Connect with us

aktuelno

POMOZIMO LENI I KOSTI: Rodili su se mrtvi, ali se i dalje bore! (FOTO)

Published

on

Bila sam srećna. Radovala se svakom novom danu iako sam održavala trudnoću, mirovala. Sve je bilo u redu. Odmah smo znali da su blizanci. Nestrpljivo smo čekali da saznamo pol dece. Bili smo oduševljeni kada je doktor rekao da su dečak i devojčica. Smišljali smo imena, pripremali dečju sobu i pravili planove za budućnost. Izgurala sam do šestog meseca. U martu prošle godine zabolela su me leđa i stomak”, počinje svoju tešku priču Jelena Vasić Ćeferjanović za “Blic”.

Srećko i Jelena venčali su se u avgustu 2014, a pokušavali su da dobiju dete od novembra 2013. Baš te godine Jelena i njen suprug ostali su bez posla u razmaku od nekoliko dana, bili su kolege. Višak slobodnog vremena ih je zbližio i rodila se ljubav. Tada su otvorili kafić u Srećkovom rodnom mestu Zvezdanu, selu kraj Zaječara. Nažalost, radili su samo četiri meseca i bili primorani da zatvore.

“Od tada smo prodavali voće i povrće na zelenoj pijaci. Pored toga ja sam mesila peciva za dečje rođendane. Brzo smo shvatili da moramo da se obratimo lekaru jer nikako nisam mogla da ostanem trudna. Posle pet propuštenih godina, silne želje za potomstvom, suza, bola, raznih procedura i razočaranja, rešili smo da presečemo i obratimo se za pomoć u privatnoj praksi. Toliko smo bili depresivni da smo uzeli da čuvamo kovrdžavog bišona Avu, koja i danas živi sa nama”, priča Jelena.

Pre dve godine ovaj par se ponovo zaposlio i ličilo je da će stvari konačno krenuti nabolje. Obratili su se jednoj privatnoj bolnici u Beogradu. Posle pregleda, objasnili su im zašto Jelena verovatno nikada ne bi začela prirodnim putem, potkrepili to medicinskim nalazima i čudom se čudili da su lekari u Zaječaru i Nišu dozvolili da izgube toliko vremena. Savetovali su im vantelesnu oplodnju.

Trenutak neopisive sreće

“Iznajmili smo stan na dve nedelje u Beogradu, prošli svu proceduru i obavili VTO u septembru 2018. Dve nedelje od toga, BETA je pokazala visoke vrednosti i slavili smo, a u isto vreme i plakali. Trudna sam”, sa ushićenjem izgovara Jelena, i dodaje:

“Odmah da napomenem da smatram da nismo pogrešili. Bila je to visokorizična trudnoća, što je doktor i rekao. Bila sam srećna. Radovala se svakom novom danu iako sam održavala trudnoću, mirovala. Odmah smo znali da su blizanci. Nestrpljivo smo čekali da saznamo pol dece. Bili smo oduševljeni kada je doktor rekao da su dečak i devojčica. Smišljali smo imena, pripremali dečju sobu i pravili planove za budućnost. Izgurala sam do šestog meseca”, kaže žena.

Jedne večeri Jelenu su zaboleli stomak i leđa. Dežurni lekar je ništa nije pitao, nije je ni pogledao a kamoli pregledao, samo je rekao medicinskoj sestri da je smesti u sobu. Tada nije znala, bila joj je prva trudnoća bila i nije imala iskustva, ali sada zna – dobila je kontrakcije. Bile su retke, a kako je vreme prolazilo, sve češće i češće. Bolovi su bili nepodnošljivi tokom večeri, a Jelenu osim babice niko nije obilazio.

“Agonija je trajala cele noći. Oko šest sati ujutru bolovi su prestali. Naježićete se kada shvatite zašto. Kada je svanulo, nešto pre sedam sati, pre pimopredaje smene i dolaska mog lekara, dežurni lekar je ušao u sobu, pitao me: ‘Čujem da si cele noći imala bolove, hajde da te pregledam.’ Bilo je kasno. Kako sam ustala, tako sam obilno počela da krvarim da su se babice rastrčale po hodniku”, kaže Jelena.

Bez znakova života na svet su došli Lena i Kosta

Kada je došao Jelenin lekar, pogledao ju je i rekao da je skroz diletirana, otvorena šest prstiju, da je počeo porođaj, da je beba u kanalu i da joj se napipava glava. Zato je više ništa nije bolelo, jer, kako kaže, nije imalo više šta da je boli. Mogla je da se porodi u krevetu, da iskrvari, da se deca rode u krevetu porodilišta na pravdi boga u 21. veku.

“Suprug me čekao pored saniteta i krenu za nama svojim vozilom. Doktor me otpratio i smestio u kola hitne pomoći, rekavši vozaču: ‘Vozi najbrže što možeš da stigneš u Beograd, porođaj je več počeo!'”

Kada su stigli u GAK Narodni front, pokušali su tokolize, dali su injekcije za ubrzano sazrevanje bebinih pluća. Bila je epidemija gripa i niko nije mogao da uđe u porodilište. Jelenin muž je ispred bolnice razgovarao sa prof. dr Dejanom Filimonovićem. Čovek se toliko iznervirao zbog nemara dežurnog lekara i kazao da je to situacija za zatvor, da porođaj u 25. nedelji (6 mesec) nije porođaj već pobačaj, da se ne nadaju mnogo i da situacija nije dobra ni sa bebama ni sa majkom, koja je mnogo iskrvarila.

“Nije bilo moguće ništa sem da me porode. Prirodnim putem su 5. marta prošle godine, bez znakova života na svet došli Lena i Kosta. Lena 700 grama, Kosta 890 grama, reainimirani i prebačeni u jedinicu Intenzivne nege. Nije se očekivalo da moja deca preguraju noć”, izgovara majka.

“Šanse da prežive su gotovo nemoguće”

“Odmah su nam rekli, bez uvijanja, koliko je loše. Sepsa kod oboje, moždano krvarenje trećeg stepena kod oboje, loše gasne analize, nezrela pluća kod oboje, ne dišu samostalno, veliki duktus kod Koste. Konvulzije kod oboje. Kosta je opet morao da bude reanimiran, umalo ga nisu izgubili. Pripremali su nas na najgore. Gledate dva malena bića, maltene žute boje, sa mnogo porođajnih povreda i modrica, igle, creva i cevčice koje vire iz maltene svih delova tela, brojni aparati oko njih koji povremeno pište. Kada smo izašli i stepenicama silazili sa intenzivne nege, iako ima gelender, suprug se pridržavao za zidove da se ne bi srušio”.

Ipak, Jelena je odlučila da se ne predaje.

“Jedna sestra mi je ponudila da me odvede da ih vidim. Pošto sam bila iscrpljena, pitala me je da li mogu da hodam ili da me odveze kolicima. Trčala sam dva koraka ispred nje u želji da ih vidim. Žena nije mogla da veruje šta se dešava. Sačekala nas je neka doktorka, neonatolog. Nisam sigurna šta mi je govorila, samo sam gledala u dva inkubatora i u dve malecne bebe, prikačene na razne igle i cevčice. Kada sam se uključila, samo sam je čula da kaže kako umesto Koste diše respirator, mašina, da nema spontanog disanja i da je na kiseoniku 100%. Noć sam provela u molitvi”, priča Jelena.

Odbila je tablete za prekid laktacije, kao da je osećala da će njeno mleko biti potrebno deci.

Rekli su jedno drugom: “Deca ne plaču, bore se iz dana u dan, nemamo pravo da klonemo i kukamo. Moramo biti jaki za njih, moramo verovati.”

Bitka koja i dalje traje
Deca su na Institutu za neonatlogiju provela četri meseca. Kada su se stekli uslovi, Jelena je ostala da leži sa njima na institutu. U 17. danu života Kostai su pukla creva. Hitno je prevezen i u sepsi operisan u Tiršovoj. To je za Jelenu bio strašan momenat. Kaže, lekari su vrteli glavama.

Bilo je jasno da nisu verovali da će preživeti. Kosta je preživeo. Otvorena mu je ileostoma i vraćen je na Institut. Očekivala ga je i operacija na srcu. Lenino stanje sa moždanim krvarenjem je bilo jako teško. Mozak je trpeo veliki pritisak, što se odražavalo na njeno disanje, hranjenje. Već su joj svakodnevno punktirali likvor, nekad i više puta dnevno. U trećem mesecu života, kada je dostigla težinu, neurohirurg joj je ugradio VP šant. To je bila jedina šansa i nada da živi i preživi. Odveli su je na operaciju uz reči da spasu bar nešto njenog mozga.

“Tada shvatite da će možda živeti, ali ne znate kako i sa kolikim oštećenjima. Kosti su u međuvremenu operisali srce, i posle tri meseca napokon je mogao da bude skinut sa respiratora. Imali su i intervenciju na očima kako bi im se sačuvao vid. Dugo su hranjeni na sondu. Poslednjih mesec dana na Institutu učili su da piju na flašicu. To je bio mukotrpan proces, naročito za Lenu, koja zbog neuroloških deficita nikako nije mogla da uskladi disanje i gutanje. Oboje su otpušteni u julu 2019. Ubrzo pošto smo ih izveli obratili smo se klinici za rehabilitaciju dr Miroslav Zotović. Tu nas je prihvatila dr Danijela Vukićević i tim terapeuta. Nema tih reči kojima bi mogla da im zahvalim. Počela je fizikalna i radna terapija – naš novi izazov”, priča majka.

Osnovna dijagnoza kod oba deteta je hidrocefalus (u narodu poznatiji kao vodena glava) i sa time će živeti celog života. Oboje imaju usporen psihomotorni razvoj. Kosta ima hipotireozu (urođena smanjena funkcija štitaste žlezde). Lena ima nistagmus i strabizam. Jelena i Srećko žive u Beogradu sami, sa dvoje bolesne dece. Ne primaju nikakvu pomoć. Svi njihovu su u Zaječaru i povremeno dolaze u posetu. Bake i deke još nisu u penziji, rade i pomažu da plate stan i račune, jer su Jelena i suprug na bolovanju. Kako i sama Jelena kaže, prvih godinu i po dana to je bila bitka za život – a sada je borba da se pobede sve loše prognoze.

Dan radosti posle kog više ništa nije bilo isto

“I tako, sitnim koracima stižemo do marta 2020. godine. Lenin i Kostin rođendan je 5. marta. Jako smo želeli da tada, na njihov prvi rođendan, proslavimo pobedu života. I bilo je razloga za slavlje. Nije se pevalo i čestitalo kada su se rodili, nisu se čaše dizale uvis a tati se nisu cepale majice. Kada smo ih izveli sa Instituta, nije bilo fotografa, torte, povojnice, samo mi i oni”, priča Jelena i uvodi me u dan kada su svi bili srećni i ushićeni, i nisu ni slutili kako će se završiti.

“Želeli smo da bude neobično, čarobno, ne glamurozno, već sa mnogo detalja koji ističu Leninu i Kostinu borbu. Podeljene su pozivnice, dogovorena svečana sala, muzika, izabrane toalete za decu i nas. Krajem februara Kosti se zapušio šant. Hladan tuš! Morao je na operaciju opet. Sve je otkazano. Intervencija nije bila invanzivna i teška i početkom marta otpušteni smo kući. Neurohirurg je rekla da nema razloga da ne proslavimo prvi rođendan. Opet smo sve zakazali i uputili se za Zaječar da se pripremimo za veliki dan”, objašnjava Jelena koja je toliko puta prošla kroz pakao, a i dalje ima osmeh na licu. Međutim, od te subote 7. marta ništa nije bilo isto.

