Connect with us

Srbija

PRELETOVA NAUČNA FANTASTIKA: Električni Zeus

Published

on

Zbog Vašeg velikog interesovanja, nastavljamo sa pričama legendarnog Dušana Prelevića. U novom ciklusu, iz knjige “Ko želi da živi večno” prenećemo nekoliko naučnofantastičnih priča koje je Prele jednom davno objavio u Politikinom zabavniku. Uživajte!

Bila je godina 1239. posle Velikog vatrenog pranja.

Nebo je sijalo purpurom osim na mestima gde je preovlađivalo sivilo. Sa lica Zemlje bile su zbrisane Stenovite planine, Ararat, Velika jezera postala su tek bljutave, muljevite bare, dok se Sredozemno more prelilo preko dela kopna nekadašnje Helade, Vizantije dodirnuvši talasima naselje Emonu.

Novonastalu vodenu površinu nazivali su Ognjenim okeanom. U nekadašnjoj Sahari bujala je vegetacija i vladale su monsunske kiše. Severni i Južni pol ostali su tek oaze pepeljaste mase koje su mirisale na memlu.

Ljudi su živeli striktno u naseljima koja su bila okružena velikim metalnim zidovima. Transport između udaljenih gradova bio je moguć samo posle detaljnih dogovora između Saveta Gradova. I tada je transport morao imati pratnju ratnika koji su se nazivali Traffic Guards.

Novac je malo vredeo: sve se rešavalo razmenom. Naselja pokraj Voda menjala su svoj morski ulov za useve i metal. Ona u središtu Zemlje, međusobno su sklapala povremena primirja, tek koliko da razmene potrepštine. Posle toga, nepoverenje se nastavljalo.

Nestale su knjige, zapravo za njih se nije ni znalo, ali su nekim čudom preživeli elektronski monstrumi koji su doprineli Velikom vatrenom pranju. Energija je bila dragocena, a naselja koja su imala sreću da naslede ili osvoje prethodne izvore energije, bila su neprikosnovena.

Među njima, najmoćniji grad na Zemlji bio je Zeus. Dobio je ime po idolu koga su slavili jednom u deset obletnica. Za tu priliku, sva sila električnog potencijala puštana je u pogon emitujući njihovu Himnu. Savet Zeusa nije imao potrebe za transportima. Njima su ostala naselja dolazila na noge, nudeći razmenu i pristajala na ponižavajuće uslove. Beše to u izvesnom smislu centar skučene Zemlje.

Nekada davno, oblast oko Zeusa ljudi su krstili nerazumljivim imenom: Černobil. Nikome nije bilo jasno otkud takav naziv kojim ih je zadužila legenda o postanku iskonskog Grada, ali stanovnici Zeusa su to prihvatili kao svoje aristokratsko nasleđe prošlosti.

U Zeusu nije postojala pripadnost rasama, koja je uostalom odavno izgubila svoj smisao, niti je postojao Vođa, poput običaja u drugim naseljenim mestima. Rukovodeće telo Savet donosilo je presudne odluke bez konsultacije sa stanovnicima, ali to nije uticalo na relativno lagodan život.

Glavni izvor moći i reputacije moćnika činila je energija kojom su trgovali. Sve baterije kojima su raspolagali ostali gradovi, morale su se puniti u Zeusu!

Nekada davno, oblast oko Zeusa ljudi su krstili nerazumljivim imenom: Černobil. Nikome nije bilo jasno otkud takav naziv kojim ih je zadužila legenda o postanku iskonskog Grada, ali stanovnici Zeusa su to prihvatili kao svoje aristokratsko nasleđe prošlosti. Izvan zidina Zeusa, u predelu koji je delovao pomalo sablasno, još su se mogli videti ostaci nekadašnje naseobine koja je, kaže dalje legenda, bila načinjena od olova?!

Nije bilo preciznijih podataka o Olovnoj tvrđavi, a Savet, ako je i znao detalje, nije o tome nikada izdao Rečenicu. Rečenice su, inače, bile jedina pravila kojima su se upravljali stanovnici Zeusa.

– ZAJEDNICA JE ĆELIJA OPSTANKA

– SAVET JE VOLJA ZAJEDNICE

– ENERGIJA JE ŽIVOT

–  SVAKI ČLAN ZAJEDNICE ZEUSA POLOŽIĆE ŽIVOT U ODBRANU IZVORA ENERGIJE

–  SVI POSEDNICI BATERIJA MORAJU PRIJAVITI SVOJ LIČNI BROJ

– IZNAD SAVETA JE SAMO IDOL ZAJEDNICE

– JEDINI IDOL ZAJEDNICE JE „ELEKTRIČNI BOG ZEUS”

To su samo neke od Rečenica po kojima su život kanalisali građani bez pogovora. Nije bilo protivljenja Rečenicama, a kada bi se neko i izjasnio protiv, bivao bi proteran ka zidinama Olovne tvrđave.

Opstanak van naselja bio je nemoguć. Oko Olovne tvrđave postojala su kamena uzvišenja pod kojima su ležali ostaci proteranih. To je bila opomena članovima zajednice. Ovo je bila godina proslave Zeusa u kojoj se puštala sveta Himna. Samo za tu veliku priliku, Savet je dozvoljavao delegacijama Gradova da uđu u naselje i tu noć budu počašćeni boravkom u Gradu nad gradovima.

Delegacije su putovale mesecima, bilo ih je iz priobalnog područja, grad Sahara, na primer, morao je preploviti Ognjeni okean, što je zahtevalo veliku količinu baterija, ali su redovno, poslednjih dve stotine godina učestvovali u proslavi. I razmeni potrepština, naravno.

U nedelji u kojoj je padao veliki Dan Himne, stigli su ljudi sa severa u svojim bundama, noseći kristale kojima su trgovali sa ostalima. Emonjani su donosili troroge jariće, meso tako potrebno u oblasti Zeusa. Iz grada Horora, koji je bio postavljen na velikim splavovima u sredini nekadašnje Evrope, stizali su ćutljivi, mrki ljudi koji su govorili čudan jezik međusobno.

Postojali su termini kojima su se služili stanovnici svih Gradova u trgovini i retkim primirjima, ali svaki grad imao je sopstveni jezik, koji je nastajao odbijanjem termina ostalih gradova, tvrdoglavošću vođa ili jednostavno, željom za vrstom identiteta. Čak su i kosooki Huroni stigli sa svojim ženama krivih nogu. Oni su komunikaciju sa ostalima sveli na jednostavno prezentovanje znakova. Na metalnim pločama bili su ugravirani simboli koji su jasno predstavljali želju Hurona prilikom razmena. Za njih je to bilo sasvim dovoljno.

Važili su za miroljubiv Grad i ne pamti se da su ratovali sa obližnjim naseljima. Kada su to činili, sukob bi trajao kratko. Huroni, ma koliko miroljubivi u miru, bili su nepobedivi u ratu. Moglo se čuti u ostalim naseljima da se spremaju na veliku seobu bliže Zeusu, ali oni to nisu potvrdili. Ni opovrgli. U svakom slučaju, bio je to vitalan Grad.

Savet Zeusa je za priliku Dana Himne učinio sve da se njihova zajednica predstavi ostalim naseljima u najboljem svetlu. Energija je te godine bila restriktivna, baš da bi se moć Zeusa pokazala u svom sjaju. Čak su i retki prognanici koji su još bili u životu, putovali za ovu priliku bliže Zeusu. Sa distance, na svoj ukleti način želeli su da prisustvuju Danu Himne i odaju poštovanje Električnom Zeusu.

Bio je to omanji svetlucavi predmet u obliku diska. Na njemu su bili nerazumljivi znaci, sitnim pismom. Određeni broj znakova bio je veći i ucrtan jačom supstancom crne materije. Ponegde su znaci bili primetno prekinuti, čak delimično izbrisani. To uostalom, nije imalo značaja u ceremoniji Himne. Na disku su se isticali: J MI H NDR X.

Savet je postavio velike zvučne stubove na rubovima zidina. Prognanici su imali pravo da osete dah moći i električni miris njihove, sada već bivše vere. Sve je bilo spremno za veliki dan slavlja. Savet je priredio gozbu za delegacije Gradova noć uoči slavlja. Govorilo se o razmeni, sklapala su se primirja ili jednostavno gostilo u obilju koje je iziskivala svečanost.

Čak su i Traffic Guards odložili oružje i prihvatili se opojnih destilata. Od jutra velikog dana, osećala se napetost, iščekivanje, nekakva mentalna energija, ako bi se tako moglo reći. Savet Zeusa toga jutra svečano je izvadio veliku olovnu kutiju u kojoj je bila čuvana Himna.

Bio je to omanji svetlucavi predmet u obliku diska. Na njemu su bili nerazumljivi znaci, sitnim pismom. Određeni broj znakova bio je veći i ucrtan jačom supstancom crne materije. Ponegde su znaci bili primetno prekinuti, čak delimično izbrisani. To uostalom, nije imalo značaja u ceremoniji Himne. Na disku su se isticali: J MI H NDR X.

Ma šta to značilo, Savet nikada nije izdao Rečenicu. Uostalom, samo su članovi Saveta imali prilike da VIDE Himnu, opipaju je i učestvuju u njenom izvođenju. Došla je velika noć. Disk je postavljen u ležište za uključivanje u život Himne. Čitav grad Zeus, iščekivao je ponoć kada je najzad uz strahopoštovanje Savet dao znak da se uključe velike svetleće oči. Reflektori su obasjali Grad, oni na obodu zidina probijali su maglu i dosezali čak do prognanih izvan zidina.

Zatim se začuo električni udar Himne. Sva energija grada Zeusa bila je uključena! Zvuk je bio pokretač ekstaze svih prisutnih te noći. Trajalo je to nekoliko trenutaka. Potom se začuo hrapavi glas: VOODOO CHILD. U daljini se u magli nazirao pepeljasti obris olovnih ostataka tvrđave Černobil.

NAPISAO: Dušan Prelević Prele

Ovo je samo jedna od mnogo priča u knjizi “Ko želi da živi večno”, koju možete kupiti samo online putem sajta www.dusanprelevic.rs

A ovde možete pročitati neke od već objavljenih priča na našem portalu:

PRELETOVA NAUČNA FANTASTIKA: Morski dečak

DUŠAN PRELEVIĆ PRELE, IZABRANE PRIČE: Slovo o kocki!

DUŠAN PRELEVIĆ PRELE, IZABRANE PRIČE: Među njenim nogama i u Božjim rukama

DUŠAN PRELEVIĆ PRELE, IZABRANE PRIČE: Džambolaja

DUŠAN PRELEVIĆ PRELE, IZABRANE PRIČE: Sve je to boza!

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement