Autentični ratni dnevnik srpskog policajca koji je bio u zoni raznih dejstava na Kosovu tokom NATO bombardovanja 1999, izašao je u javnost posle više od 20 godina, prenosi Luftika. Iskusni policajac, koji je početkom 1990-ih prošao ratišta u Slavoniji i u Bosni (gde MUP Srbije zvanično nije učestvovao), u svom dnevniku opisuje neorganizovanost, nemar u redovima policije, kao i ratna dejstva.
Iz prve ruke piše kako je njegova jedinica bila za Đurđevdan 1999. potpuno okružena neprijateljskom vatrom, kao i trodnevnu akciju njihovog spasavanja. U jednom delu pominje i zasedu u kojoj su sačekali jedinicu kosovskih Albanaca od kojih nijedan nije preživeo.
Ovaj deo dnevnika počinje sentimentalnim rastankom sa porodicom u jednom vojvođanskom selu, potom užase rata, sebičnost i kukavičluk u redovima srpske policije, herojsko spasavanje, potom još sentimentalniji povratak kući, gde ga deca ne prepoznaju, koliko se izmenio za dva i po meseca.
Deo dnevnika objavljujemo bez redakcijske intervencije:
“Budim se usred noći, okupan u znoju i, prožet jezom, ne uspevam da dođem do daha. Prvo što sam ugledao oko sebe su moja dva sina – zaplakao sam, a ranije mi se to nije dešavalo. Čuvši moje jecanje, probudio se stariji: „Nemoj tajo Kosovo, tajo bio dosta Kosovo“. Sve u pizdu materinu, svi heroji su mrtvi. Stisnuo sam petlju da ne bih plakao, pokupio borbeni ranac, transportnu vreću, pušku i pravac na kapiju. Na brzinu, u magnovenju sam se izljubio sa svojima i krenuo. Stariji sin je jecao – hteo je da pođe sa mnom. Izlazio sam iz sela, detetove suze još uvek su nežno klizile niz moje lice, mešajući se sa mojim, umivajući me možda poslednji put. Pred očima poslednja slika iz normalnog života – žena i dvoje dece, ostavljenih, uplakanih – polako se meša sa prizorima u daljini, vatrom na nebu NATO aviona, vatrom PVO.
U autobusu kojim smo krenuli na Kosovo ekipa udri me do zore, sve sam šljam, pičke, poltroni, cinkaroši. Bilo je tu i dobrih momaka, ali na prste jedne ruke da ih izbrojiš.
Ulazimo na Kosovo, pred nama jeziv prizor – kolone izbeglica, žene, starci, deca. Mi smo se kretali uglavnom noću, i posle prestanka vazdušne opasnosti. To što sam tada svojim očima video prevazilazilo je sve one ekskurzije u Slavoniji i Bosni.
Po dolasku na prvo odredište lepo su nas dočekali: „Ma koji ste vi kurac došli, i nas ima kolko hoćeš, nemamo šta da radimo”. Naše surovo rukovodstvo predvodio je izvesni kapetan koji je ranije bio major pa je nešto zasro. Čuvaćemo položaje tri plus pet dana, u smenama. Prvu noć prenoćili smo u nekom sportsko-rekreativnom centru, a oko četiri ujutro krenuli smo na konačno odredište. Nismo odmakli nekih ni dvadeset kilometara kada je počeo vazdušni napad, bombardovali su u predeo gde smo ranije bili – kasnije smo saznali da su taj centar sravnili sa zemljom. Pogledao sam u nebo, prekrstio sam se i zahvalio Bogu.
Tamo je sve išlo nekako traljavo, svako se izvlačio i nije hteo da bude angažovan. Dani su prolazili, monotono smo cepali stražu i držali jednu visinsku kotu. Kada smo došli, proleće tamo još nije ni počelo, tako da smo donekle bili bezbrižni, ali kad je olistalo, tada je počeo seks, jebali su nam majku onako kako su oni hteli.
Prvi pucnji su brojne junake pretvorili u kukavice, strašni kapeten nije smeo da prdne iza zidova kuće u kojoj je bio štab. Kod nas su bile sve češće svađe ko će da ide na kotu, pa su odredili tri grupe po 12 sati. Bio sam izuzetno kurate sreće, prva moja smena od šest ujutro do šest uveče časova, stižemo na kotu – „pak-pak“, čuvena kineska municija.
Počelo se žestoko, pičili su nas iz svega što su imali, srećom neprecizno. Nikada do tada nisam doživeo da me neko zasipa 10 sati iz vatrenog oružja. Srećom, došla je smena, i tako dan po dan, navikli smo se. Zastrašujuće je bilo kada avioni počnu da gruvaju, to je kao roj komaraca, non-stop tresak, eksplozije.
Maj šesti, Ðurđevdan, odlučiše obrezani da nam ga srdačno čestitaju. Od tog dana svakodnevno su nam jebali majku. Već druga tura koja je odlazila po zalihe nije se mogla probiti, municije nedostaje, goriva za agregate nemamo, veze više ne funkcionišu. Ono malo što smo imali u vozilima, koristili smo za dopunu akumulatora, kako bi koristili kolsku vezu sa štabom. Naravno, sa štabom smo se sporazumevali na srpskom, ali uvek smo bili provaljivani. Ali najednom se neko setio i pozvao nekog kolegu koji je govorio mađarski, pa smo tako preneli da smo u govnima do guše.
Akcija našeg spasavanja trajala je tri dana. Šiptari se osokolili jer naši nisu mogli da opepele. Izvukli smo se na foru, zahvaljujući nekom pukovniku kojem sam do groba zahvalan.
Odlazimo na drugo odredište, smeštaj u jednoj od retkih nespaljenih ili srušenih šiptarskih kuća – telefonska linija, televizor, struja, kupatilo. Jednom rečju – raj. Koji nije dugo trajao. Mislili smo da će nas vratiti kući. Međutim, rat je i ko vas jebe. Otišli smo na treći položaj, gde smo u potkovici sačekivali Šiptare i saterali na gomilu. Pokušali smo da ih nateramo da se predaju, međutim, išlo je kako je moralo, sreća da nije dugo trajalo – vraćamo se kući.
Stigli smo u Niš ili Bombaj, kako su ga tada zvali, i stajemo pred prodavnicom. Pivo, plač, suze, muzika, pesma, sve je to krenulo odjednom. Ja sam pukao. Od doktora sam uzeo dva bensendina, pa otresao dva piva… „Ajde, brate, budi se, stigli smo!“
Mrak je, ne vidim nigde svetla, čujem sirenu za napad. „Ma gde smo stigli?“ „Kući, pizda ti materina narkomanska“, govorio je kolega koji me je trpeo dok sam spavao naslonjen na njegovo rame 500 kilometara.
Još uvek ne verujem, štipam se za obraze, šamaram, kola staju ispred moje kuće. Stao sam ispred male kapije, tri puta se prekrstio, poljubio prag i pogledao u nebo: „Bože, hvala ti.“ A onda eksplozija radosti, istrčava žena, klinci koji odjednom zastaju i uplakani beže u kuću govoreći „To nije tajo, to nije tajo.“ Dozivao sam ih imenom, nije pomagalo. Bio sam sav zarastao, glibav i smrdljiv, nisam se imao gde obrijati mesec dana.
Pogledam u nebo, obrisi zore, sunce je isto i jednako krvavo kao i na Kosovu.”
Izvor: Luftika
Foto: Printscreen YouTube / AP Archive
