U istoriji vojne strategije postoji pojam “lake konjice”. Evropski srednjovekovni vitezovi su, naime, u bitke uobičavali nositi preteške oklope, gledajući da zaštite sve delove tela od neprijateljskih sablji, strela, kopalja i jatagana. Ta ih je navika, međutim, prilično sputavala, jer su bili tromi, spori i brzo umarali konje pod njima.

Provala nomadskih plemena sa Istoka, prvo Huna, Avara, kasnije Mongola i ponajviše Osmanlija, čiji je prodor sa Istoka najviše zaboleo Evropu, definitivno su opametili zapadne stratege i naterali ih da u svoje taktičke varijante, umesto preteških oklopljenih “krstaša” ubace lako obučene i naoružane konjanike, koji će biti u stanju da se brzo transformišu i izvrše dejstva po svim linijama fronta, ali i da se brzo povuku ukoliko naiđu na prepreku (čitaj – jačeg od sebe).

Što Vam ovo pričam…?

Zato što smatram da je, ako ovo naravoučenije iz istorije prenesemo na aktuelni srpski momentum, došlo vreme da se demonstranti u Beogradu i drugim gradovima i varošima, što u Srbiji što u dijaspori, okupljeni pod firmom “1 od 5 miliona”, konačno ratosiljaju lidera opozicije, teško oklopljenih i naoružanih balastom prošlosti, loše karme i još gorih rezultata iz vremena kada su bili u prilici da vladaju Srbijom i Srbima.

Namera Đilasa, Obradovića i Jeremića da u svom mitingovanju, navodno iz verskih razloga, preskoče sledeći, Uskršnji vikend, i prolongiraju šetnje za 4.maj, Bogom je dana prilika za to. Savršena šansa da se laka konjica, u ovom slučaju narod, koji nema šta da izgubi, a može da dobije slobodu, otarasi bremena onih koji su tu njegovu slobodu već jednom proćerdali. A ni sada ne ulivaju neku veliku nadu da bi znali šta da rade sa njom. Za početak, čini se da im očajnički fali ideja kako do te slobode da dođu.

I zaista, da parafraziram glumca Nikolu Koja, osim ponižavajućih ponuda Vučiću za dijalog, na koje ovaj odgovara sve drskije, u poslednje vreme počesto i sa sprdnjom, i lepljenja nalepnica po terazijskom tunelu, oficijelna opozicija nije pokazala da u glavi, a bogami i među nogama, ima rešenje za novonastalu situaciju. U tom smislu apsolutno razumem onu, svakim vikendom sve brojniju grupu Beograđana, koji subotom odšetaju svoje, pokažu ko su i protiv čega su, a onda produže ka kućama i kafanama, ne čekajući da im se obrate govornici sa bine. Upravo ovi gorepomenuti.

Protesti su očigledno na prekretnici, ovako kako su oni vođeni do sada očigledno ne ide dalje. Nešto se menjati mora, pre nego iscuri peščani sat i ugasi se ona iskra energije koja još uvek može da zapali plamen slobode. A bojim se da je breme koje “konjanici opozicije” vuku sa sobom pretežak teret na tom putu

Takođe, bar dva od tri lidera opozicije opterećena su istorijskim faktom da su bili u prilici da vladaju i da su upravo svojim vladanjem doveli do toga da aktuelni predsednik, ovakav kakav je, okružen svitom poltrona, političkih diletanata i ozbiljnih kriminalaca, okupira Srbiju na duže vreme. Da ne smetnemo sa uma ni činjenicu da su iz perioda svoje vladavine oba ova lidera, i Đilas i Jeremić, izašli mnogo bogatiji nego što su bili kada su u politiku ulazili.

Ne pabirčim sad ovde problematiku da li su taj novac stekli zakonito ili ne, zna se koje državne službe time treba da se bave. Ovde govorim o moralnom diskursu. O tome da je, da ne upotrebim neku goru reč, poprilična sramota da se obogatite u zla vremena, tokom kojih je osiromašilo 95% građana koje predvodite, od toga trećina do nivoa bede i narodne kuhinje. Da ne pričam sada o tome kako je baš u za njihovog vakta krenuo egzodus mladosti i pameti na sve strane sveta, egzodus koji poslednjih godina dobija dramatične razmere. A krivica za to ide na dušu onih koji su razvejali one šestooktobarske nade da će Srbija postati normalna zemlja u kojoj će školovani i vredni moći pristojno da žive od svog rada…Dakle, baš pomenute gospode i njihovih partijskih drugara.

Ne treba smetnuti s uma ni fakat da takvi kakvi su, zamazani puterom od ušiju do peta, pretstavljaju zicer i neiscrpni izvor inspiracije za Vučića i njegove krvoločne medije. A deo tog njihovog blama, realnog i predimenzioniranog, ni krivi ni dužni na svoja pleća primaju s pravom pobunjeni građani.

I mogao bih sad ovde da nabrajam unedogled, ali nema smisla. Svi sve znamo.

No, da se vratimo na temu…Protesti su očigledno na prekretnici, ovako kako su oni vođeni do sada očigledno ne ide dalje. Nešto se menjati mora, pre nego iscuri peščani sat i ugasi se ona iskra energije koja još uvek može da zapali plamen slobode. A bojim se da je breme koje “konjanici opozicije” vuku sa sobom pretežak teret na tom putu.

Onima koji unapred jadikuju i fatalistički se pitaju “a ko će, zaboga, ako ne ova i ovakva opozicija, zameniti Vučića na vlasti?” – sklon sam da odgovorim na naučnoj bazi, fizičkim teorijama, ponajprije onoj o “spojenim sudovima”.

Prazan prostor, oslobođen od onih čije nas ideje i još više dela do sada nigde nisu odveli, brzo će se ispuniti novim sadržajem. Ustajala i bljutava voda neće nas okrepiti, zašto se plašimo da uzmemo gutljaj sa izvora?

Boje su u nama.

Antonije Kovačević