onda se to cenilo, tako da ga je on na neki način uveo u književnost.

„Mučim se dok pišem. Mnogo bacam i spaljujem. Čitave noći uspevam da iscedim iz sebe dva-tri uspela stiha. Praveći pesmu, zapravo se porađam.“

Razglednice je pisao do kraja života. I od toga je pravio literaturu. Inače, pisao je olovkom na papiru u svim mogućim momentima, pa je posle prekucavao. I stalno je vršio popravke, čak i objavljenih pesama. Uzimao ih je, dorađivao i kao sasvim drugačije objavljivao u novoj knjizi.

Nikad se nije ponašao kao zvezda – a bio je. Čak je i danas. U tajnom dnevniku ostao je isečak:

„Čekaj, kažem, nekom klincu iz sedmog reda doma kulture u dalekoj provinciji, zašto mi se smeješ, burazeru, ja sam sve svoje pesme krvlju pisao i pošteno sam platio kiriju što sam živeo među ljudima.“

Kako nisam upoznao Andrića

Bio je otvoren, kosmopolitski orijentisan, nije bio nacionalno obojen. Njegovi prijatelji bili su Zuko Džumhur, Momo Kapor, Arsen Dedić… Bio je očaran i Tinom Ujevićem.

“Tin u kafani me ne zanima, to nije ni pesnik, ni pijanac. Gledao sam ga jednom, sa druge strane, gledao sam u zagrebački Kavkaz, i video ga kao kosmičko biće. Pitao me Tin: ’Šta gledaš u mene?’

‘Pitam se’, rekao sam tada, ‘sa koje ste planete stigli’. I tada sam mu recitovao poslednje stihove ‘Pobratimstva’. Tada je nekome kraj sebe rekao Tin: ’Vidiš onog malog, taj je s iste zvezde kao i ja.’

Jedino nikad nije uspeo da uspostavi odnos sa Ivom Andrićem.

Verovatno je boemski Mikin život bio neprihvatljiv za Andrićevu kancelarijsku prirodu i asketizam pa nije hteo kontakt s takvim društvom. A bilo je nekoliko pokušaja. Jednom je Mika bio s našim džudistima, reprezentativcima, u Aranđelovcu. Voleo je džudo i smatrao je da je to filozofija života. Oni su hteli da porazgovaraju i da se slikaju s nobelovcem, koji je večerao u izolovanom salonu „Starog zdanja“ i gustirao crveno vino. Zamolili su Miku da posreduje, ali Andrić je to odbio – nije ga zanimalo. Mika je voleo Desanku Maksimović i ona je volela njegovu poeziju, prijateljevao je s Perom Zupcem, a njegov najbliži beogradski prijatelj je bio Brana Petrović, koji ga je prozvao „vojvodom Vojvodine“.

Kad se iz Pančeva preselio u Novi Sad, došao je praznih ruku. Tad ga je primio pesnik Mihail Babinka i ponudio mu jednu svoju sobu i nešto novca. Tu je živeo s prvom ženom Bubom. (Kasnije je Mika u znak zahvalnosti ulicu u kojoj je živeo u Novom Sadu nazvao po svom Mihailu Babinki.) Dobio je posao u Dnevniku, gde je pekao novinarski zanat, a nakon razvoda od Bube podigao je plate za godinu dana unapred, da bi nju isplatio kad je završena brakorazvodna parnica. Tako je 12 meseci živeo bez primanja, imao je samo neke honorare i dosta se zlopatio.

I tada je Mira Banjac brinula o njemu. Odlazio je kod nje i njene majke na ručak, poklanjala mu je čarape da ne ozebe. On to nikad nije rekao svojoj majci i sestrama, nikad se nije jadao. Čak je sakupio pare i kupio sestri cipele za matursko veče. Nije umeo da kuka. Nikad se nije žalio na izdavače, na cenu pesme, nije govorio o svojoj pesničkoj sudbini na javnim skupovima, a čak jednom kad su ga pokrali maloletnici iz popravnog doma u Kruševcu – uopšte nije bio ljut. Samo je rekao da će lopovima napisati otvoreno pismo i pitati ima li smisla da se brukaju i on i lopov koji krade od običnog pesnika svega 500 starih dinara.

Beogradska kritika

U svom tajnom dnevniku je zapisao:„Istina je da su od mene podosta toga prepisali i da su mi krali ideje kad god su mogli, klevetali i smejali mi se što mucam. Došaptavali su se iza mojih leđa da sam pijandura, da sam patetičan i pesnik estrade. U Beogradu su mi tražili da se izjašnjavam kao Srbin, a ja sam čvrsto ostao pri stavu da sam Vojvođanin, čak su mi i nos razbili Brana, Pekić, Mihiz i još neki… U dvorani Lisinski su mi Hrvati priredili nezaboravnu noć. Nije bilo mesta za stajanje. U Sarajevu sam štampao svoje knjige. Beogradska kritika je bila nema za moja dela ili bi mi odali šturo priznanje samo za dečju poeziju. Umro sam nekoliko puta pre konačne smrti i nekoliko puta sam ih prešao. Taman su hteli da odahnu, a ja vaskrsnem iz mrtvih. Samo da mi doktor Čanji nije odsekao pola jezika, održao bih ja njima posmrtno slovo.“

Vrlo je zanimljiv taj odnos Beograda i Mike – beogradska kritika ga nikad nije prihvatila u punoj meri. Sve je stalo na „Plavom čuperku“. Smatrali su da je patetika, koja kod njega nesporno postoji, naročito u ljubavnoj poeziji, bila obična stilska slabost. I zamerali su mu taj odnos s publikom – tu estradnu žicu nisu mogli da mu oproste. A on ja znao zašto to radi.

PESNIK ESTTRADE: I “predgrupa” za koncerte Tome Zdravkovića

„Estrada me je vukla ka javnim kazivanjima. Voleo sam da fantaziram, glumatam, da oneobičavam stvarnost, da malo nemam plan, da skitam svetom kao Jevrejin lutalica, naoružan onim što nemam, bez noža, bez krika. Šta će mi biografija koju sam već doživeo? Bežao sam u svet poezije, to je bila moja naivnost. Bežao sam u svet slikarstva, to je bila moja lukavost. Odlazak u svet filma, to je bila moja potreba da budem surov. Od novinarstva sam živeo.“

Najviše i najpodrobnije o njemu je pisao Draško Ređep. I upravo njemu svedoči o ovome:

“Ljudi nerado govore o svojim novinarskim iskustvima i mukama. Pogotovo pisci. A mislim da sam, ipak, uspevao da izmaknem zamkama prigodnosti i žurnog dnevnog posla, porudžbine, kada imaš zadatak, radni zadatak da napišeš lirski uvodnik, plaćeni komentar. Pisao sam, s vremena na vreme, kako sam hteo. A i to mnogo znači. Pisao sam, tako, i o mojoj majci Melaniji, poletno. A i inače, majka mi se rastuži nad ponekim uvodnikom, kaže, lepo je, ali mnogo lažeš.”

Draško Ređep je u knjizi “Postajati drugi” opisao kako je Mika Antić sa četvorogodišnjim sinom gledao sahranu Miroslava Krleže.

“Vuk i ja sedimo i gledamo snimak sahrane. Vuk mi je tada rekao: ’Tata ovo nije sahrana.’

‘Jeste. Zašto misliš da nije?’

‘Pa, niko ne plače.’ I zaista, niko Krležu nije oplakao, svi su nastojali da proslave sebe. Sve je u tome. Zato bih voleo… I to kažem sad tebi. Sad je 21.januar 1986. (pet meseci pre pesnikove smrti, op.aut.)… Da jednom, neki tata četvorogodišnjeg sina, kaže jednostavno: ’Umro nam je Plavi čuperak.”

Mucanje i laži

A u kakvoj su sprezi njegovo zamuckivanje i maštarije otkrio je Ređep.

“Antić je malo više mucao kad je jako lagao. Te poslednje zime, bio je u banji kod Sombora, jer mu se jako dopadao šank koji je video, najduži na svetu, jedno 16 metara. Kad se vratio iz Sombora, udesim da ga primi Konjović. I on mi kaže: “Naslikao me Milan.”

Gde te slikao?

U galeriji.

Pa, on tamo nema pribor.

Kaže, sve je oterao i dva sata me slikao.

To mi je odmah bilo sumnjivo jer Konjović nijednu sliku nije slikao duže od 25 minuta, posle pripreme.

A u kojoj tehniici te je slikao?

Kombinovanoj.

Aha, kombinovanoj, a gde je slika?

Suši se – kaže, mucajući.

Posle dve nedelje odem u Sombor. Konjović me zvao ” veliki župan”, govorio je da su bili tako veliki, ćelavi i agresivni, kao ja. Pitam ga kakva je Antićeva slika.

On kaže: “Župan, jesi ti dobro? Nikada ga nisam slikao.”

Tek posle Antićeve smrti je na moj nagovor napravio Mikin crtež. Mika je divno lagao.”

Borba sa alkoholom

U umetnikovoj glavi često su se borili Jing i Jang.

„Vidite, postoje dva Miroslava Antića, oduvek je bilo tako. Čitavog života borio sam se sa svojim dvojnikom. On je bio bolji, prirodniji Antić, koga je moja majka obožavala, a koji je meni neprekidno stvarao nevolje. Nisam mogao da ga podnesem upeglanog, namirisanog i očešljanog kako čita stihove mojim plavušama. Bio je toliko razmažen aplauzima, nagradama, položajem u društvu da mi se obraćao osorno, kao slugi, nekom nedoraslom tipu. A ja sam mu čak i pesmu napisao, najdivniji epitaf, na rukama doktora Savića, u neuropsihijatrijskoj klinici, koji me je prvi izlečio od hiljadu neverovatnih bolesti vezanih za votku, konjak, vinjak… I ta upeglana stoka je pre mene uskočila u sve čitanke i zauzela moju večnost. Trebalo je mnogo ranije da ga se rešim.“

Ta bitka s nemanima bila je žestoka, kakav je, uostalom, bio i ceo život.

„Bilo je perioda kad nisam popio čašicu alkohola čitavih pet meseci. A onda mi nešto grune iznutra, neka bol pomešana sa strahom i strepnjom, i ja pomahnitam. Spustim se u kafanu i popijem za deset dana ono što normalan čovek popije za pet meseci. Svi me, naravno, vide i kažu: ‘Evo, pijandura, opet se vuče ulicama.’ Ja pijan ne mogu da pišem, slikam, režiram, uređujem novine, zidam kuću, negujem porodicu i uspavljujem decu. Oni što upiru prstom u mene ništa ne rade u međuvremenu. A ja sam pravio spektakl od pijanstva… Zna se: pio sam dosta. I toga se ne treba stideti. Uostalom, živeo sam i u vremenu kada se znalo da nisi pisac ako ne piješ. A alkohol mi nije prijao. Libero Markoni je nekada dolazio na groblje, pančevačko, tamo mu je tata sahranjen, družio se sa mojom mamom, pili smo zajedno. I ja sam sve više, beležeći poeziju, smatrao da mi je prva obaveza da pijem. Vino mi nije prijalo, ali sam pio uporno. Bio sam ubeđen da treba piti. I pisao sam, kako već biva na početku, bez razloga. Gadio sam se pića. Prvo sam popio svoju drugu, pa posle svoju prvu čašu. Makar mi sad ne veruju, ali ja sam se mrštio. No, mrštio sam se i na petu čašu. Tvrdim: onaj koji se mršti, pijući svoju čašu, taj će umreti od pića. A onaj koji se smeje, taj će, pijući svoje mnogobrojne čaše, poživeti dugo.”

Na opasku da je on pesnik koji je bio na stolu ili pod stolom, odmahnuo bi rukom: ”Taj pijanac koga spominju u vezi sa mnom, nije pisao moje pesme. Nije se meni Plavi čuperak desio, kako neki kritičari pišu, nego sam ga ja živeo. Doživeo. Šta hoćeš bolje? Moja prozna nije bila prihvaćena. Čak ni Plavi čuperak, još rukopisni, nije kod svih naišao na odobravanje. Ali i to je logično: Čuperak je bio nešto drugo, na šta još niko nije navikao.”

Tri smrti jednog pesnika

Tri puta je doživeo kliničku smrt, što je opisao kao eksperimente.

“Ima nešto što me je uznelo, u čemu sam nadmašio Isusa Hrista. On je samo jednom vaskrsao, a ja tri puta. Prva smrt me je zatekla u Buhari, usred Srednje Azije. Smrt mi je kratko trajala, jedva dvadeset i pet minuta. Okupili su se tamošnji lekari i hitno me poslali u Jugoslaviju. Jedva sam izdržao do Novog Sada, do prostora neuropsihijatrijke klinike. Piće je, naravno, bilo razlog moje smrti.

Doveli su me ovamo da me izleče. Tada sam imao utisak da sam sam sebi izašao na usta, nadneo sam se nad sebe, gledao šta rade sa mnom. Jedna žena, bila je očni lekar, konstatovala je još hladno: ‘Ovaj je odapeo.’ Čuo sam sve lekarske razgovore. Jedan drugi lekar, i on je bio tu, šamarao me je: ‘To je Miroslav Antić, nećete, valjda, pustiti da umre!’ Vratio sam se kroz svoja usta u sebe, i oživeo. To je bio događaj: čitavih četrdeset minuta bio sam izvan sebe. Gledao sam sve nezainteresovano, nisam imao ni saželjenja. Sve je to za mene bilo tuđe. Bio sam iznad, bio sam na tavanici. Lebdeo sam gore, ne znam da li sam išta osećao. Posle, posle sam sve lekarima ispričao, od reči do reči, nisam imao vazduha, sve su to zapisali, na E odeljenju…

TRI KLINIČKE SMRTI I JEDNA PRAVA: Ostale su mnoge pesme i jedna neispunjena želja

E, posle sam i treći put vasrkrsao. Bio sam tri samo dana u Sarajevu. Bili su nekakvi književni susreti u ‘Skenderiji’. A, onda, posle toga, otputovao sam u Beograd gde sam sa Tomom Zdravkovićem učestvovao dva puta dnevno na priredbama u Domu Sindikata. Toma je moj drug, i noći smo provodili, sjajno, po kafanama, bila je jesen 1983. godine, i Ljilja je došla poslednjeg dana našeg programa, na  koncert, popio sam flašu viskija, i Ljilja me je ujutru odvela na VMA. Bio sam iscrpljen. Tamo sam dobio apartman, smeštaj je bio vrhunski. Ljilja je prisustvovala kada su me skinuli u pidžamu. Ja sam hteo koktele, neko mi je kazao da to treba obavezno da tražim. Objasnio sam, sa tipičnom bolesničkom lukavošću, kako sam izgubio mnogo kalijuma. Onda su mi ubrizgali kalijum direktno u venu. Kolabirao sam. Moja dijagnoza, kao i tolike druge, bila je priznajem, pogrešna. Srce je otkazalo, pao sam na nos. I došao je lekar, bila je to žena, veoma se uspaničila, govorila je, vriskala je, sve sam ja to čuo:’ Umro mi je pacijent!’ Onda se pojavio neki moj drugar, džudista, on me je počeo masirati. I on mi je spasao život… Ta moja poslednja smrt i to moje poslednje vraskrsnuće trajali su ukupno dvadeset i šest minuta.“

Otišao je sa zlatom na rukama

Poslednja smrt, ali ne samo klinička, zatekla ga je u kući u Ulici Mihaila Babinke, baš tog jutra kad je primio Avnojevsku nagradu. Bio je uzbuđen i legao je da se odmori. Pošto je odremao, izašao je u baštu i pao pored baštenskog stola. Njegov sestrić Nemanja Rotar priča o poslednjim danima:

“Oboleo je od kancera vilice i kad je operisan, odstranili su mu deo jezika. Više nije mogao da govori i to je za njega bila najveća kazna. Pesnik bez jezika. To ga je dotuklo i posle te operacije je nastavio da pije, a onda mu je srce oslabilo. Nekoliko godina je živeo bez jezika, onda je pisao cedulje. Tada je najviše slikao, i to strastvenim, ekspresionističkim potezima, tako je i nastao fantastičan ciklus suncokreta. Radio je sa tom zlatnom bojom i kad je umro na rukama mu je ostao zlatni prah, koji nisu mogli da mu skinu, tako da je onaj svet otišao zlatnih ruku.”

O tim svojim mukama sa skraćenih jezikom, on je govorio ovako.

“Razmišljam pred ogledalom svaki dan kad se, ravno tri sata, brijem. Da se ne bih povredio. Neke radnje su, sad, posle operacije, neke rutinske kretnje, kao brijanje, penjanje uz stepenice – za mene pravo pravcato mučenje. Posle operacije sam izgubio i čulo ukusa. Kako sad to, samo izdaleka, u meni miriše agava? Kakav je ukus prošeka sa Korčule? Je li ovo med ili smola? Sada je sve to za mene u prostoru pamćenja. Glava me boli od toga. Gulaš u “Dominu”. Jabuka sa grane! Sad jela razlikujem samo po mirisu. Ne znam više ni šta je ljuto ni šta je slano. Ali se dosećam kako je žestok hercegovački sir ‘radio’ u automobile kojim smo se vraćali iz Nevesinja, davno. I znam. evo i sad, da se katran topi u trećoj ulici odavde: oporavljaju asfalt.”

O tim momentima svedočio mi je Draško Ređep u svom stanu, u Ćipranovoj ulici, koja je bila sedište intelektualne i boemske masonerije.

“Kad više nije mogao da pije, onda njegova Ljilja, koja je to sjajno izvodila i bila je spasonosna, pored paradajz čorbe sa krupnim češkim knedlama, meni sipa lozu, a njemu vodu. I on viče: “A, dobra je ova rakija”. Iako je on znao da mi znamo da on zna da je to voda. Kada je operisao rak grla nije govorio, onda nisam ni ja kada bih išao kod njega. Samo sam otvarao usta. Moraš biti jednak s jednakima.”

Neispunjena želja

Miki je ostala jedna neostavrena želja.

“Posle svih mojih pijanih godina, najviše bih voleo da budem upravnik biblioteke, da u njoj imam mnogo službenika, i da danoćno mogu da lutam i tražim neke naslove, i da neprekidno čitam. Nemam mnogo novca, i stoga ne idem često u knjižare. Koliko je ljudi, samo kad pomislim, bilo na čelu biblioteke, i to veoma značajnih, a nisu voleli da stanuju sa knjigama. A biti na čelu velike knjižnice, to je moja prava, a neispunjena želja.”

Na sahrani na novosadskom Novom groblju, gde je oporukom bilo zabranjeno držati govore, pred desetak hiljada ljudi, tačno u pola šest, orkestar Janike Balaša odsvirao je romsku baladu „Pira manđe korkoro“, glumac Miodrag Petrović recitovao je „Besmrtnu pesmu“, a pesnik Mita Golić pročitao je poruku:

„Kad umrem, ovde će se u Novom Sadu držati govor. Ležaću pred njima. Ali to ću biti neko drugi. Zato idi u Mokrin, i tamo zovi pesnike da govore stihove, neka mi to bude prava sahrana. Zovi Branu Petrovića, zovi Desanku Maksimović, Ršuma, Branu Crnčevića, Izeta Sarajlića…“

Uveče u Mokrinu, tako je i bilo, pravo književno veče, a njegova majka Melanija zapisala je: „Umro je moj Mika, moj jedini sin, 24. juna 1986. godine u pola osam uveče; moje voljeno čedo, moj genije, moje pametno dete…”

A na razglednici iz Petrovaradina, koju je Mika poslao majci u decembru 1974, piše: „Draga moja, ne brini se, ja još uvek blesavo živim. Čitav sam! Srećna ti slava. Zapali sveću tati. Tvoj M.“

Danas bi Mika napunio 79 godina. Zato, zapalimo mu sveću. 

I pročitajte jednu pesmu. Recimo ovu…

POSLE LJUBAVI

Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao
posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim
olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na
temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna
školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je
gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka
prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok
ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više
nećemo moći setiti.

Piše: Aleksandar Đuričić Foto: Wikipedia

Advertisement