Postoji pet Teslinih pisama gde se vidi njegova briga za Pupina, navodi Aleksandra Tasić. Pisana su srpskim jezikom. “Tri su u privatnim kolekcijama u svetu, dva u rukama vremešnog čoveka u Beogradu”.

Naša istorija nije imuna na mitove, ali dešava se da i ono što nije mit biva osporeno.

Aleksandra Ninković Tašić, predsednica obrazovno-istraživačkog društva “Mihajlo Pupin”, i jedan od najboljih poznavalaca lika i dela čuvenog naučnika, zato je resila da odagna zablude u vezi sa Pupinom i pomenutim jubilejom.

“Obično preskačem prepreke koje se Pupinu postavljaju decenijama, ali sada ne mogu da mirujem. Javiše se neki da ospore spot u kome Pupin predaje srpsku zastavu američkom predsedniku Vilsonu. Jutros jedan od urednika Politike izgovori da on zna da se srpska zastava nije vijorila u Americi. Čudno, a ne zna da je baš u listu u kome je urednik aprila 1927. godine groznim lažima prikazan loš odnos Pupina i Tesle. Sve sama laž koju je preuzela Margaret Čejni, najprodavaniji Teslin biograf i evo ja imam stotine strana koje govore suprotno i opet iznova dokazujem da Pupin i Tesla nisu bili suparnici, već srodnici”, navela je ona u oibjavi na Fejsbuku.

Njoj je, kako kaže, bivši ambasador Kirbi pokazao sto godina star dokument sa Visonovim proglasom u čast našeg naroda. 

“Dve zastave zajedno, pronašla sam prethodnih godina mnogo dokaza – u širenje ove reči bio je uključen i državni sekretar Amerike. Da nižem dokaze neću – dovoljno je što je Amerika platila spot sa ovom porukom”, navodi Aleksandra Ninković Tašić.

Vilsonov proglas:

Narodu Sjedinjenih država,

U nedelju 28. ovoga meseca pada četvrta godišnjica od dana kada je divni narod srpski, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata od strane Austro-Ugarske, bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od strane neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemenito je taj narod odgovorio. 

Tako čvrsto i hrabro oduprli su se oni vojnim snagama zemlje deset puta većim od njihovog stanovništva i vojne moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. I pošto je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio skršen. Premda nadjačani većom silom, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila je ostavila netaknutom njihovu čvrstu odlučnost da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost. 

Prikladno je da se narod Sjedinjenih američkih država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih ili velikih, da žive svojim sopstvenim životom i da biraju svoj sopstveni oblik vladavine, priseti načela za koja se Srbija viteški borila i propatila – onih istih načela za koja se zalažu i Sjedinjene Države, – i da se povodom ove godišnjice projavi, na odgovarajući način, njihovo ratno sudelovanje sa ovim ugnjetavnim narodom koji se tako herojski odupro ciljevima germanskih naroda da ovladaju svetom. 

Istovremeno, ne bismo smeli zaboraviti ni istorodne narode velike slovenske rase – Poljake, Čehe i Jugoslovene, koji, sada pod vladavinom tuđinaca, čeznu za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom. Ovo se ne može obeležiti na prikladniji način do u crkvama. I, zato, pozivam narode Sjedinjenih američkih država, svih vera i veroispovesti, da se okupe na svojim mesnim bogosluženjima, u nedelju 28. jula, u cilju davanja izraza svoje podrške sa ovim podjarmljenim rođacima u drugim zemljama, i da prizovu blagoslove svemogućega boga na njih i na stvar za koju su se zalagali. 

Vudrou Vilson, predsednik Bela kuća, 28. jula 1918. god.

Istina o odnosu Tesle i Pupina

Postoji pet Teslinih pisama gde se vidi njegova puna briga za Pupina, navodi Aleksandra Ninković Tasić. Pisana su srpskim jezikom. 

“Tri su u privatnim kolekcijama u svetu, dva u rukama čoveka vremešnog u Beogradu. Para ima, ali hoće još – pisma nudi po ceni koja se ne doseže, nikako. U rukama ima lek, dokaz nad dokazima, ali ne pušta bez para koje je nepristojno da izgovorim”, navela je u svojoj objavi. 

Ona je za Nedeljnik rekla da se kroz čitanje istorijskih izvora Pupinov nepogrešiv osećaj za politiku rodne zemlje može uočiti već 1914, odmah nakon atentata na Franca Ferdinanda. 

Čim je dobio vest o Sarajevskom atentatu, Pupin se latio pera kako bi u Americi umirio strasti prema Srbiji. Latio se pera i Nikola Tesla. 

“Iako su mu namere bile iste kao Pupinove, Tesla nije imao njegovu diplomatsku potkovanost pa na nekim mestima pogrešno definiše pojmove. Čak se u članku navodi ne samo da je Srbin, već i da je rođen u Srbiji. Pupin na to odmah replicira”, objašnjava Aleksandra. “Mihajlo Pupin već u samom uvodu svog obraćanja povodom Sarajevskog atentata pominje ‘Dičnog Hercegovca Gavrila Principa…’ Time ističe da jeste Gavrilo bio Srbin, ali da ipak nije iz Srbije. Uvideo je opasnost da se za atentat optuži Kraljevina Srbija i nastojao je da stvari ublaži kako god je mogao.” 

Iako se često mogu pročitati pretpostavke o lošem odnosu dvojice srpskih naučnika, Aleksandra Ninković Tašić kaže da je to samo zabluda. Pre svega, njihova pisma to jasno demantuju. 

“Oni ne samo da su bili briljantni umovi, i vrlo dobri prijatelji, već su obojica bili i pravi primeri čojstva tog vremena. Prema podacima iz bogatih arhiva, Mihajlo Pupin je bio mnogo bliži sa Teslom nego što se misli, kao i sa Albertom Ajnštajnom.” 

S početkom rata, Pupin se ozbiljno aktivira radi trenutnog pomaganja Srbiji. U cilju očuvanja vrednosti koje bi rat mogao da naruši, svoju dalekovidost koristi i već tad počinje da gradi mrežu ljudi koji će nešto kasnije, kad dođe vreme obnove, moći da budu od velike važnosti za Srbiju. 

“Iz političkih razloga, nepoznanica su njegovi nacionalni i ljudski doprinosi Srbiji”, rekla je Aleksandra Ninković Tašić.

Kako bi motivisao Srbe u dijaspori da se uključe u pomaganje matici, Pupin sastavlja Proglas srpskom narodu, koji je u američku javnost pušten na Vidovdan 1915. godine. Potpisuje ga zajedno sa doktorom Pajom Radosavljevićem, profesorom Njujorškog univerziteta, inače jednim od najbližih prijatelja Nikole Tesle. 

Objavljen u srpskim časopisima, Proglas je raznošen po njujorškim ulicama dok je Srbija rešetana artiljerijskom vatrom. Obraćanje koje počinje vidovdanskim pozdravom: “Zdravo, složna braćo! U kolo, Srbi! Čujte našu reč!”, a završava se rečima: “Živela Srbija! Živela Crna Gora! Živelo srpstvo!”, jeste arhaično po mnogo čemu, ali se ipak ne čita lako sa tog požutelog papira starog tačno sto godina. 

“U istoriji ljudskoj nije bilo vremena tako velikog, i tako sudbonosnog kao što je naše vreme. Sudbonosno je naše vreme po život svih država, svih plemena i svih naroda i svih generacija ljudskih, koje sada žive i koje će posle nas doći. Istorija je na preokretu. Jedna istorija sveta je na završetku, druga na početku.

No, najsudbonosnije je ovo vreme po naš srpski narod. (…)

Treba li mi, Srbi u Americi, u ovakvom sudbonosnom vremenu da živimo kao što smo živeli u prošlom vremenu? Treba li da trošimo našu snagu oko naših sitnih sporova i da se kritikujemo zbog naših sitnih pogrešaka? Treba li da rasprom naših ličnih stvari zasenimo stvari nacionalne? Treba li da mi rečima svojim i delima potamnimo onu slavu, srpsku, koja je tako skupo plaćena i koja diže ponos svakome od nas?

Stavi sam sebi, Srbine, gornja pitanja i odgovor na njih. Mi dolepotpisati stavili smo sebi ta ista pitanja i odgovorismo jednodušno: Ne treba.

A šta treba?

Treba ovo:

1. Da sve lične sporove i partijske raspre predamo onom vremenu, kome one i pripadaju – prošlosti – a da sadašnjem vremenu ponudimo ono što ovo vreme od nas traži, bratsku jednodušnost, i žarko rodoljublje;

2. Da sva udruženja, svi savezi, sva bratstva i sestrinstva, svi srpski klubovi, prestanu takmičiti se danas u svemu sem u patriotskom radu;

3. Da svaki pojedinac požuri i odgovori svojoj svetoj srpskoj dužnosti na najbolji način, na koji on to može učiniti.

Treba znati, da dati novac, oprostiti uvredu protivniku, izmiriti zavađenu braću, posavetovati i uputiti lude i neuke – treba znati da je sve to lakše nego dati život svoj na bojnom polju, ili visiti o vešalima u nesrećnoj Herceg-Bosni, ili trunuti u memljivim tamnicama habsburškim u Banatu, Bačkoj, Sremu, Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji. Naša braća u zavičaju učinila su i čine sve što je teže. Zar mi da ne učinimo ono što je lakše?

Mi pozivamo svu našu braću u Americi, da poslušaju ovu našu reč i prime je k srcu. Mi se odužujemo svojoj savesti patriotskoj i humanoj, kad činimo ovaj apel. Mi se nadamo, da će nas razumeti i pomoći svi inteligentni Srbi, sveštenici i učitelji, činovnici i radnici novinari. Bogataši i siromasi. Svi do jednoga!…”

PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:

Izvor: Nedeljnik
Foto: Wikimedia Creative Commons