Connect with us

Srbija

SRPSKA ČELISTKINJA ODBILA HOLIVUD: Jelena nastupila na dodeli oskara a onda rešila da se vrati u Beograd

Published

on

Po zvanju specijalista muzičke umetnosti, Jelena Mihailović, poznatija kao Jela Cello, kombinuje klasičan muzički izraz sa obradama pop i rok klasika u aranžmanima za violončelo i simfonijski orkestar.

Mlada umetnica svojom pojavom i nastupima na neki način ruši stereotipe o izvođačima klasične muzike, a u razgovoru objašnjava koliko je teško privući novu publiku da zavoli klasiku.

– Vreme u kom živimo i globalna dešavanja ne dopuštaju da se ljudi opuste, uspore i prepuste apsolutnoj muzici kakva je klasična muzika. Svi živimo brzo i frekvencije koje isijavaju iz dela Baha, Hendla, Betovena, Mocarta i mnogih drugih genijalnih sanjara ne uspevaju da dopru do većeg broja slušalaca, već okupljaju skoro uvek isti auditorijum. Upravo iz tog razloga se stiče utisak da je klasična muzika elitistička, da u njoj treba i mogu da uživaju samo određeni društveni krugovi, ali to je tačno ono što umetnicima otežava situaciju da ih prati i da u njihovim delima uživa veći broj ljudi. Svakom umetniku je neophodna publika sa kojom može da podeli svoj izraz i mene je to i nagnalo da u trenutku završetka magistarskih studija muzike skupim hrabrost i pokušam da promenim način svog muzičkog izraza i privolim nove pojedince da uživaju u delima klasičnih kompozitora. To je uistinu težak proces, najviše za umetnika, jer na tom putu morate biti spremni da pravite određene kompromise, a da pri tom ne remetite muzičku misao i poruku kompozicije, kao ni svoj umetnički senzibilitet. Teško je, ali nije nemoguće, jer ima nebrojeno uspešnih primera umetnika koji su u toj misiji uspeli.

Kako objašnjavate da poslednjih godina upravo violončelisti postaju svetske muzičke zvezde, od Apokaliptike do 2 Cellos…?

– Mene lično ta činjenica posebno raduje, jer su to umetnici koji su pomogli mom omiljenom instrumentu da se istakne i da mnogo veći broj ljudi na planeti u poslednjih dvadeset godina pre svega sazna za lepotu i mogućnosti violončela. Samim tim se i drugim violončelistima otvorila mogućnost da više stvaraju motivisani, inspirisani i željni da dopru do takvih visina jer znaju da je njihov instrument prepoznat i da je put donekle utaban. Kroz decenije je bilo drugih instrumentalista koji su se isticali i promovisali svoje instrumente, ali sam ja izuzetno radosna što živim u eri Apokaliptike i 2 Cellos jer svi mi umetnici jedni drugima pomažemo da se otvore slušalačke uši. Njihov rad, a možda će zazvučati neskromno, i moj doprinos na polju afirmacije violončela, samo su pomogli da se zvuk violončela čuje i da se uživa u mnogim delima klasične muzike koja su bila skoro zaboravljena.

Vi ste takođe osetili glamur Holivuda nastupajući pre nekoliko godina na dodeli Oskara, zatim za Džejmsa Kamerona. Koliko je teško opstati u tom svetu glamura?

– Iako pretpostavljam da će moj stav zvučati kao kliše, ali glamur Holivuda koji gledamo u filmovima, raznim emisijama i sada već instagramima poznatih glamuroznih imena uistinu nije stvaran i nikako nije šljašteći kako izgleda. Ja sam imala sreću da je moj nastup na Oskar partiju u Holivudu i saradnja sa Džejmsom Kameronom u okviru fondacije CITY, kao i poznanstvo i saradnje sa brojnim rok zvezdama, bilo izuzetno uspešno i relativno brzo realizovano, ali sam u svakom trenutku mog boravka u Holivudu bila svesna mesta na kom sam, prilike koja mi se pružila kao i koliko drugih nebrojeno talentovanih ljudi čeka svoju šansu. Holivud je neprikosnovena prestonica šou-biznis industrije i sigurna sam da na svetu nema nijednog drugog mesta koje može da parira toj mašineriji, ali za umetnika koji živi od interpretacije i iskrenog prenošenja svojih osećanja, Holivud nije baš najzgodnije mesto za održanje umetničkog digniteta. To je i razlog zbog koga nisam, bez obzira na kredibilne ponude, prihvatila recimo ponuđeno mesto asistenta na UCLA-u, već sam rešila da nastavim sa svojim muzičkim stvaralaštvom u Beogradu u kome imam mogućnost da beskompromisno gajim svoj izraz i stvaram muziku koju osećam, a ne koja je naručena a donekle i iznuđena zbog uvek prisutnih finansijskih parametara koji su nezaobilazni reper za bilo koju vrstu stvaralaštva u Holivudu.

BEOGRAD PREČI OD HOLIVUDA: Jela Cello

Na vašem novom albumu “U potrazi za magičnim violončelom” potpisani ste i kao koautor muzike. S obzirom na to da ste pre svega školovani izvođač, koliko je teško stvarati originalnu muziku?

– Stvaranje originalne muzike se dosta razlikuje od uvežbavanja tuđeg dela, odnosno reprodukcije. Dela Baha, Hajdna, Šumana… podležu određenim stilskim izvođačkim pravilima i kroz godine usavršavanja i izvođenja sam stalno maštala o izvođenju moje muzike u kojoj bih bila potpuno slobodna da se izrazim samo svojim muzičkim jezikom. To mi se i ostvarilo sa mojim trećim albumom “Potraga za magičnim violončelom”, jer sam na prethodna dva albuma koja sam izdala za PGP i jednom američkom izdanju koje je distribuirao “Warner Music Group”, izvodila isključivo obrade kompozicija u aranžmanima za violončelo i simfonijski orkestar. Prvi put sam se pojavila kao autor gde sam kroz priču o potrazi za magičnim violončelom pokušala da izrazim u osam stavova najsuptilnija osećanja koja gajim prema violončelu kao instrumentu i muzici uopšte. Izuzetno sam ponosna na to izdanje i zahvalna što su PGP-RTS kao i “Croatia Records” koja je preuzela licencu za hrvatsko i slovenačko tržište imali sluha za savremeno klasično izdanje, što je pravi izdavački raritet kada je u pitanju domaća autorska klasična muzika.

Vaš poslednji nastup je bio bez publike u Skupštini grada, kao deo akcije “Beograd pobeđuje”, kakvi su vam planovi, kada ćete ponovo stati pred publiku?

– Posle velikog beogradskog koncerta koji sam održala sa svojim 60-članim sifmonijskim orkestrom “Jela Cello Power Symphony Orchestra” u Sava centru, trebalo je da održim još desetak koncerata u regionu koji su zbog pandemije odloženi. Moje učešće u akciji “Beograd pobeđuje” mi je zaista predstavljalo čast i privilegiju da muzikom dam svoj doprinos u teškim danima, i zahvalna sam gradu Beogradu i Cebefu na pozivu. Moram da priznam da je mnogo teže bilo nastupiti bez publike, jer je nedostajala sinergija koja se na svakom nastupu neminovno kreira. Umetnicima treba publika, i publici trebaju umetnici. Neću biti skromna pa ću dati sebi za pravo da pomislim da su mnogi u ovim karantinskim i sporim danima uvideli da bez umetnosti ne mogu, i da će dati podršku umetnicima i njihovom delu, što pre, i više i češće nego pre. Dok se izvođačke aktivnosti ne vrate na svoje noge kako je bilo i planirano, nastaviću da radim na novoj sezoni animiranog serijala za decu “Muzički Karusel Jele Cello”, čiji sam autor, a koji se sa velikim uspehom i interesovanjem najmlađih emitovao na RTS2 u okviru dečijeg programa.

Izvor: Blic /Neven Džodan

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement