Mnogi u Srbiju nisu svesni koliko je srpska nacija bogata i uspešna, koliko imamo ljudi koji zavređuju pažnju celog sveta zbog svojih uspeha, reči i dela.
Jedna od takvih je i prva Srpkinja i prva žena koja je postala član Nacionalne akademije inženjerstva Sjedinjenih Američkih Država, a njeno ime je Gordana Vunjak Novaković.
Svako od nas bi trebalo da zapamti ovo ime, jer je evidentno da će i svi naši potomci učiti o njoj i čitati njene reči i sve napisano o njoj.
“Profesor Dragoljub Vuković, koji mi je bio mentor i koji me je ‘oterao’ u Ameriku da učim bioinženjerstvo uvek mi je govorio: ‘Jedino ti rad niko ne može uzeti.’ I bio je u pravu. Ja verujem u rad, koji, ako zaista volite svoj posao, nije ni teret ni žrtva, nego prirodno stanje.”
Dr Gordana Vunjak Novaković je profesor biomedicinskog inženjerstva i medicinskih nauka na čuvenoj Kolumbiji u Njujorku i najcitiranija srpska naučnica ikada.
Profesorka Gordana je među prvima u svetu prema indeksu citiranosti i on iznosi 116, dok je poređenja radi indeks citiranosti Stivena Hokinga 118. Sa svojim timom naučnika sa Univerziteta u Kolumbiji napravila je srčani mišić od matičnih ćelija koji radi kao srčani mišić odraslog čoveka, što predstavlja pravu revoluciju u medicini kakvu poznajemo.
Srpkinja naučnica članica je njujorške akademije nauka, a od 2009. godine je uvrštena u Kuću slavnih žena u tehnologiji. Takođe, članica je i Evropske akademije, SANU, Nacionalne akademije tehnike, Nacionalne medicinske akademije, kao i Nacionalne akademije inovatora.
Dr Gordana Vunjak Novaković aktivna je u bioinženjerstvu i hemijsko inženjerstvo i to zahvaljujući velikom doprinosu kultivaciji tkiva za primenu u regenerativnoj medicini. Procena takvih doprinosa se bazira na njihovom uticaju na širu oblast nauke, inženjerstva i medicine, a uglavnom se meri brojem citata.
Iza sebe ima više od 100 istraživačkih projekata i 44 patenta. Diplomirala je 1972. godine, magistrirala 1975. godine, a doktorirala 1980. godine na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu. Bila je redovna profesorka na Katedri za hemijsko inženjerstvo sve do 1993. godine.
“Profesor Dragoljub Vuković, koji mi je bio mentor i koji me je „oterao“ u Ameriku da učim bioinženjerstvo uvek mi je govorio: „Jedino ti rad niko ne može uzeti.“ I bio je u pravu. Ja verujem u rad, koji, ako zaista volite svoj posao, nije ni teret ni žrtva, nego prirodno stanje. Puno sam naučila na mom tehnološkom fakultetu, nastavila sam da učim, i tako će biti sve dok sam aktivna,”- rekla je ova istaknuta naučnica.
Ceo svet oduvek zna da je ova genijalna naučnica Srpkinja i da odakle je potekla, svoju državu nikada nije zaboravila, a u rodni Beograd dolazi često iako živi daleko. Ono što posebno izdvaja jeste misao da Srbija svetu ima da ponudi jednu stvar i to veoma važnu, a to je talenat.
Profesorka Gordana živi u Njujorku, a uvek je isticala to da je sve kolege znaju kao Srpkinju i da na zidu kancelarije ima veliku panoramu Beograda, a u svojoj laboratoriji uvek ima po nekog srpskog studenta.
Naučnica je udata za uspešnog arhitektu po imenu Branko, a iz te ljubavi dobili su i sina Stašu, koji je lekar. Poznato je da su joj se i otac i brat bavili hemijskim inženjerstvom. U Boston je došla 1986. godine kao “Fulbrajtov” stipendista i mlad profesor Tehnološkog fakulteta. Kasnije tokom vremena počela je da sarađuje sa Bobom Langerom, ocem inženjerstva tkiva i to je bila prekretnica u njenoj karijeri.
Tekst: Srbija danas Foto: privatna arhiva