“U sredu 4. marta smo stigli u Zaječar, rođendan je bio zakazan za subotu 7. marta. Dočekali smo i subotu. Uzbuđeni, emocije nas preplavljuju. U 14 sati je zakazan početak slavlja, u pola dva sam bila u sali. Zove me suprugov brat i kaže mi da hitno dođem kući. Osetila sam i znala da nešto gadno nije u redu. Pola sata pre početka rođendana, iako ništa do tog trenutka nije ukazivalo, Kosta je počeo da povraća, dobio je pogled zalazećeg sunca i imao je promenu svesti. Šok, tuga, strah, bol, bes zbog osećaja da ti se ne da, osećaj bespomoćnosti jer u Zaječaru nema neurohirurga. Sanitet nas odvozi na dečje odeljenje u Zaječaru. Kosta u polusvesti, oči otišle dole, vide se samo beonjače, životno ugrožen.

Kostu i mene odvozi sanitet za Beograd. On poluživ, ja u svečanoj haljini, našminkana prvi put posle godinu dana. Opet zlokobni zvuk rotacije kao i 4. marta 2018. Prošli smo pored nekih gostiju koji su suprotnom trakom pristizali na rođendan. Izlazimo kod UC, dete nesvesno, nosim ga na rukama, lekar i sestra iz pratnje idu za nama. Zvonimo, ali su vrata klinike zaključana. U hodniku je bila čistačica, koja nije imala ključ. Kada je prišla vratima i videla da držim bebu koja je u vidno lošem stanju, žena je razvalila vrata da uđemo. To su ti neki diskretni heroji, zbog kojih shvatite da ovaj svet ipak nije izgubljen.

Krenula je dijagnostika, skener, protokoli. Zapušio se šant, komore su ogromne, vrišteći hidrocefalus. Kako kaže Jelena, posle te operacije Kosta se dugo oporavljao i više nikada nije bio isto dete. Ostao je vedar, nasmejan i živahan, ali od tada se teško uspavljuje i nekako se zatvorio u sebe. To mu je bila sedma operacija i anestezija, peta na mozgu. Ni oni od tog dana nisu više bili isti.

“Strah se uvukao u svaku našu poru. Lena je manje puta operisana. Poslednji put u oktobru ove godine. Na neurohirurgiji. Iako je manje propatila u tom smislu, toliku je štetu pretrpela zbog moždanog krvarenja po rođenju da njen razvoj jako, jako sporo teče. Kao što sam napisala, ne sedi, ne stoji, ne hoda, ne govori. Sada prati pogledom ali vid joj je oštećen i očekuje je operacija očiju. Kosta je i osmi put operisan u julu 2020. godine. Zatvorena mu je stoma. Možda i najmučnija operacija do sada. 10 dana nije smeo ni da pije ni da jede, imao je sondu i morao je biti zavezan za krevet da je ne bi izvlačio. Teško je uspostavio funkciju creva koja nikada do tada nisu radila. Za dlaku se izvukao da ne ide opet u salu”, objašnjava majka, koja sa suprugom vodi svakodnevnu bitku, a ta bitka košta.

878 za Lenu i Kostu

S obzirom na to da i Lena i Kosta vidno zaostaju za svojim vršnjacima i neophodna im je kontinuirana fizikalna terapija, radna terapija, hidroterapija, taktilna i senzorna stimulacija i banjsko lečenje. Uz to, potrebni su im tretmani sa logopedom, defektologom, somatopedom, psihologom i dečijim psihijatrom; specijalistički i kontrolni pregledi, suplementi medicinski potrošni materijal i medicinska pomagala. Predstoje im i hirurške intervencije oftamologa, neurohirurga i ortopeda. Samo lečenje i nega iziskuju dosta sredstava.

Za Lenino i Kostino bolje sutra!

Pomozimo Leni i Kosti!

Slanjem SMS poruke: Upišimo 878 i pošaljimo SMS na 3030

Slanjem SMS poruke iz Švajcarske: Upišimo human878 i pošaljimo SMS na 455

Uplatom na dinarski račun: 160-6000000766374-21

Uplatom na devizni račun: 160600000076626363

IBAN: RS35160600000076626363

SWIFT/BIC: DBDBRSBG

Uplatom platnim karticama putem linka: E-doniraj

Uplatom sa vašeg PayPal naloga putem linka: PayPal

Izvor: Blic
Foto: Privatna Arhiva

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement