Priča Ranka Dabizljevića, vlasnika “Gaslight”-a, čuvenog čikaškog kluba u kome je legendarni Hju Hefner ukrao ideju za njegove “zečice” a holivudske zvezde poput Elizabet Tejlor, Pol Njumena i Toma Kruza snimale filmske blokbastere, počinje u malenom kosovskom selu Drsniku, u blizini Kline, 26 kilometara od Pećke patrijaršije.

Iz tog sela je u Drugi svetski rat pošao njegov ujak, oficir jugoslovenske kraljevske vojske. Pošao, i nije se vratio. Njegova majka, Rankova baba, bila je očajna, a onda pustila suzu, onu najtežu, prežalila sina i pomirila se sa tim da ga više nikada neće videti.

–Mislili smo da je poginuo, a onda nam je jednog dana stiglo pismo iz Amerike. Ujak je tamo završio nakon što je rat proveo u nemačkom zarobljeništvu, odakle nije mogao da se javi kući. Kada je oslobođen mogao je da bira, da se vrati u Jugoslaviju ili da ide u Kanadu, Australiju ili Ameriku. On je izabrao Ameriku i došao u Čikago 1950. godine. Njegovo pismo je zalečilo rane, svi smo bili presrećni, a onda nas je pozvao da dođemo ovde. Međutim, to u ono vreme nije bilo lako, priseća se Ranko tih dana i prvih pokušaja da pređe okean.

To mu konačno uspeva za rukom 1970 godine…

Iz Titove Jugoslavije pod svetla velegrada

-Došao sam sa majkom i ostao do dana današnjeg. Za nama su kasnije u Ameriku došli skoro svi Dabizljevići, na Kosovu je ostao samo jedan od mojih ujaka, ali je i on u međuvremenu preselio u Srbiju, dok u selu, Drsniku, sada živi samo jedan brat od strica.

Iz Titove, komunističke Jugoslavije, Ranko se preko noći obreo u blještavilu Čikaga, a ubrzo posle završene gimnazije počeo da radi u njegovom najpoznatijem klubu.

-U mom se životu sve promenilo u tih nekoliko godina. Svako veče sam viđao poznate face, počeo da zarađujem veliki novac jer su u “Gaslightu” bakšiši znali da budu i po nekoliko stotina dolara. U ona vremena stalne mušterije su bili čuveni golfer Arnold Palmer, zatim legenda Čikaga Mark Ditka, koji se proslavio prvo kao igrač a kasnije i trener američkog fudbala, a sa njim su na naše čuvene stekove dolazili i svi fudbaleri iz šampionske ekipe Čikago Bersa.

Naš stalni gost je bio i dalje je Robi Zender iz grupe “Cheap trick”, koji su članovi rokenrol Kuće slavnih, a poznati su po tome što su održali najviše koncerata na svetu.

Oskar na šanku Gaslighta

– Elizabet Tejlor je u bila stalni gost u našem klubu u Njujorku, pa je na kraju u njemu snimila film “Buterfield 8”, za koji je dobila Oskara. Posle je došla u klub da proslavi i sa sobom ponela zlatnu statuu.

Martin Skorseze je kod nas u Čikagu snimio “Boju novca” sa Polom Njumenom i Tomom Kruzom. Ovde su nam gosti bili i svi naši poznati ljudi iz Čikaga i Amerike, košarkaši Divac, Stojaković i ostali.

U poslednje vreme često nam dolazi poznati rvač Hulk Hogan, koji obožava našu kuhinju. Bio je i košarkaš Denis Rodman, ali se nije proslavio, nepristojno se ponašao pa sam mu poručio da će biti najbolje da ne dolazi više. Ipak je došao, ovoga puta u Hulkovom društvu, pa nisam hteo da pravim problem, zbog Hogana koji je jedan veliki gospodin i dobričina.

Kada se danas pokrene priča o provodu, uglavnom se to svodi na glasne zabave sa mnogo alkohola i droge. A kako su se nekad zabavljali ljudi…

-Toga ovde nije bilo. Servirala su se prefinjena pića, gosti su se sjajno zabavljali, ali nije bilo preterivanja. Za sve ove godine nikada nismo imali tuču u klubu, iako su tu bile zgodne i atraktivno obučene devojke. Za poslovne ljude smo imali čak i posebnu kancelariju sa sekretaricom, iz koje bi mogli telefonom da održe sastanak ili se jave ženi da će da zakasne, eviocira zlatne dane klupskog života u Čikagu Ranko Dabizljević.

A za dame…jastuče za noge

–Za dame smo imali specijalno somotsko jastuče, na koje bi mogle da stave noge kada izuju cipele, da malo odmore i opuste stopala. Svaka dama je dobijala po ružu na ulazu. Na poslednjem spratu našeg lokala u centru Čikaga je bila – berbernica. Posle naporne noći, pre nego li krenu na posao ili kući, mogli su da se malo osveže i srede. Bile su tu specijalne stolice, u kojima bi mušterija bila u horizontali. Prvo bi im na lice stavili kompresor, da se malo povrate, a onda bi sledilo brijanje i masaža. Sve je to bilo uračunato u cenu.

Iako je tolike godine bio okružen najlepšim ženama Amerike, Ranko se na kraju ipak oženio Verom, Srpkinjom iz rodnog sela, koju je otišao da isprosi kada je postala punoletna…

-Supruga je bila moja prva komšinica na Kosovu. Kad sam došao ovde ona je imala samo 4 godine. Svake godine sam išao u rodni kraj, a onda sam jednom primetio da je ona devojčica porasla i postala devojka. Kada je napunila 18, isprosio sam je, venčali smo se i došli zajedno u Ameriku. Zašto nisam oženio Amerikanku? Radeći sa silnim ženama shvatio sam da su naše najbolje, pogotovo kad treba stvarati porodicu i vaspitavati decu.

Iz tog braka Ranko ima dve ćerke i dva sina, a u međuvremenu su stigli i unuci. Jedan Dabižljević je na kraju ipak pao na čari Gaslight devojaka. Rankov sin Goran, snajku, Bugarku, upoznao je baš ovde, u klubu.

-Moja porodica je moja sreća najveća, a Gaslight je moje utočište. Radio sam za prvog, originalnog gazdu, Bartona Brauna. Posle njegove smrti 1976. klub je vodio Robert Fredriks, koji se povukao 1984. godine, kada je jedan naš dugogodišnji član Džim Roberts postao vlasnik. U međuvremenu su pozatvarani svi klubovi i ostao je samo ovaj, koji sam otkupio od njega 1995. i postao četvrti vlasnik.

Srpski inat u borbi za klub

Posle tolikih godina u klubu hteo sam da radim za sebe, ne više za druge. Pitao sam tadašnjeg gazdu, Džima, da mi proda klub. On me prvo pogledao u čudu, mislio je da nisam ozbiljan. A onda je rekao cifru, na koju sam ja pristao. Štedeo sam žestoko sve te godine, ali sam ipak morao da uzmem kredit od banke, čak i od njega, tadašnjeg gazde. Prvih dva-tri meseca uopšte nisam spavao. A onda sam čuo kako okolo priča da će uzeti lokal nazad čim ja ne budem imao novac za prvu ratu. Prevario se, nije čuo za srpski inat. Pozajmio sam pare od jednog našeg čoveka, isplatio ga, a onda za pet godina krvavog rada otplatio sve, govori Ranko, kao da sve iznova preživljava.

Pitamo ga da li ima američkog sna, i da li je on možda dosanjao jedan…

-Ovo je za mene definitivno američki san. Teško da bi ovakve stvari postigao da sam ostao u Srbiji. Možda bih završio fakultet, ali pitanje je šta bi onda bilo. Ovde je bila prilika i znao sam, ako budem vredan mogu da ostvarim mnogo. Sve je moguće u ovoj zemlji!

Ono malo duše…

Turobno ovih dana izgleda Čikago. Restorani su zatvoreni, klubovi su pogasili svetla, ljudi su se povukli u kuće i životare u strahu od nevidljive pošasti. Ranko se trudi da putnicima namernicima u svom klub-restoranu makar malo povrati nadu i podseti na neke normalne, lepe dane…

-Zahvaljujući činjenici da se nalazi na aerodromu, “Gaslight” ima dozvolu da radi, istina smanjenim kapacitetom. Trudimo se da razveselimo ljude u ova tužna vremena, pa i dalje ponedeljkom, sredom, petkom i subotom imamo živu muziku. I dalje imamo najbolji stek u Čikagu, naročito imajući u vidu da onaj Džordanov u downtownu ne radi. Od srpskih jela služimo ono najbolje – rakiju(smeh). Ali tu su naše devojke koje služe u lokalu, najlepše ne u gradu, nego na svetu. I dalje se trudimo da sledimo reči originalnog vlasnika, gospodina Brauna, koji je rekao: “Lepota, šarm i talenat čine dobitnu kombinaciju”.

Na kraju našeg razgovora, od koga ispade životna ispovest iz dva dela, Ranko je imao potrebu da kaže nešto momcima i devojkama koji su tek došli ili planiraju da dođu u Ameriku…

-Ako dolaze, treba da znaju da će morati puno da rade, i da budu ozbiljni, jer ovo je zemlja snova samo za one koji su spremni da mnogo puta padnu i ustanu da bi ih ostvarili.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva / Saša Lukić