Connect with us

Amerika

SRPSKI “MARIAČI” U HOLIVUDSKOJ PRIČI: Došao je u Ameriku sa 50$, a onda je izvadio svoju gitaru i napravio čudo!

Published

on

Kao brucošu na akademiji desilo mi se da na sceni Sava centra zamenim slavnog Džona Vilijamsa, dobitnika Gremija, koji je povredio ruku pred koncert. Puna sala, 3.000 ljudi. Srce mi se steglo kada sam video te silne oči kako sijaju iz mraka, ali sam brzo pobedio tremu…”

Ako čuveni holivudski režiser Robert Rodrigez bude snimao novi nastavak svoje čuvene filmske sage “Mariači”, kao tema bi komotno mogla da mu posluži životna priča Nemanje Ostojića, rođenog Zemunca sa trenutnim prebivalištem u Indijanopolisu, SAD.

Priča ide otprilike ovako…Talentovani srpski gitarista dolazi pre 13 godina u obećanu zemlju, sa 50$ u džepu i velikim snovima u tehnikoloru. Studira muziku i spava po tuđim kaučima. Kada u jednom trenutku shvati da neće imati novca za dalje školovanje, uzima gitaru i kreće na put. Na tri takmičenja za redom osvaja tri prva mesta i vraća se kući sa 10.000 i kusur dolara. Sa tim novcem plaća dalje studije i prvi put mu ostaje dovoljno da iznajmi sobu sa cimerom.

Ako bi snimio film po ovom scenariju, Rodrigez bi morao da odustane od poznatog klišea, jer u ovoj priči nema potoka krvi ni gomile mrtvih, ali zato ima more energije, hrabrosti, upornosti, snova…

Snova koji se na kraju ostvaruju.

Danas je junak ove naše priče profesor klasične gitare na Univerzitetu u Indianopolisu, njegovi učenici osvajaju najveća muzička takmičenja u SAD i širom planete, zajedno sa suprugom stekao je veliki ugled renovirajući razrušene kuće i praveći od njih prava pravcata umetnička dela, a ljubitelji automobila znaju ga kao vrsnog majstora koji je u stanju da od “šklopocije” napravi drumskog lepotana, nešto nalik onome što rade u čuvenom TV šou “Pimp my Ride”. I sve to za 13 godina…i startnih 50 dolara.

-Endrju Karnegi je jednom rekao: “Čovek može da bude rođen u siromaštvu, ali ne mora siromašan da ide kroz život”. Bio je toliko u pravu, kaže Nemanja u eksluzivnoj ispovesti Serbian Timesu.

USPOMENA NA POČETKE: Nemanja je vežbao po osam sati dnevno svakog dana

Sakupljao sam i prodavao stare pivske flaše i staklenu ambalažu da bih kupio najlonske žice za gitaru, kojih je tada bilo jako teško pronaći u Beogradu. Svi se sećamo 1990-ih i kako su nas sve terale na “kreativnost”. Gitara je bila moj plan da se otrgnem put sveta. Znao sam da imam priliku nešto da napravim zahvaljujući talentu, ali i upornom radu od 8 sati dnevno, kroz dobar deo osnovne i srednje škole

Za trenutak vraćamo film unazad, u zemunsko porodilište, gde je rođen, i novobeogradski Blok 62, u kome je odrastao, na prelasku Srbije između dva veka, prekretnici koja je u jednom trenutku mnogo obećavala, ali je, na žalost, malo šta donela.

-Prva sećanja vezana su za te betonske kutije gde spavaju desetine hiljada duša. Otac i majka, oboje prosvetni radnici, bili su skloni muzici, u onom romantičnom, amaterskom smislu, pa sam sa 10 godina počeo da učim gitaru. Išlo mi je jako dobro, pa sam o odlasku u Ameriku počeo da sanjam još kao dete. Sakupljao sam i prodavao stare pivske flaše i staklenu ambalažu da bih kupio najlonske žice za gitaru, kojih je tada bilo jako teško pronaći u Beogradu. Svi se sećamo 1990-ih i kako su nas sve terale na “kreativnost”. Gitara je bila moj plan da se otrgnem put sveta. Znao
sam da imam priliku nešto da napravim zahvaljujući talentu, ali i upornom radu od 8 sati dnevno, kroz dobar deo osnovne i srednje škole.

Nakon što je sa najvišim ocenama završio srednju muzičku školu “Kosta Manojlović” u Zemunu kod profesora gitare Boška Radojkovića, koji ga je naučio puno toga, Nemanja Ostojić je sa istim takvim uspehom diplomirao na FMU, u klasi poznatog prof. Srđana Tošića. Iz tog perioda pamti i prvi veliki nastup do koga je, kako to obično biva, došlo sasvim slučajno, ali ne i nezasluženo…

-Kao brucoša, na prvoj godini FMU, izabrali su me da u zadnjem trenutku utrčim na scenu Sava Centra, kao zamena za proslavljenog Džona Vilijamsa, dobitnika Gremija, koji je povredio ruku pred koncert. Bio je to peti GitarArt Festival, puna sala, 3.000 ljudi. Srce mi se steglo kada sam video te silne oči kako sijaju iz mraka, ali sam se brzo sabrao, pobedio tremu…To veče je lansiralo moju karijeru. Krenule su turneje, pobedio sam na 16 međunarodnih takmičenja širom sveta do svoje 25. godine, nastupio sam u 20 zemalja kao solista na klasičnoj gitari. Snovi su počeli da se ostvaruju, jedan po jedan.

ZAMENA ZA VELIKANA: Nemanja prvi put na velikoj sceni, GitarArt festival u Sava centru

Endrju Karnegi je jednom rekao: “Čovek može da bude rođen u siromaštvu, ali ne mora siromašan da ide kroz život”. Bio je toliko u pravu…

Pred završetak studija na FMU stigla mu je ponuda za punu stipendiju sa
prestižnog “Jacobs School of Music” na Indiana University, koju je
oberučke prihvatio. Ali, nije sve išlo tako glatko u Americi…

-Bio sam pozvan i da studiram u Nemačkoj, ali mi Evropa nije bila dovoljno egzotična ni primamljiva. Sa $50 dolara, gitarom u ruci i snovima stigao sam u SAD avgusta 2007. godine. Polagao sam prijemni ispit za Artist Diplomu, u komisiji je je bio čuveni violinista Džošua Bel, i imao sreću da budem primljen među samo troje od 1,700 studenata. Blumington je mali grad, nije bilo puno prilika za “tezgarenje” i držanje privatnih časova, a i studentska viza nije dozvoljavala rad inostranim studentima. Tako da novca i nisam imao.

POVRATAK NA MESTO ZLOČINA: U gradu u kome je svojevremeno, kao student, pobedio na prestižnom takmičenju, kasnije je nastupio u pratnji simfonijskog orkestra

Ceo prvi semestar sam “surfovao” po kaučima prijatelja i kolega, ko god je bio ljubazan da me primi u svoj dom na par dana. Na proleće sam uštedeo malo novca i nešto pozajmio, pa sam odleteo u Pensilvaniju i osvojio čuveno “Šad String” takmičenje, pa zatim iste nedelje i “Teksas Gitar” u Dalasu, na kraju i “Sautvest Gitar Festival” u San Antoniju. Vratio sam se u Indianu sa preko $10,000 (toliko novca do tada u životu nisam video!) i tada sam mogao da priuštim sebi kiriju i hranu za početak. Zahvaljujući tim takmičenjima, kao i još 13 drugih koje sam osvojio u Americi, počeo sam da nastupam širom sveta i postao asistent svom profesoru na IU.

Pitamo ga šta je bilo ono na šta se najlakše navikao, a šta je ono što mu je bilo najteže da prihvati u Americi

-Ništa mi nije bilo teško, jer sam od samog početka osećao da pripadam ovoj kulturi, prijala mi je sredina i izloženost tolikim uticajima, studentima, i profesorima iz celog sveta. Naravno, nedostajala mi je porodica kao i dan danas, ali sam nekako znao da je žrtva te distance vredna bolje budućnosti. Pored rigoroznog svakodnevnog vežbanja, trebalo mi je neko vreme da se naviknem na muzičku terminologiju na univerzitetu, te sam provodio puno više vremena na učenju i pripremanju ispita nego drugi studenti, kojima je engleski bio maternji jezik. Danas sam kandidat za doktora muzike (DM) i prosek mi je maksimalnih 4.0. To možda svedoči o mojoj tvrdoglavosti.

PRIJATAN OSEĆAJ MEĐU LJUDIMA IZ CELOG SVETA: Nastup sa filharmonijom u gradu Bafalu

Nije lako u Americi dokazati u bilo kojoj grani umetnosti. Talenti iz celog sveta dolaze ovde sa željom da se za njih čuje, da naprave velike karijere. I Nemanja je za ovih 13 godina prešao trnovit put do uspeha. U odnosu na druge, pored svih problema, imao je i jednu komparativnu predsnost – obrazovanje koje je doneo iz Srbije.

-Bio sam ispred svih u smislu gitarske veštine i sviračkog nivoa, jer u Americi klasična gitara nije popularna kao drugi žanrovi, pa samim tim i studenti počinju kasno sa časovima klasike, a ja sam krenuo još kao dete u dalekom Zemunu. Najveći je problem bio u imigraciji, kako doći do zelenog kartona i radne dozvole? Imao sam veliku čast da mi je vlada SAD dodelila počasnu zelenu kartu kao umetniku sa izuzetnim zaslugama, i tada sam znao da ću zauvek ostati ovde. Prodao sam tada sve instrumente koje sam imao, automobil, i dodao novac koji sam osvojio na takmičenjima da bih priuštio advokata koji bi predstavio moj slučaj vladi SAD-a. Vredelo je. Godine 2014. otvorilo se mesto na Univerzitetu u Indianapolisu i imao sam sreću da su mi ponudili poziciju profesora. Tada je to sve bilo malo, samo jedan student gitare u klasi, a danas imam ukupno 10 sjajnih gitarista, od kojih četvorica idu mojim stopama i osvajaju nagrade širom sveta. Ove godine sam bio izabran od strane svih univerziteta i profesora u celoj Americi, da skupa sa mojom katedrom budem domaćin GFA konvencije (Guitar Foundation of America), koja je najveći svetski gitarski događaj. Nažalost, održan je virtuelno zbog epidemije.

NA POSLU NAŠAO LJUBAV: Nemanja na sceni sa suprugom Haruko, pijanistkinjom

Ceo prvi semestar sam “surfovao” po kaučima prijatelja i kolega, ko god je bio ljubazan da me primi u svoj dom na par dana. Na proleće sam uštedeo malo novca i nešto pozajmio, pa sam odleteo u Pensilvaniju i osvojio čuveno “Šad String” takmičenje, pa zatim iste nedelje i “Teksas Gitar” u Dalasu, na kraju i “Sautvest Gitar Festival” u San Antoniu. Vratio sam se u Indianu sa preko $10,000 (toliko novca do tada u životu nisam video!) i tada sam mogao da priuštim sebi kiriju i hranu za početak

Kao profesor, Nemanja nije zaboravio odakle dolazi, pa se trudi da pomogne studentima sa naših prostora da dođu na studije u Indijanopolis.

-Imao sam studenta iz Niša koji je nastavio školovanje u Oregonu, a evo za koji dan nam dolazi sjajan mladi gitarista, brucoš, iz Bara u Crnoj Gori. Moj odsek gitare je jedan od najjačih na američkom Midvestu, i time se vrlo ponosimo. Inače, univerzitet me je spojio i sa mojom suprugom, koja na njemu predaje kao profesor klavira i ima sjajne rezultate.

Pored muzike, za njega se, osim po gitari, prethodnih godina pročulo u državi Indijana, ali i dalje, i po tome što renovira stare, zapuštene kuće i od njih pravi bajkovita porodična gnezda…

-Supruga, koja je poreklom iz Japana, je genijalac za prostorno organizovanje, minimalizam, i stil života koji podrazumeva jednostavnost i zen čistinu. Kada smo kupili našu prvu kuću pre 5 godina odmah smo počeli da uređujemo, pregrađujemo, itd. Nismo imali novca za majstore, a i kad jesmo nikad nismo bili zadovoljni. Tako da smo vremenom naučili sve što ide uz renoviranje kuća. U jednom momentu smo shvatili da je našoj nekretnini značajno porasla vrednost, te smo je prodali i kupili drugu preko puta, od komšinice, i po dobroj ceni.

Kao profesori na univerzitetu, od maja do septembra imamo letnji raspust, što nam dozvoljava da zaronimo u taj drugi svet. Njen japanski minimalizam, uz moju veštinu da napravim to što ona zamisli, naišli su na dobre reakcije, a u poslednje vreme sve više prijatelja nas ohrabruje da otvorimo našu kompaniju za uređenje prostora i renoviranje domova. Mislim da je u ovo vreme epidemije i otkazanih koncerata, kao i sve manje studenata koji će krenuti na fakultete sledeće godine, možda i dobra ideja da krenemo u taj pohod.

SVE SE MOŽE U AMERICI: Nemanja sa suprugom na dan venčanja

Amerika me je naučila da je život vredan rada i da nema granica individualnom uspehu osimgranica koje imamo u sebi samima. Ostaviti za sobom mentalitet socijalizma, u kojem sam se rodio, i shvatiti da možemo da uradimo koliko god možemo da zamislimo i odsanjamo, je svakako nešto što sam ovde naučio

Nemanja se, međutim, tu ne zaustavlja. Njegova interesovanja su raznolika, Da Vinčijevskog tipa, a bolna tačka su mu – automobili!

-To je moja najdublja strast. Muzika je bila i ostala moj najveći profesionalni uspeh, za sada. Ali pre nego što sam uopšte znao šta je gitara, sa 3 godine, znao sam sve marke i modele automobila koji su bili parkirani u blokovima. Na putu do vrtića, otac bi uperio prstom u auto i ja bih automatski odgovorio: Opel Kadet, ili Lada Samara…Potpuni zaluđenik za automobile, i dan danas priznajem da sam delom izabrao Ameriku pored Nemačke, jer su automobili i benzin ovde značajno pristupačniji, a i sam izbor i kultura među fanovima je ogromna.

U ono doba odrastanja kroz 90-te, sanjao sam o Poršeima, Korvetama, BMV/ovima, Lotusima i ostalima. To je možda bio i ostao moj najveći san, sportski automobili, dizajn, i uopšte
automobilska kultura. Prve godine na Univerzitetu prijatelj mi je dao ključeve od jednog starog Nisana koji nije radio, spreman za otpad. Ja sam ga oživeo i koristio godinu dana, pa prodao za 600 dolara. I tako je krenulo. Postepeno, preko Nisana, raznih VW, Hondi, Mazdi i ostalih, došao sam do BMV, Korveta i Poršea, koje i danas imam i stalno modifikujem, trkam se kao amater, i uživam u tome, potpuno!

Čemu te je Amerika naučila…šta bi stavio na prvo mesto?

-Da je život vredan rada i da nema granica individualnom uspehu osim
granica koje imamo u sebi samima. Ostaviti za sobom mentalitet socijalizma, u kojem sam se rodio, i shvatiti da možemo da uradimo koliko god možemo da zamislimo i odsanjamo, je svakako nešto što sam ovde naučio, i zbog čega se radujem svakom novom danu, projektu i prijateljstvu. Ali sa tim ide i velika odgovornost i rizik, jer nema sigurnosne mreže, kao u socijalizmu u kome sam odrastao. To, zauzvrat, čini radne ljude u Americi najjačim i najupornijim na svetu, i zato mi ova sredina toliko prija.

Sve više mladih ljudi odlazi iz Srbije u SAD i druge zapadne zemlje. Odlaze mladi, pametni, talentovani, poput Nemanje, ali sve više i oni stariji koji u tome vide jedini spas. Ima li takva Srbija ikakvu budućnost…?

-Želim da budem optimista, jer vidim da u zadnje vreme ima dosta
investicija u Srbiju. Zaista nisam dovoljno u toku da bih mogao da predvidim tok daljih događaja, ali bih voleo da odnosi Srbije i Amerike budu jači. Sa obzirom da nemamo jaku rasnu, genetsku niti religioznu vezu sa Amerikom, u poređenju sa odnosom koji prirodno imamo sa Rusijom, mislim da je sa Amerikom potrebno jako poslovanje i ostvarenje uzajamnih interesa. To je svakako izazov, mada Srbija ima jako puno da ponudi, pitanje je samo šta mi želimo i kako to ostvariti. Mislim da je najvažnije očuvanje porodice kao osnove obrazovanja svakog deteta. Dosta trendova raspadanja porodice nam dolaze sa zapada, trendova koji su veoma oslabili nove generacije Amerikanaca, i bojim se da ne uzmu maha u Srbiji.

AMERIKA JE DOVOLJNO VELIKA ZA SVE: Nemanja i Haruka, boje i religije nisu prepreka

Čvrsto verujem da su neredi preterani, kao i sama reakcija na virus, i da je sve to u cilju promene vlasti i ekonomske destabilizacije ove zemlje. Bojim se da su otišli u krajnost sa težnjama, i bojim se da mediji orkestriraju podelu ove nacije na boje, ali pre svega na klase

Šta bi savetovao mladim ljudima koji dolaze u Ameriku…. Da slede
svoje snove ili da gledaju šta se u datom trenutku najviše isplati, kako to ovde kažu: “Go with the flow”?

-Da nikad ne odustaju i da sanjaju jako i u boji. Mislim da je važno da se povežu sa ljudima koji su im inspiracija, i da se druže sa onima koji su im idoli i iznad njih u datom trenutku. Da ne zovu kući svaki dan i da zaplivaju bez pojasa na neko vreme.

Kako komentarišeš aktuelni momenat u SAD…Čini se kao da sve što nam se dešava (pandemija i sve što je prati, protesti, rasni diskurs u medijima, porast kriminala) ima političku pozadinu…

– Svakako. Čvrsto verujem da su neredi preterani, kao i sama reakcija na virus, i da je sve to u cilju promene vlasti i ekonomske destabilizacije ove zemlje. Bojim se da su otišli u krajnost sa težnjama, i bojim se da mediji orkestriraju podelu ove nacije na boje, ali pre svega na klase, i to u kritici kapitalizma i težnji ka uvođenju onog od čega smo mi svi pobegli, a to je socijalizam i visoka stopa poreza. Da je ovaj američki narod imao prilike da prođe kroz ono kroz šta smo mi, raspad bivše Jugoslavije, mislim ne bi bilo ovako na ulicama danas. Izgleda da svako mora da prođe kroz tu školu.

Najteže mi je kad gledam braću Srbe kako dižu ruke jedni na druge. Onaj moto sa četiri S na grbu dvoglavog orla nikako da se realizuju kroz istoriju

Da li očekuješ da sve to stane posle izbora u novembru?

-Verujem da će trenutna vlast opstati u novembru, jer je uprkos mnogim
neosnovanim osudama jasno učinila dobro za prosečnog Amerikanca. Takođe verujem da Amerika, ipak, većinom, želi da opstane nezavisna od Kine i novog globalnog poretka. Ja to svakako želim i verujem u ovu zemlju
svim srcem!

Šta ti najviše nedostaje iz Srbije?

-Porodica. Otac, majka i brat. Kao i sveže voće i povrće sa pijace u bloku 45.

Pratiš li dešavanja u otadžbini, da li si učestvovao u nekim projektima u Srbiji?

-Moram da priznam da ne pratim koliko bih stvarno trebao. Nedavno sam snimio muzički video za RTS, koji se vrteo na Trećem kanalu, u okviru obrazovnog programa za vreme kovid pandemije i škole “od kuće”. Ponosim se tim videom, imao je zaista ogromnu gledanost… Što se politike tiče, bilo mi je jako žao zbog nereda koji su se nedavno odigrali. Najteže mi je kad gledam braću Srbe kako dižu ruke jedni na druge. Onaj moto sa četiri S na grbu dvoglavog orla nikako da se realizuje kroz istoriju…

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement